Ponašao se osorno, vređao i izazivao

Upravo je Mladić odlučujuće uticao da Skupština RS odbije Vens-Ovenov plan, iako su na drugoj strani stajali ne samo Milošević nego i tadašnji predsednik SRJ Dobrica Ćosić i grčki premijer Micotakis. Mladić je bio u svom elementu kad je, kombinujući u dugom izlaganju (ne)vešto političku i vojnu situaciju, odlučujuće uticao da se plan odbije. Ratovanje je već bilo ovladalo njegovom ličnošću, on mu se potpuno predao. Počeo je, kao i mnogi oko njega, da od drveća sve manje vidi šumu.
A kad je odlučeno da NATO bombardovanjem kazni i disciplinuje snage Vojske RS, a Mladić, da bi sprečio bombardovanje, zarobio i, od 26. maja do 19. juna 1995, kao taoce držao više od 200 posmatrača i pripadnika Unprofora, među njima i Francuze, videlo se da je đavo odneo šalu i da su stvari krenule najgorim mogućim putem. U međuvremenu vojska, pod Mladićevom komandom zauzela je i dve od šest zaštićenih zona UN, prvo Srebrenicu, a zatim i Žepu. Stoga je general Žanvije, u pismu od 14. avgusta 1995. oštro upozorio Mladića da bi samo grupisanje snaga bilo protumačeno kao priprema napada na neku od preostale četiri zaštićene zone (Sarajevo, Bihać, Tuzla, Goražde) i da bi NATO direktno odgovorio masovnom upotrebom vazduhoplovnih snaga po tim ciljevima. Nekoliko dana nakon pisma od 14. avgusta, međunarodni faktori ocenili su da se Mladić neće usuditi da napadne preostale zaštićene zone UN, da bi trebalo da bude svestan težine situacije u kojoj se nalazi i da je vreme da se postigne dogovor u vezi s deblokadom Sarajeva, odnosno povlačenjem izvan zone od 20 kilometara i stavljanjem pod zajedničku kontrolu teškog naoružanja, a time i prestanak bombardovanja. Razume se, prećutni uslov za to bio je i da se puste zarobljeni francuski piloti. U tom cilju, general Žanvije je zatražio novi sastanak sa Mladićem.
Na sastanku, kod Han Pijeska, Mladić se ponašao osorno, rekao je da je razmišljao da li da se uopšte sastane s predstavnikom zemlje i komandantom snaga koje napadaju njegovu vojsku i ubijaju njegov narod, padao je u vatru, podsećao na nepobedivost i neporočnost njegovog naroda, pretio osvetom i otežavao ionako mučnu situaciju i odnose. O puštanju talaca nije hteo ni da govori, jer o njihovoj sudbini trebalo bi da odluči „srpski narod“, a uslove za prekid bombardovanja ocenio je kao ultimatum i neprihvatljive, s obećanjem da će ih, ipak, proučiti političko i vojno rukovodstvo RS i da će odgovoriti. Moram da kažem da je već svima bilo jasno da je Mladićevo pozivanje na političko i državno rukovodstvo RS bilo samo farsa, jer je, kad je u pitanju bio rat ili mir, njegova reč bila odlučujuća. Tako je bilo i prilikom razmatranja i odbijanja i Vens-Ovenovog plana i Oven-Stoltenbergovog plana, odnosno plana Kontakt grupe, tako je bilo i kasnije. Naravno, odgovor je i ovog puta bio negativan, pa je bombardovanje nastavljeno.
General Žanvije, čovek nižeg rasta i sitnijeg stasa, suvonjav, iskusan i dobronameran, bio je strpljiv i nije dozvolio da ga Mladić isprovocira. Pokušavao je da objasni da se ne radi o ultimatumu i da je u opštem interesu, a pre svega srpskog naroda, da se tragedija, to jest bombardovanje, što pre prekine. Kad mu je ađutant dao znak da bi svi dalji razgovori bili bespredmetni, Žanvije je sačekao trenutak i zamolio Mladića da ima na umu da je, „zarobljavanjem i nečasnim postupanjem prema pripadnicima međunarodnih mirovnih snaga, koji su po Mladićevom naređenju vezivani u blizini mogućih vojnih ciljeva, povredio njihovu čast i dostojanstvo i da će za to, barem što se tiče Francuske, biti kažnjeni svi koji su u tome učestvovali i oni u čije ime je to urađeno“. Dok se Mladić pribrao, Žanvije je ustao i predložio da se pozdrave, s obećanjem i upozorenjem da će se njih dvojica, ipak, uskoro opet videti, jer će ih na to naterati nepovoljan razvoj situacije.
Tako je i bilo. Katastrofalan razvoj situacije uslovio je da se Žanvije i Mladić ponovo sastanu već 1. septembra 1995. u Zvorniku, s tim da tom prilikom nisu samo razgovarali, već su više časova pregovarali, ili je barem Žanvije pokušavao da pregovara. Mladić je neprekidno proširivao pregovore, unosio nove elemente, postavljao uslove, kao da je inicijativa u njegovim rukama i da se od njega traži da učini nešto što zavisi samo od njegove volje i za nekog drugog, a ne za svoj narod. Besneo je, vređao i izazivao. Specifičnost i značaj tih pregovora za ovaj prilog je i u tome što su tok i sadržaj prikazani celovitije, na osnovu izveštaja koje su sačinili zvanični organi Vojske RS.
Ratko Mladić je, čim se sastao sa Žanvijeom, postavio ultimatum. Rekao je da će da razgovara, odnosno da pregovori mogu da počnu ako avijacija NATO obustavi dejstva i napusti prostor RS, a artiljerija snaga za brze intervencije prekine borbena dejstva na području Sarajeva. General Žanvije shvatio je situaciju. Obavio je više dugih razgovora s komandom Unprofora u Zagrebu i predstavnicima NATO, s ciljem da se nađe rešenje i delimično udovolji Mladiću kako bi do pregovora, ipak, došlo.
Nastavlja se