Populizam, ipak, neće proći

Sve je učestalija skepsa o očuvanju realno održivih civilizacijskih vrednosti, čak i na strani ovovremenskih vodećih, uspešnih, samoodrživih zajednica/država. Neke obmane, laži i manipulacije, naročito kada su u pitanju osvajanja i očuvanja vlasti kao da su večne. Iskustva, naročito loša, nedvosmisleno su pokazala da se pošast populizma, bilo levog (liberalnog) ili desnog (konzervativnog), u pravilu obnavljaju u periodima stagnacija, razvojnih nedoumica, (ne)predvidljivih kriza, koje se ponekad i ponegde prelivaju i iz drugih sredina, udaljenih prostora, u svrhu očuvanja i ojačavanja lukrativnog političkog klijentelizma.

Tako su, posle aktuelne partijske i personalne promene na kormilu SAD i legalizacije Bregzita, usledile za sada samo najave „preteće“ plime populizma, koje se mogu dogoditi na predstojećim parlamentarnim izborima, u nekoliko najrazvijenijih evropskih država, već u toku ove, 2017. godine. Ostaje, međutim, nejasno na čemu se ta „zloslutna“ predviđanja zasnivaju, ako se zna da je populizam, po svojim motivacijama i stajalištima, prevashodno retrogradnog, pejorativnog karaktera, bilo da je u pitanju olako podareno zadovoljavanje interesa građana od strane ambicioznih usrećitelja (?) a ne izraz politikantskih ambicija pohlepnih i otuđenih elita (!) ili možda očekivano zloslutno odustajanje od načela i principa samoodržive esencijalne demokratije. S druge strane, činjenica je da je populus izrazito heterogena kategorija, fragmentirana kako po moći tako i nemoći, pri čemu su nacionalne elite (ekonomsko-političke moći) nesumnjivo homogenizirane, kako na nacionalnom, tako i sve uverljivije i na internacionalnom, globalnom planu. Primera radi, dovoljno su indikativni podaci o enormnoj finansijskoj moći – upravo regrutovanih zvaničnika američke administracije, koja čak seže iznad finansijskih kapaciteta pojedinih država u razvoju. O ovim usudima najistaknutiji svetski politikolozi i ekonomisti poodavno su izrekli dovoljno uverljive, kategoričke i kritičke sudove.

Istorijsko iskustvo je nedvosmisleno pokazalo da je nastajanju i jačanju populizma pogodovalo bujanje nacionalizma, njegove pristrasne i ofanzivne prirode, čije su lake mete i žrtve bili upravo manje obrazovani, socijalno nepokretljiviji i siromašniji sunarodnici. S druge strane, činjenica je da je patriotizam stariji pojam od nacionalizma, koji je inače po svojim primarnim osobenostima pretežnije defanzivnog karaktera. Takođe, pokazalo se da populizam intenzivnije izrasta iz dogmatskog nacionalizma – šovinizma, a ređe i manje biva generisan iz aure patriotizma. Stoga, nikako se ne može i ne sme staviti znak jednakosti između populizma i patriotizma, što se inače događa u nedovoljno razvijenim, nekonsolidovanim i višesmerno dezorijentisanim društvima.

Ishodi minulih predsedničkih izbora u SAD nedvosmisleno su ukazali, što će se vrlo verovatno ponoviti i u onim najavljenim koji će uslediti, da treba uočiti jasnu distinkciju političkog ponašanja i delanja ključnih političkih aktera tokom duge, kompleksne i kontroverzne izborne kampanje i sleda konstituisanja novog državnog establišmenta i njegovog realnog političkog aktivizma. Takođe, povremeno je, već stečenim iskustvo, da i nadalje opstaju višestruko podvojeni sudovi i impresije o stanju i perspektivi socijetalnog razvoja kao i međusobnih (ne)poverenja onih koji biraju (građana) i onih koji su izabrani (reprezentanata). Što je pomenuti raskorak među njima veći, to su pouzdaniji dokazi njihovih međusobnih realnih interesnih otuđenosti i stoga faktičkih degradiranosti vrednosti i vrlina demokratskog poretka.

Nesumnjivo je da su učestalija kalkulativna pojavljivanja populistički orijentisanih lidera i potencijalna utemeljivanja populističkih režima najopasniji rizici i za budućnost demokratije, mada u ovoj epohi, istine radi, nije izgledan povratak neofašizma i neoboljševizma, novih „krivovernih pravovernika“ (Miguel de Unamuno). S druge strane, tvorci kulta neposredne demokratije u ovovremenom društvu mogu realno, nesmotreno, postati vinovnici aktivne eutanazije demokratskog poretka i njegovih ciljanih vrednosti i prednosti, po kojima se pretpostavljalo češće izražavanje afirmativnog „za“ nego negacijskog „ne“. S druge strane, tačno je zapažanje nekih od najistaknutijih politikologa da je radničkoj klasi (ne)očekivano bila izraženija sklonost ka diktatorskom poretku (S. M. Lipset), da često ne politički, već ekonomski faktori najpouzdanije obezbeđuju održavanje demokratije (A. Pševorski), da su populizmu u značajnoj meri „kumovali“ i pripadnici nedovoljno uticajne srednje klase (DŽ. Maloj), a da su „populističke koalicije često privlačile k sebi elemente urbane i seoske sirotinje, srednjoklasne grupe koje su imale koristi od povećanog zapošljavanja u javnom sektoru, pa čak i industrijalce koji su računali da će profitirati ako budu pod zaštitom vlade“ (K. Roberts).

Ipak u sadašnjem vremenu, koliko god je ono prožeto i opterećeno (ne)očekivanim političkim kontroverzama, povratak vehementnog populizma ipak nije realan. To se naročito odnosi na sređenije i uspešnije poličko-pravne i ekonomsko-društvene ambijente, države i društva koja su se samopouzdano oslobodila retrogradnih ideologizama i sputavajućih izolacionizama. Brojne, rastuće (ne)očekivane objektivne pretnje koje su se nadvile nad Planetom i Civilizacijom suviše su ozbiljne da bi se iste obuzdavale i prevazilazile logikom sumornih tribalizama i jalovih lojaliteta, kada „politika postaje mrtvac koji odbija da umre“ (Niklas Luman).

Autor je profesor emeritus