Poredak neprolaznih vrednosti: Slobodan Gavrilović

„Mislim da je to osećanje kada se ima puno mogućnosti za izbor, da je to ponosno osećanje duhovnog, sudbinskog bogatstva, ono što najviše ohrabruje čoveka da živi i radi. Svi mi živimo za to da dostignemo što veće bogatstvo mogućnosti za stvaranje našeg života; tako, da se jednog dana skala ta toliko popne, da nam se učini kao da mi stvaramo naš život. I zaista, mi ćemo ga stvarati…“ (Dela Stanislava Vinavera, prir. Gojko Tešić, 2012, Sl. glasnik, Zavod)

Ovaj citat me neodoljivo podseća na jednu ličnost, Slobodana Gavrilovića. U Cikotama, gore na planini iznad Kosjerića, pogled kao imaginacija. Smenjuju se slike prirode zapadne Srbije. Vidi se daleko. Pita se jedan čovek, da li je sve ovo Srbija? Srbija je mnogo veća od ovoga, odgovori mu Slobodan uz gutljaj blagotvornog napitka od maline. „Gore sam 1984. godine, kada su hteli da me isključe kao nepodobnog profesora, kupio imanje od dva i po hektara… Od tada puno vremena provodim na planini, gradim svoje novo domaćinstvo. Podižem kuću, gradim prilazni put, dovodim vodu, struju… i sanjam dišući punim plućima.“ (Slobodan Gavrilović, 2006, Prilog odbrani demokratije).

Ime Slobodan prvi je u našem narodu poneo i uzdigao sin Vladimira Jovanovića, Slobodan Jovanović. I gle čuda, njemu je sloboda u sopstvenoj zemlji oduzeta. Bilo je i onih koji nisu ni znali šta im ime znači. Gavrilović je gledao u prvog Slobodana, kroz njegova dela tražio je svoj put.

Epidaurus u Cikotama

Ispred kuće u Cikotama amfiteatar. Kažu ljudi to je Epidaurus u Cikotama. To me neodoljivo podseća na zapadnu misao u čijem temelju su pismo, paideia iz koje su se razvili retorika, gramatika i logika kao način mišljenja, a kasnije i sedam slobodnih veština. Slobodan je istinski parlamentarac. Dobar govornik. „Čast mi je da sam više od trinaest godina sarađivao sa Zoranom Đinđićem i bio mu oponent po određenim principijelnim pitanjima… Nema teme o kojoj nismo razgovarali. O kraju ideologije, o ulozi pojedinca i ideja u razvoju ljudskog društva, o Brehtu, Beketu, Borhesovim kratkim pričama, o Ničeu, Šopenhaueru, Frojdu, o Titu, Staljinu, Hitleru; a i o Martinu Luteru, Gandiju, Mendeli, o *68, Praksisu, o veri i o Bogu, o Grotovskom i ideji o siromašnom pozorištu, o Solženjicinu, Ćosiću, Krleži, o istoriji Srbije, njenoj eliti, o problemu kontinuiteta njene duhovne vertikale, o Kolakovskom, Habermasu, Markuzeu, kritičkoj teoriji društva…“ Zoran je Slobodana pitao hoćeš li platu ili slobodu? Slobodu, čvrsto je iskazao svoje opredeljenje Gavrilović. To je i njegov životni put. Prema Slobodanovim rečima, čovek u krugu politike bira između korisnosti i vrednosti, između imati ili biti.

Slobodan Gavrilović, kako ga i samo ime određuje, kaže moj ideal je sloboda. Sloboda ili lat. libertas (Freiheit, nem) znači put i način, odsustvo prinude, staronemačka reč Freia je boginja ljubavi, u drugim značenjima mir, čuvanje, slobodno stajati i osvetliti i slično. Sloboda se tumači i kao sloboda volje, ali se opredeljenje prema Loku određuje sudom uma. Vrlina je ako razum može da nadvlada volju. Sloboda ne leži u volji, ona je moć. Sloboda je u čoveku i stupa na važenje kod promišljanja, tako da postoji moralna odgovornost čoveka (Dž. Lok, „Ogled o ljudskom razumu“). Pored ovih određenja slobode, postoji i sloboda postupka, odnosno delatna moć činjenja. U moralnom kontekstu, sloboda da se čini ono što treba. Ako se posmatra ličnost sama, sloboda je njegovo samoodređenje nasuprot zavisnosti od moći i prinude drugih. Neka bude sloboda volje, sloboda izbora, sloboda mišljenja, sloboda savesti i neka sve to osvetli slobodni duh.

