Populizam – autoimuna bolest demokratije

Populističke snage – partije, lideri i ideje – doprinele su pobedi stava za napuštanje EU na referendumu u Ujedinjenom Kraljevstvu i izboru Donalda Trampa za predsednika Sjedinjenih Država. U novije vreme, populizam se zloslutno šunjao i šunja u pozadini opštih izbora u Holandiji i predsedničkih izbora u Francuskoj u aprilu i maju.

Ali, uprkos tome što je populizam naizgled sveprisutan, taj je koncept prilično teško identifikovati. Populisti su često netolerantni prema onima koji dolaze sa strane i onima koji su drugačiji; a ipak, Gert Vilders, ekstremno desničarski populistički lider u Holandiji, tvrdi je pobornik prava gej populacije. U SAD su Trampovu (izbornu) predsedničku kampanju opisivali kao pokret uperen protiv elita; a ipak, njegova administracija već je praktično ‘podružnica’ Goldman Saksa.

I dok današnja populistička renesansa potiče s nacionalističke desnice, neki od vodećih eksponenata populizma poslednjih decenija – kao što je preminuli predsednik Venecuele Hugo Čavez – bili su čvrsto utemeljeni na levici. Ono što ih povezuje jeste zajedničko viđenje sveta, koje podrazumeva stvaranje žrtvenih jaraca koji se mogu okriviti za sve probleme. Osim toga, pošto populistički lideri tvrde da ovaploćuju homogenizovanu volju mitskog „naroda“, za njih je demokratija cilj kojim se osvaja vlast, a ne željeni cilj kao takav.

Ali, populiste ne povezuje samo opsesija kulturnim i političkim granicama. Oni takođe imaju isti recept za upravljanje ekonomijom, recept koji su komentatori Prodžekt sindikejta uočili mnogo pre nego što je današnji brend populizma počeo da dominira naslovima u svetskim medijima. Ocenjujući njihove uvide, možemo početi da shvatamo poreklo današnje renesanse populizma i ono što čeka zapadne zemlje gde su njegovi avatari došli na vlast.

Pošto populizam ima mnogo lica, da li je zaista moguće identifikovati osnovni uzrok? Za Roberta Skidelskog, s Univerziteta Vorik, nikako nije koincidencija to što su se dva glavna politička preokreta u 2016 – uspeh breksitovaca na referendumu prošlog juna i Trampova izborna pobeda – dogodili u „dve zemlje koje su najvatrenije prihvatile neoliberalne privrede“. Ekonomski model u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu tokom poslednjih nekoliko decenija, primećuje Skidelski, omogućio je „sramotno bogate nagrade za manjinu, visoke nivoe nezaposlenosti i nedovoljne zaposlenosti i smanjenje uloge države u obezbeđivanju socijalnog staranja“. A ova sve veća nejednakost, piše on, „skinula je demokratski veo koji od većine građana skriva stvarno delovanje vlasti“.

No, Anatol Kalecki, glavni ekonomista Gavekal Dragonomiksa (firma za finansijska istraživanja sa sedištem u Hongkongu; pr. prev.), smatra da je ovde na delu drugačija dinamika i nudi „nekoliko razloga koji dovode u pitanje vezu između populističke politike i ekonomskih nevolja“. Za početak, on ističe da „većina populističkih glasača nisu ni siromašni niti nezaposleni; oni nisu žrtve globalizacije, imigracije i slobodne trgovine“. Nakon analize podataka o izlaznosti učesnika na referendumu o Breksitu i istraživanja njihovih opredeljenja, Kalecki zaključuje da „kulturni i etnički stavovi, a ne direktna ekonomska motivacija, jesu karakteristike koje stvarno odlikuju izjašnjavanje protiv globalizacije“.

Na prvi pogled, ovi argumenti mogu izgledati inkompatibilni; ali je neslaganje među njima u stvari samo ono između konačnih i neposrednih uzroka. Za Skidelskog, „razdvajanje između kulturnih vrednosti manjine i većine postaje ozbiljno destabilizujuće tek kad se rezultati ekonomskog napretka uglavnom akumuliraju kod već bogatih“. Isto tako, za Kaleckog, „glavni uticaj ekonomije jeste da je finansijska kriza iz 2008. stvorila uslove za političku reakciju starijih, konzervativnijih birača, koji su gubili kulturne bitke za rasni, polni i društveni identitet“.

