Ponedeljak, 18. decembar – nacionalni Dan mrmota

Ili ćemo mesec dana pre izbora, 15. septembra 2030. (nedelja), na Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, pokretati inicijative koje treba da povećaju izlaznost mladih i da mlade i studente, koji su inače slabo društveno angažovani i misle da ne mogu ništa da promene (kako ih je prof. dr Ivanka Popović, bivša rektorka, opisala na konferenciji 7. novembra, na kojoj je predstavljena inicijativa ProGlas), zainteresuje da iznenada, baš na dan izbora, suprotno onome što su njihova dotadašnja svakodnevna iskustva, ili onome što ih učimo u školi i suprotno tradiciji parlamentarizma u Srbiji, progovore glasom slobode, autonomije, demokratije i mudrosti.

OBRAZOVANJE A NE INDOKTRINACIJA

Kakve su uopšte šanse da se na nekim izborima u Srbiji 2026, ili 2029, možda 2035, na izbornoj listi pojavi politička partija koja brani ljudske slobode i prava, naročito prava dece i manjina, koja zastupa ideju pravne države i pravednog društva, a ne autokratiju i korupciju, i koja veruje da je Srbiji potrebno obrazovanje, a ne indoktrinacija? Zašto bi takva politička partija ili stranka u Srbiji uopšte i postojala, ako za ove ideje tradicionalno glasa toliko mali broj birača da na takvoj predizbornoj platformi ne može proći ni census?

Da li možemo očekivati da će u Srbiji ikad postojati slobodni, politički pismeni i aktivni građani koji odgovorno pristupaju izborima svojih predstavnika za zakonodavnu vlast, ako ih 12 godina u osnovnoj i srednjoj školi učimo podaništvu, ratništvu, nacionalizmu, ksenofobiji i idolatriji? Kako se nadati Srbiji u kojoj većina građana kritički odbacuje autokratiju, ako veliki broj mladih bira nasilje kao model ponašanja i kao rešenje problema, a autoritarizam vidi kao poželjan oblik društvenog organizovanja?

Na kojim će izborima u budućnosti, ideja demokratije, pravne države i internacionalizma dobiti šansu, ako je već godinama svakodnevica za učenike to da na glavnom ulazu u školu stoje grafiti osobe osuđene za ratne zločine (uz natpis Heroj), a uprava škole, nastavnici i roditelji na to ne reaguju? Godinama! Rezultati izbora 2030. direktno zavise od današnjeg školskog ekosistema. Tamo se nalaze potencijalni budući slobodni, pismeni, angažovani i autonomni građani. Kad mladi iz dualnog obrazovanja, pređu u prekarijat, tad je već kasno.

SCHOOL SHOOTING

Šta je potrebno da se u Srbiji desi da se ne okupljamo samo da pokrećemo inicijative i samo tada kad je to više nego nužno (ili čak i kasno), već da se nasušne potrebe brige o deci i mladima, što uključuje i kvalitetno obrazovanje i zdravo školsko okruženje, izgrade kao sistematska rešenja? Na primer, sistematsko rešavane problema nasilja u školama?

Šta nam govore podaci iz istraživanja o tome da je nakon 10 godina realizacije programa Unicefa i Ministarstva prosvete o prevenciji vršnjačkog nasilja i stvaranju sigurnog okruženja u školama, situacija bila takva da se 29 odsto svih učenika koji su pretrpeli nasilje i 37 odsto najugroženijih učenika od najtežeg oblika nasilja u školi ne obraća zaposlenima u školi za pomoć; da se 24 odsto učenika obratilo nastavnicima za pomoć, ali da smatra da nastavnici ništa nisu preduzeli da im pomognu i da 33 odsto učenika koji trpe izrazito nasilje smatra da su nastavnici nastojali da im pomognu, ali bez uspeha; da 2/3 učenika starijih razreda osnovne škole i svih razreda srednje škole ima stav da osoba homoseksualne orjentacije zaslužuje fizičko nasilje i da je izloženost rodno zasnovanom nasilju u osnovnoj školi iskazalo 70 odsto učenika? Samo svaki peti najugroženiji učenik od nasilja u školi je dobio pomoć!

Možda se objašnjenje može naći i u podatku da u najstarijim razredima osnovne škole više od 90 odsto učenika iskazuje da je trpelo neki oblik nasilja od svojih nastavnika i da su istraživanja pokazala zabrinjavajući nivo fizičkog seksualnog uznemiravanja učenika i učenica od zaposlenih u školi.

