Porez na ugljenik

Međunarodna konferencija koja se ovog meseca održava na Baliju postaviće okvire za sprečavanje krize koja bi mogla biti izazvana globalnim zagrevanjem i klimatskim promenama. Nesumnjivo, gasovi staklene bašte, kao što je ugljendioksid, izazivaju značajne klimatske promene koje će iziskivati velike troškove. Više se ne postavlja pitanje da li nam postojeća sredstva dozvoljavaju da nešto učinimo već kako ćemo uspostaviti kontrolu nad štetnim gasovima na pravičan i delotvoran način.
Iako je Kjoto protokol predstavljao značajno dostignuće, 75 odsto izvora štetnih gasova nije obuhvaćeno njime, budući da SAD, država koja je najveći zagađivač , nisu želele da potpišu taj dokument. Imajući u vidu činjenicu da je nova vlada Australije nedavno usvojila Protokol, Amerika je jedina industrijski razvijena zemlja koja to nije učinila. Mada nikakvi zahtevi nisu postavljeni državama u razvoju, procenjuje se da će u doglednoj budućnosti one biti izvor više od polovine emisija štetnih gasova. Štaviše, nije posvećeno dovoljno pažnje problemu obešumljavanja, čime se značajno povećava koncentracija gasova staklene bašte.
SAD i Kina vode borbu za titulu „najvećeg zagađivača“ u svetu. Iako je Amerika do sada pobeđivala u „trci“, procenjuje se da će Kini za nekoliko godina pripasti to nimalo laskavo priznanje. Treće mesto na „takmičenju“ zauzela je Indonezija, usled munjevite brzine obešumljavanja.
Jedan od konkretnih koraka koje treba preduzeti na konferenciji na Baliju trebalo bi da bude pružanje podrške inicijativi Koalicije za borbu protiv obešumljavanja, koju čini određen broj zemalja u razvoju koje žele da očuvaju svoje šume. Takve zemlje pružaju ekološke usluge za koje ne dobijaju nadoknadu. Stoga, potrebno je da im se obezbede sredstva i da podsticaj, kako bi uspele u nastojanjima. Dobrobit koju bi čitav svet imao od takve inicijative daleko premašuje troškove.
Vreme održavanja konferencije nije najpovoljnije. Džordž Buš koji je dugo gajio sumnje u posledice globalnog zagrevanja i koji se već dugo trudi da oslabi viziju multilateralizma, i dalje je na čelu Amerike. Bliska povezanost s naftnom industrijom čini da on s gnušanjem gleda na plaćanje zagađenja izazvanog na taj način.
Ipak, učesnici konferencije na Baliju trebalo bi da postignu sporazum o nekoliko principa koji će predstavljati smernice u budućim razgovorima. Kao prvo, trebalo bi da se saglase oko toga da problem globalnog zagrevanja zahteva angažovanje svih zemalja. Drugo, trgovinske sankcije međunarodne zajednice trebalo bi uvesti onima koji se ne pridržavaju svojih obaveza. Treće, imajući u vidu ozbiljnost problema globalnog zagrevanja, trebalo bi upotrebiti sva raspoloživa sredstva za rešenje ovog pitanja.
Davanje većih podsticaja mora biti deo strategije za hvatanje u koštac s ovim problemom. Ipak, i dalje ostaje pitanje da li je delotvorniji Kjoto sistem „ograničenja i trgovine“ ili uvođenje poreza. Ukoliko bi se primenio Kjoto sistem bilo bi teško pronaći rešenje prihvatljivo i za razvijene države i za države u razvoju. Davanje olakšica u vezi s emisijom predstavljalo bi rasipanje novca, budući da bi se na taj način izgubilo više stotina milijardi dolara.
Glavno načelo Kjoto protokola kojim se državama koje su emitovale više štetnih gasova 1990. omogućava da to čine u budućnosti nije prihvatljivo za zemlje u razvoju, kao ni davanje većih prava državama s većim bruto nacionalnim proizvodom. Jedini princip koji bi donekle bio zasnovao na etičkim načelima jeste davanje istih prava svim državama, uz male izmene, kao što bi bilo davanje manjih prava emitovanju SAD, koje su već iskoristile svoj deo atmosfere. Ali, usvajanje takvog principa donelo bi velike troškove razvijenim državama, budući da bi one morale da izdvajaju značajna sredstva zemljama u razvoju.
Ekonomska načela propisuju da oni koji emituju najveće količine štetnih gasova plate najveću svotu novaca, a najjednostavniji način da se to učini jeste uvođenje „poreza na ugljenik“.
Trebalo bi postići međunarodni dogovor koji bi podrazumevao da sve države uvedu „porez na ugljenik“, čija bi vrednost bila zakonski propisana, u skladu s globalnim društvenim troškovima. Nesumnjivo, daleko je delotvornije oporezovati loše stvari, kao što je zagađenje životne sredine nego pozitivnih, poput rada i štednje u bankama.
Naravno, zemlje koje su najveći emiteri štetnih gasova zalažu se za sistem „ograničenja i trgovine“. Iako se na taj način podstiču da smanje nivo zagađenja, olakšice u vezi s emitovanjem jesu manje delotvorne od uvođenja poreza. Štaviše, pojedine firme mogle bi imati materijalne koristi od takvog sistema. Iako su evropske države već navikle na koncept „ograničenja i trgovine“ i nisu voljne da prihvate izmene, do sada nije predložen prihvatljiv set načela o određivanju prava o emisiji štetnih gasova.
Pojedine države ne strahuju od takvih načela. Budući da države u razvoju mogu da izgube više nego razvijene zemlje ukoliko ništa ne bude učinjeno povodom globalnog zagrevanja, veliki broj država veruje da će im putem ustupaka ili pretnji primorati da podrže globalni sporazum. Stoga, mnoge države treba da odrede minimalnu cenu koju će morati da plate zemljama u razvoju kako bi obezbedile njihovu podršku.
Ipak, zemlje u razvoju strahuju da bi se potpisivanjem novog globalnog sporazuma o emisiji štetnih gasova, te niza međunarodnih deklaracija, naći u nepovoljnom položaju. Iako i dalje vladaju određena načela realpolitike, prilike u svetu umnogome se razlikuju od stanja od pre 25 ili 10 godina. Demokratija koja cveta u velikom broju razvijenih država podrazumeva da njihovi građani zahtevaju da se prema njima ophodi na pošten način.
Principi jesu od velike važnosti. Učesnici konferencije na Baliju moraju imati na umu da je globalno zagrevanje suviše značajno da bi se iskoristilo u cilju pokušaja uspostavljanja kontrole nad siromašnim državama.
Autor je dobitnik
Nobelove nagrade za ekonomiju. Njegovo najnovije delo je