Politički filozof s Harvarda Majkl Sendel upozorava da se ne treba fokusirati isključivo na „netrpeljivost u populističkim protestima“ ili je videti „samo u ekonomskim uslovima“. Osnovna stvar je, tvrdi on, da su „previranja u 2016. nastala zbog nesposobnosti establišmenta da rešava – ili čak adekvatno prepozna – stvarne uzroke nezadovoljstva“. A pošto su ta nezadovoljstva „vezana za društveno uvažavanje, a ne samo za nadnice i radna mesta“, njih je teško razdvojiti „od netolerantnih aspekata populističkih protesta“ – to jest, od antiimigrantskih osećanja.

Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Edmund Felps takođe povezuje gnev populističkih glasača zbog gubitka dostojanstva na planu veće političke ekonomije. Kako je postojano opadao udeo američke zaposlenosti u proizvodnji, ‘plave kragne’ su, primećuje Felps, „izgubile mogućnost da rade nešto značajno i da imaju osećaj pokretačke snage“. Drugim rečima, „gubitak njihovih ‘dobrih radnih mesta'“ značio je gubitak „centralnog izvora smisla u njihovim životima“. I mada su mnoga od izgubljenih radnih mesta u proizvodnji bila zamenjena novim poslovima u novim sektorima, kako upozorava istoričarka s Univerziteta Oksford Margaret MakMilan, nijansirani ekonomski argumenti „ne mogu parirati nesreći ljudi koji se osećaju marginalizovano, potcenjeno i prezreno“.

Jan-Verner Miler, s Univerziteta Prinston, koji je prošle godine objavio veoma hvaljenu knjigu o populizmu, identifikovao je takva „osećanja otimanja i lišenosti“ kao „plodno tlo“ na kojem populistički političari sada mogu sejati seme ozlojeđenosti. I, u jednom ranijem komentaru izrečenom mnogo pre sadašnjeg ciklusa vesti, Miler je objasnio da se „populizam ne može razumeti na nivou politika; on je više poseban način zamišljanja politika“. Iznad svega, primećuje on, populistička imaginacija je suštinski razdorna: „Ona suprotstavlja nedužne ljude koji uvek vredno rade, i korumpiranoj eliti (koja u stvari ne radi već se stara o jačanju svojih interesa) i onima na samom dnu društva (koji takođe ne rade i žive na račun drugih).“

U nekim svojim zaraznijim oblicima, populizam se može videti kao nešto nalik na autoimunu bolest, gde demokratija omogućava jačanje snaga koje je napadaju. Andres Velasko, bivši ministar finansija Čilea, žali što priroda predstavničke demokratije može stvoriti utisak da su političari „udaljeni i nepouzdani“. „Retorika moderne demokratije“, piše on, „naglašava bliskost s glasačima i njihovim brigama.“ Ali, izabrani predstavnici ne mogu provoditi sve svoje vreme u interakciji sa svojim biračkim telom kad imaju dužnost da upravljaju. Kad ova disonanca između retorike i stvarnosti postane „siviše uočljiva“, primećuje Velasko, „kredibilnost političkih lidera je ta koja trpi“.

Ovaj gubitak poverenja vodi nezadovoljne građane da glavne uloge stavljaju na ono što vide kao verodostojno. Zato, „iako populističke politike smanjuju opšte ekonomsko dobro“, kazuje Velasko, „racionalni birači se opredeljuju za njih jer su oni cena za raspoznavanje različitih vrsta političara“. U stvari, takva spremnost na produženje ekonomskih muka s namerom da se kazni izdajnička elita i udari na žrtvene jarce može biti ključni element današnjeg uskrsnuća populizma.

Populistički lideri u Mađarskoj i Poljskoj, koji trenutno proizvode svoju vrstu „neliberalne demokratije“, bazirali su, kako izgleda, budućnost svojih vlada na toj pretpostavci. Kako ističe Maćej Kisilovski s Centralno-evropskog univerziteta (u Budimpešti), ne mora čak biti važno ni to što je „velika ekonomska cena neliberalne demokratije već očigledna“. Izborna tela ovih zemalja, pretpostavlja Kisilovski, „mogu smatrati da je ekonomska stagnacija prihvatljiva cena za plaćanje onog što najviše žele: poznatiji svet u kojem država dominantnoj unutrašnjoj grupi garantuje osećaj pripadnosti i dostojanstva na račun ‘drugih'“.