Šta smo sistematski promenili u školama od masovnog ubistva u maju ove godine? Da li sistem čeka da i ovaj slučaj zaboravimo? Dok nam isti oni stručnjaci koji su i dosad bili neuspešni u rešavanju problema nasilja u školama sada nude redizajnirane programe u redizajniranim radnim grupama Ministarstva prosvete? Isto kao što nam se i na ovim izborima dosadašnji kreatori kleptokratije, apsolutizma, neofeudalizacije i devastacije pravne države ponovo nude kao rešenje za postojeće probleme.

U tekstu za Politiku 2013. postavio sam pitanje da li smo zaboravili na tragične slučajeve vršnjačkog nasilja u Novom Sadu, Subotici, Aranđelovcu, Nišu… i da li je to prestalo da nas brine. Napisao sam da je dotad bila jasna samo strategija da se štedi na obrazovanju i ulaganju u decu i mlade i da se problem nasilja rešava ulaganjem u video-nadzor i zapošljavanje novih policajaca, a da nikad ranije roditelji, deca i mladi nisu imali manje institucionalne podrške.

Šta se promenilo? Tada sam napisao: „Kao društvo, nemamo izgrađene ni institucije, ni infrastrukturu, niti programe i obučene pedagoge i psihologe da bismo uspešno rešavali problem nasilja. Na svu sreću, ovde se još nije desila tragedija kao u nekoliko evropskih zemalja, a koju eksperti zovu school shooting, ali ne postoji ni jedan oblik destruktivnog ponašanja koji se, pre ili kasnije, nije pojavio i u Srbiji.

Pre tri godine takva se tragedija desila u Bosni. Naivno je verovati da će se situacija ozbiljno promeniti zbog toga što decu podučavamo nenasilnoj komunikaciji, a da, istovremeno, svakodnevno sistematski decu i mlade izlažemo institucionalnom, odnosno strukturalnom i kulturalnom nasilju“. Nažalost, bio sam u pravu. Ni tada u programima koje su sprovodili Unicef i Ministarstvo prosvete nisu postojala sistematska rešenja za nasilje u školi, kao što ih nemaju ni sada.

NEGIRANJE OBRAZOVANJA

Sad su doneli jednu katastrofalnu meru – udaljavanje učenika sa nastave u trajanju od pet dana u slučaju teže povrede obaveza i pravila škole. Ta mera je suprotna onome što znamo u nauci da je potrebno uraditi. Najpogubije po sistem jeste donositi nekompetentne odluke. Posle svakog većeg slučaja vršnjačkog nasilja, Vlada RS formira novu radnu grupu, iako se ovaj problem ne rešava radnim grupama.

I nakon svih dosadašnjih ubistava i iskustava, nisu promenili pristup problemu. Insistiraju na ponavljanju propalih pokušaja. To je pokazatelj deficita kompetencija za ovaj problem u radnoj grupi Ministarstva prosvete. Od maja meseca Srbija više nije ista, ali se mi i dalje ponašamo isto. Način na koji rešavamo probleme u sektoru bezbednosti ili prosvete, ne razlikuju se od onoga u energetici ili zdravstvu.

Entoni Gidens je pisao o tome da je lako pretpostaviti kakva će biti budućnost jednog društva – dovoljno je videti kako se ono brine o svojoj deci. Ista analogija se može primeniti i na razumevanje i očekivanje od rezultata svakih izbora za predstavnike koji čine zakonodavnu vlast, naročito kad je problem endemijski, kao što je u nas. Rezultati izbora su uvek metastaza strukturalnog i kulturalnog nasilja nad decom koje postoji u školama. Možda se zato uvek vraćamo autoritarnim, nedemokratskim i nasilnim političkim rešenjima.

Mi, kao društvo, imamo problem sa kompetencijom učenja – upitni su naši stavovi o učenju i smislu obrazovanja. Meni nije poznato da neko drugo društvo toliko negira transformativni potencijal obrazovanja, kao što to čini naše društvo. Mnoga značajno materijalno siromašnija društva u svetu se zaista muče da podrže obrazovanje dece i mladih jer znaju da tako otvaraju šansu za razvoj. Mi smo nehajni prema ovom pitanju.

U nedelju, 17. decembra građani će birati i model vaspitanja i obrazovanja svoje dece. Nadam se da nećemo izabrati ponavljanje propalih pokušaja, jer će to pokazati našu nesposobnost da kao društvo učimo čak i na sopstvenim greškama.

Autor je docent u Evropskom centru za mir i razvoj Univerziteta za mir UN, i autor je programa „Škola bez nasilja“, koji je osnovao 1994.