Slobodane, kažem mu jednom prilikom, ti si objavio diplomski rad „Zašto mladi kvalifikovani radnici odlaze iz neposredne proizvodnje“, što je odlično sociološko istraživanje 1976. godine, a mnogi ne smeju da objave ni svoj doktorski rad. Radeći sa učenicima napravio je istraživanje „Položaj starih lica na Zlatiboru“. Otvarali su mu se problemi moderne Evrope, tu pred očima. Mladi i danas odlaze iz Srbije, kaže mi Slobodan, i to kao i pre 2000. godine, što samo znači da u našoj zemlji i dalje nema perspektive.

Traganje za Živojinom Pavlovićem

Žeđ za istinom, borba za slobodu, molitva za čoveka koji je brutalno pogubljen, učinila je da traga o Živojinu Pavloviću. Posle četrdeset i devet godina ta zabranjena i uništena knjiga „Bilans sovjetskog termidora“, zahvaljujući Slobodanu Gavriloviću i njegovom istraživačkom radu, pojavljuje se na svetlo dana i objavljuje njen reprint 1989. godine sa iscrpnim napomenama, objašnjenjima i biografskim podacima o ličnostima čiju tragičnu sudbinu ta knjiga opisuje. U vreme kada su svi komunisti bili staljinisti, postojao je komunista jeretik Živojin Pavlović. Slobodan je čovek koji se posvećeno bavi knjigama, a istražuje o čoveku koji je stradao zbog knjige. Bez obzira na zabrane ili što knjiga nije uticala na ljude kada je nastala, do istine se ipak dolazi. Živojinova hrabrost tada proizvela je Slobodanovu hrabrost pet decenija kasnije. Neko će reći, a kakva je to hrabrost ponovo objaviti tu knjigu posle toliko godina. Pa ona je tolika da je to učinio Gavrilović, niko pre njega već on.

Četiri knjige o Živojinu rezultat su Slobodanovog istraživanja. Živojinovu knjigu „Bilans sovjetskog termidora“ priredio je i napisao predgovor Slobodan Gavrilović, a sledeće tri su Slobodanovo autorsko delo: „Živojin Pavlović između dogme i kritike – biografija“, „Novinarska delatnost Živojina Pavlovića“, „Arhivska građa o Živojinu Pavloviću“. To je nesvakidašnja posvećenost istini. Ovde nam Slobodan otkriva i svoje zanatsko umeće. A zanatsko umeće je raditi posvećeno i dobro na određenoj stvari zarad nje same. Rekao bih zarad istine i slobode, zarad Živojina koji je život zbog njih izgubio.

A onda… kao grom iz vedra neba, iako dugo i pažljivo pripreman objavljuje roman „Dželat“ (Albatros plus 2012). O čoveku koji je ubio Živojina Pavlovića. Sam Slobodan kaže „Dobro je krhko. Ono ne može da laže, ono se ne služi mučenjem, ubijanjem, ali istrajava. Dobro je istina, božja i ljudska. Da li pobeđuje? Kroz čitavu nama poznatu ljudsku istoriju zlo se poigrava dobrim. Mučenje trpljenjem. Ubijanje postojanjem. Smrt životom. Ljudska zver čovekom.“