Slavomir Sjerakovski s Instituta za napredne studije iz Varšave pruža dodatne argumente za ovakav stav. Kada se Partija zakona i pravde (PiS) Jaroslava Kačinjskog vratila na vlast u Poljskoj pre oko godinu dana, mnogi su smatrali da će ona brzo propasti. Umesto toga, ona je postigla uspeh, jer je Kačinjski do savršenstva doveo politiku „dva pitanja veoma bliska biračima: socijalnu pomoć i imigraciju“, objašnjava Sjerakovski. „Sve dok kontroliše ova dva bastiona glasačkog sentimenta, on je siguran.“ Naravno, imajući u vidu politizaciju sudova, civilnih službi i štampe koju sprovodi vlada PiS, isto se ne može reći za poljske demokratske institucije.

Ali koliko dugo mogu populističke vlade održavati velikodušnu socijalnu pomoć u odsustvu snažnog ekonomskog rasta? Odgovor će zavisiti od toga koliko će dugo njihove pristalice ostati ubeđene da mogu imati svoj deo kolača i jesti ga – što je upravo ono što je bivši lider Breksita i sadašnji britanski ministar spoljnih poslova Boris DŽonson obećao onima koji su glasali za izlazak. Zaista, kako je odmah nakon glasanja o Breksitu primetio DŽefri Saks s Univerziteta Kolumbija, „glasači iz radničke klase koji su bili ‘za’ izlazak smatrali su da će u svakom slučaju najveći deo ako ne i sve gubitke u dohocima platiti bogataši, a posebno prezreni bankari londonskog Sitija“.

Imajući u vidu neočekivanu žilavost britanske ekonomije tokom prošle godine, populisti verovatno osećaju da su bili u pravu. Ali, iako je većina ekonomista pogrešno procenila „neposredni uticaj koji će glasanje u Ujedinjenom Kraljevstvu imati na njegovu privredu“, piše Paola Subaki iz Četam hausa, „mračnija dugoročna prognoza je verovatno tačna“, imajući u vidu želju britanskih lidera da naprave potpuni raskid s jedinstvenim tržištem i carinskom unijom EU.

Takvi odloženi efekti mogu stvoriti alibi za politike neodrživosti, što je, prema Velasku, upravo ono „kako funkcioniše ekonomski populizam“. Na primer, pristup koji će verovatno izabrati Tramp – smanjenje poreza, mere za podsticanje rasta, i protekcionizam, bez mnogo razmišljanja o inflaciji ili javnom dugu – neodrživ je i konačno će propasti.

Ali, kako to kaže Velasko, „‘konačno’ može biti veoma dugo vreme“. A to populističkim vladama može omogućiti da na vlasti ostanu mnogo duže nego što mnogi posmatrači veruju. „Populističke politike se tako zovu jer su popularne“, primećuje on. „A popularne su zato što funkcionišu – bar za neko vreme.“

U međuvremenu, populistički lideri mogu sprovoditi programe koje ne odobrava samo njihova baza, već i mnogi njihovi protivnici. U vrtlogu prvih dana na položaju predsednika, na primer, Tramp je ispunio obećanje iz kampanje da će napustiti Transpacifičko partnerstvo 16 zemalja (TPP). Ovo je, veruje Ašoka Modi s Univerziteta Prinston, u stvari bio dobrodošao potez, imajući u vidu da su „međunarodni trgovinski sporazumi, koje podržavaju moćni interesi, postali suviše nametljivi“. Slično tome, pre nego što je Tramp pobedio, ekonomista s univerziteta Harvard Dani Rodrik zahtevao je rebalans „između nacionalne autonomije i globalizacije“. Po Rodrikovom mišljenju, to treba sprovesti tako da se ne kaže da „zahtevi liberalne demokratije“ moraju doći pre „onih o međunarodnoj trgovini i investicijama“.