Goran Babić smatra da je „Đželat“ veličanstven rukopis, koji vraća čoveku veru u snagu literature. Gojko Tešić ističe de je „dokumentarnost modernog romana isprepletana filozofijom, antropologijom, etikom, kao da podseća na večnu temu, njena je neka vrsta istorije, od drevnih do modernih vremena; to je, prevashodno, istorija užasa jedne „ljudske duše“ koja prerasta u simbol bezdušnosti… Ono što je u ovom trenutku važno podvući povodom prvog Gavrilovićevog romana jeste ta čudesna eksplozija narativne energije koja nam otkriva izuzetnog pisca.“ Jovica Aćin kaže da je roman zasnovan na istinitim kazivanjima i verodostojnim dokumentima i dodaje „Gavrilovićev moćni roman nas, prvi put uvodeći na veliku kapiju u srpsku književnost lik dželata, upoznaje s nepisanom, tajnom ovdašnjom istorijom koju nipošto ne bi trebalo zaboraviti, jer ona nikad nije bez svojih dalekosežnih uticaja na javu sadašnjih i budućih trenutaka našeg života.“

Zoranov slogan „pošteno“

Pored slobode koju bira i istine za kojom traga, Slobodana i njegovu porodicu posebno odlikuje poštenje. Opisujući svog brata Zorana, Slobodan kaže: „Zoran, ne što mi je brat, poseban je čovek. Stišan i radan. Poštenje bez njega ne bi imalo smisla.“ Takođe, zasluga za slogan Pošteno na izborima 1993. godine pripada Slobodanovom ocu koji je na drugi dan slave po ramenu potapšao Zorana Đinđića i rekao „Zoki napred, samo Pošteno!“ Poštenje u našem kraju predstavlja temelj čestitosti. Putokaz ljudskog života i stvaralaštva. Gavrilovići su iz mesta Prijevora, gde se mala i čista rečica Kamenica uliva u Moravu. Jednom u šali kažem Slobodanu. „Samo da se ne dosete da izdavaštvo u Srbiji počiva na dvojici ljudi od kojih je jedan sa izvora, a drugi sa ušća reke Kamenice.“

Srbija u raskoraku

Javna reč u Srbiji devalvirana je kao što je inače bila. „Bez plodotvorne elite (kulturne, naučne i političke, pre ostalih) koja bi bila u stanju da artikuliše i integriše razvojne perspektive modernog sveta sa realnim tradicijskim i modernim osnovama srpske državotvornosti, bez jasnih nacionalnih interesa, nema jasne vizije razvoja i održive strategije na njenom ostvarivanju.“ Gavrilović dalje piše da je Srbija u poslednje dve decenije u raskoraku sama sa sobom: nedefinisana kao država, osiromašila ekonomski, posrnula moralno, zarobljena u kulturološkom modelu koji je netolerantan i ne želi da se menja, sklona populizmu, politička elita je nespremna da preuzme odgovornost jer je u stalnoj borbi za izbornu podršku birača, praćena promenom svojinskih odnosa i tajkunskih interesa…

Gavrilović smatra da u suštini nema dobre vlasti. Tih iluzija mora se osloboditi svaki kritički usmeren građanin.

„Tome nas je najbolje učio Aristotel, koji je smatrao da je vlast rđava, ili manje rđava, da dobre vlasti nema. Manje je rđava ona koja je podložna kontroli i koja nije apsolutna, a rđava je ona bez kontrole.“ A najmanje rđav oblik vlasti po njemu je demokratija. Ovde se može staviti znak pitanja. Gavrilović kaže da garant promena može biti samo snažna, organizovana, demokratska, jedinstvena i efikasna stranka, koja okuplja sve ljudske i intelektualne potencijale, na načelima tolerancije i dijaloga. (Zahtevi grupe 69, 1998). Ovde se jasno vidi da je Gavrilović Platonista, iako su mu bliske i Aristotelove vrline.