Trampovo obećanje o reformi korporativnog poreza takođe je bilo prihvatljivo i za mnoge van njegove izborne baze. Martin Feldstin s Harvarda, koji je predsedavao Savetom ekonomskih savetnika predsednika Ronalda Regana, smatra da bi sadašnji zakonodavni predlozi za remont zastarelog američkog poreskog sistema mogli „imati veoma poželjan uticaj na poslovne investicije, povećanjem produktivnosti i opšteg ekonomskog rasta“. Pretpostavljajući da Tramp, u saradnji s republikancima u Kongresu, može ostvariti pravi programski balans, on će sebi pribaviti nešto vremena u odnosima s poslovnom zajednicom.

Ekonomski istoričar s Prinstona Harold DŽejms ukazuje na jednu tačku s tim u vezi, kad tvrdi da „ekonomija američkog populizma ne mora obavezno propasti, bar ne odmah“, pre svega zbog „jedinstveno otpornog“ položaja SAD u globalnoj ekonomiji. „Pošto su (SAD) istorijski bile globalno pribežište u vremenima ekonomske neizvesnosti“, primećuje DŽejms, „politička nepredvidljivost njih može pogoditi manje nego druge zemlje.“

Ali, čak i ako Tramp može produžiti svoj medeni mesec, DŽejms ne isključuje mogućnost da će „današnji populizam stvoriti uslove za sopstveno uništenje“. Jedan od načina da se to dogodi, tvrdi Bendžamin Koen s Kalifornijskog univerziteta u Santa Barbari, jeste ako SAD izgube svoju „prekomernu privilegiju“ izdavača dominantne međunarodne rezervne valute. Ako Tramp „ispuni svoje protekcionističko obećanje da Ameriku stavi na prvo mesto“, piše Koen, „investitori i centralne banke mogli bi postepeno da budu prisiljeni da nađu alternativne rezerve za svoje milijarde koje imaju na raspolaganju“.

Trampova verzija ekonomskog populizma mogla bi se takođe naći pred danom svođenja računa ako njen rezultat bude neki novi ciklus buma i propasti – koji bi se mogao završiti periodom stagflacije otprilike u vreme američkih izbora za Kongres 2018. Upravo pre (predsedničkih) izbora, Feldstin je upozorio da „precenjena aktiva podstiče sve rizičniji ambijent“. Imajući u vidu da američka ekonomija već ima punu zaposlenost, sa stopom inflacije koja je blizu 2 odsto, Trampov planirani fiskalni stimulans mogao bi da je gurne u preteranu brzinu i prinudi Federalne rezerve da podignu stopu federalnih fondova.

Takav bi scenario svakako pogoršao položaj Trampovog izbornog tela belih radnika u srcu nekadašnje industrijske Amerike. Ali, to bi takođe mogli učiniti i njegovi trgovinski predlozi, koji bi lako mogli ubrzati trgovinske ratove s Kinom, Meksikom i drugim trgovačkim partnerima. Tramp je raseljenim radnicima rekao da za gubitak svojih radnih mesta krive trgovinske sporazume i konkurenciju iz uvoza. Ali, „s rastom produktivnosti koji nadmašuje rast potražnje“ širom sveta, ističe dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju DŽozef Stiglic, „Amerika bi se suočila s deindustrijalizacijom čak i bez slobodnije trgovine“.

Imajući to u vidu, Trampov recept trgovinskog protekcionizma, kaže Stiglic, „samo će učiniti siromašnijim sve Amerikance“. Jedan od razloga, objašnjava bivša glavna ekonomistkinja Svetske banke En Kruger, jeste da i uvoz stvara i održava radna mesta. Ironija Trampovih predloženih carina na uvoz je tome što one ugrožavaju američke izvoznike. Mnoga radna mesta u izvoznoj industriji, ističe Krugerova, postoje zbog jeftinog uvoza koji omogućava američkim proizvođačima da se takmiče i na domaćem terenu i u inostranstvu; i „izvoz u SAD daje strancima veći prihod kojim mogu kupovati uvozne proizvode iz SAD i drugih zemalja“.

Sajmon DŽonson s Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT) takođe strahuje od takvog obostrano gubitničkog scenarija. Ako Tramp počne da oporezuje uvozne proizvode, tvrdi DŽonson, „troškovi po radnom mestu biće visoki: svi uvozni proizvodi će poskupeti, a to povećanje na nivou cena će se prelamati kroz cenu svega što Amerikanci kupuju“.

Drugi komentatori Prodžekt sindikejta su ukazivali na jednu dublju manu u populističkoj ekonomiji, odvojenu od bilo kakvog određenog programskog predloga: bezobzirnost. Populisti često preteraju rugajući se nekim legalnim, ekonomskim ili političkim pravilima, ili nepodesnim uticajem na tržišta u nastojanjima da usmere beneficije svojim pristalicama.

Nurijel Rubini s Univerziteta NJujork smatra da bi Tramp na sličan način mogao da se neprikladno umeša na tržište valuta. Pošto njegove stimulativne mere podižu vrednost dolara, kaže Rubini, „Tramp bi mogao jednostrano intervenisati da oslabi dolar, ili da nametne kontrolu priliva kapitala koja bi vodila jačanju dolara“. Ali ako Tramp bude previše nesmotren sa svojim „metodima za kontrolu štete“, već oprezna tržišta bi mogla zahvatiti „potpuna panika“.

Ašoka Modi, pak, vidi ozbiljne rizike koje donosi Trampovo mešanje u ponašanje korporacija i poslovne odluke. Zastrašivanjem kompanija preko Tvitera da zadrže radna mesta u SAD (ili kažnjavanjem onih koje su prestale da prodaju odeću njegove kćeri Ivanke), Tramp je već počeo da potkopava „norme i institucije koje upravljaju tržištem“. A po mišljenju Felpsa, Trampove intervencije na Tviteru, u kombinaciji s njegovom agendom za deregulaciju, mogu dovesti do ‘ušančivanja’ korporacija na račun inovacija i konkurencije koji su neophodni da se održe ekonomski dinamizam i rast dohotka.

S populističkim pokretima koji su zateturali političke establišmente, može li se uskoro pojaviti neka pozitivna protivpopulistička programska agenda? Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Majkl Spens vidi mogućnost da nezadovoljni birači odbiju nedovoljno inkluzivni model ekonomskog rasta. „Pošto su izbrisani raniji tabui, pretpostavke i predrasude“, piše on, „možda će biti moguće stvoriti nešto bolje.“ Slično tome, DŽozef Stiglic misli da je dobra stvar u vezi s ‘trampizmom’ to što njegovi protivnici imaju „novi osećaj solidarnosti kada se radi o suštinskim vrednostima kao što su tolerancija i jednakost, ojačane svešću o netrpeljivosti i mizoginiji, prikrivenoj ili otvorenoj, što ih otelotvoruju Tramp i njegov tim“.

Kroz mnoge komentare Prodžekt sindikejta provlači se jedan implicitni argument da je jedina profilaksa protiv ekonomskog populizma agresivnija preraspodela. Kako to kaže Rodrik, populizam – i loša uprava uopšte – nastaju kad se elite pokažu nesposobnim da „sprovedu prilagođavanja koja obezbeđuju da zaista svi imaju koristi“ od postojećeg ekonomskog modela.

Iza sadašnjeg širokog odbacivanja „sistema“ stoji veoma rasprostranjeno osećanje izvesnih grupa birača da je „establišment“ podredio interese građana kosmopolitskim ciljevima kao što su globalizacija, imigracija i kulturna raznolikost. Mnogi komentatori se slažu da Velika recesija ili kriza suverenog duga eurozone nisu ni potrebne ni dovoljne da objasne rast populizma. Više od toga, populizam je pre jedna vrsta odgovora na produženu ekonomsku slabost, pogoršanje životnog standarda, pad poverenja u etablirane institucije i zajedničko osećanje da su vladajući lideri napravili svoja gnezda na račun naroda.

To su složeni ekonomski i politički problemi na koje populizam nudi nestvarno prosta rešenja. Napori medija da prodrmaju populistički um bili su kontraproduktivni, i verovatno će takvi biti i ubuduće. Oni koji se suprotstavljaju populističkom leku, moraće da pronađu jednako moćnu alternativu, ili da bespomoćno gledaju kako ekonomska neizvesnost i beznađe uništavaju pacijenta.

Autorka je francuska ekonomistkinja, profesorka međunarodne privrede na Školi za biznis i menadžment Univerziteta Kvin Meri u Londonu i direktorka Centra za istraživanje globalizacije

Copyright: Project Syndicate