Polemišem sa Gavrilovićevim stavom iz 1998. godine (a danas bi i on sam sa sobom polemisao). Jasno je da današnje partije znaju samo za ogoljenu korisnost. Citiram Edmunda Berka. „Cilj stranaka nije da iznesu na vrh ljude izuzetnih sposobnosti, nego da organizuju ljude običnih sposobnosti. Izuzetni ljudi biće dobrodošli samo ako se prilagode stranačkoj organizaciji“. Stranke otuđuju ljude od sebe koji misle svojom glavom i čija je savest osetljiva. Velika pamet i veliko poštenje, ma koliko inače korisni, mogu biti smetnja za zajednički rad. (Slobodan Jovanović, Iz istorije političkih doktrina)

Slobodanov nesumnjivi moto je biti uspešan besednik reči i izvršilac spomena vrednih dela. Njegovo držanje je opštevredno priznanja i krasi ga, prema prijateljima, otvoreno raspoloženje. Razmišljam o Cikotama i onom pitanju da li je sve ovo Srbija. Prema Tomi Akvinskom „Čovek može da bude mudar u nekoj posebnoj težnji, kao što je podizanje kuće; ovo podrazumeva da on zna sredstva koja vode do određenog cilja. Ali svi posebni ciljevi potčinjeni su svrsi sveta, i mudrost per se bavi se svrhom sveta. Svrha sveta je dobro uma, tj. istina. Težnja da se stekne mudrost u ovom je smislu najsavršenija, najuzvišenija, najkorisnija i najdivnija od svih težnji.“ Izdavački poduhvati su za Slobodana Gavrilovića, kao i ljudska mudrost (sapientia, pamet, istinsko znanje), sve nauke zajedno. Oni uvek ostaju isti bez obzira na različite predmete kojima se bave. Objedinjuju znanje, moral i vrednosti.

Izdavački opus

O Slobodanovom izdavačkom opusu u Službenom glasniku govore ljudi i dela. Ono što krasi čoveka koji se bavi upravljanjem svakako su njegovi saradnici. Plejada vrsnih urednika vodila je sa uspehom glasnikove biblioteke: prof. dr Ilija Vujačić, doc. dr Tanasije Marinković, prof. dr Tanja Miščević, Milojko Knežević, Jovica Aćin, Branko Kukić, književnik Goran Petrović dopisni član SANU, prof. dr Gojko Tešić, Nataša Marković, prof. dr Radovan Bigović do smrti 2012, i dr.

Izdavački put Slobodana Gavrilovića obeležen je izuzetnim poduhvatima kao što su Biblioteka Koreni (ur. Čeliković), u kojoj je objavljeno 25 od zamišljenih 75 knjiga, koje sadrže obnovljeno izdanje porekla stanovništva i naselja Jovana Cvijića i posebne dodatke o običajima i životu ljudi; Frekvencijski rečnik (ur Milojko Knežević) od prof. dr Aleksandra Kostića i prof. dr Đorđa Trifunovića (I-XIII), i predstavlja nastavak projekta Aleksandrovog oca Đorđa Kostića započetog 1957. godine; Digitalizacija srpskih službenih novina, što čini dostupnim dva veka pravne istorije Srbije; Leksikoni gradova i nacionalnih parkova; itd.

Kapitalna dela su Izabrana dela Borisava Pekića u 24 knjige, Sabrana dela Dragoljuba Jovanovića (I- XVI), Sabrani spisi Mihaila Đurića u 12 knjiga, Dela Sretena Marića (22 sveske), Istorija jednog doba Dobrice Ćosića (1-7), Dela Radovana Popovića (1-21), Celokupna dela Desanke Maksimović sa Zadužbinom i Zavodom za udžbenike, Dela Stanislava Vinavera sa Zavodom (prir. Gojko Tešić, 1-9 od predviđenih 18 knjiga) što je izdavački poduhvat godine na sajmu knjiga 2012, Dela Bele Hamvaša i mnoga druga vrsna dela.

Slobodan Gavrilović, kao glavni i odgovorni urednik potpisao je oko 1500 naslova i dodatno kao urednik značajne naslove iz biblioteka Svedoci epohe, Otpori i zabrane, Raskršća i Zvučna knjiga. Posebno je važno istaći pravnu biblioteku, zbog osnovne delatnosti glasnika, sa preko 300 naslova.

Autor je direktor i glavni urednik JP Zavod za izdavanje udžbenika