Porodično nasilje statistički smrtonosnije od kriminala: U Jugoistočnoj Evropi u 2022. godini zabeleženo 107 oružanih incidenata u kontekstu nasilja u porodici

Izveštaj je objavila Centrala za kontrolu malokalibarskog i lakog naoružanja za Jugoističnu i Istočnu Evropu (SEESAC), koja zbraja i analizira sve nasilne incidente koji uključuju upotrebu oružja u našem regionu. I slika do koje su došli, nije nimalo ružičasta.

Naime, prema navodima izveštaja, u toku cele 2022. godine, u regionu Jugoistočne Evrope zabeleženo je 107 incidenata gde je okviru porodičnog nasilja zabeleženo korišćenje oružja. U tim incidentima, život je izgubilo 29 žrtava.

Ovi podaci svoj pravi odraz dobiju kada se stave nasuprot podacima o upotrebi oružja u kriminalnom kontekstu. Naime, ista platorma je u regionu u 2022. godini izbrojala 493 kriminalna incidenta gde je život izgubilo 27 ljudi.

Zaključak se sam nameće – porodično nasilje je u našim krajevima u 2022. godini bilo smrtonosnije od kriminala.

Najveći broj oružanih incidenata u okviru porodice zabeleženo je na Kosovu – 24. U Albaniji je taj broj iznosio 15, a odmah iza bila je Srbija sa 13. Ono što u Srbiji posebno može da zabrinjava je što je u poređenju sa godinu dana ranije, 13 incidenata skok od 63 odsto. Broj ubijenih u porodičnom nasilju je u istom periodu skočio sa četiri na šest osoba.

Predvidivo, počinioci oružanih incidenata u porodici su najčešće muškarci. Konkretno, u 2022. godinu su svi počinioci bili muškarci, dok su godinu dana ranije muškarci bili počinioci u 98 odsto slučajeva. Većinu incidenata, njih 62 počinili su intimni partneri, dok su 45 slučajeva počinili ostali članovi porodice.

Kada je u pitanju oružje, najzastupljeniji su pištolji, te je svaki drugi oružani incident u kontekstu porodičnog nasilja počinjen ovim oružjem. Puške su na drugom mestu pošto su u korišćene u četvrtini incidenata, a sledi automatsko oružje.

Velika većina korišćenog oružja bila je ilegalna, čak 85 odsto. Najzad, tri četvrtine incidenata se dogodilo u urbanom okruženju, a jedna četvrtina u ruralnom.

Kada je u pitanju Srbija, najprecizniju evidenciju o broju femicida, uključujući i onih počinjenih oružjem, vodi mreža “Žene protiv nasilja”. Podaci do kojih su došli na osnovu medijskih izveštaja pokazuju da u Srbiji, zbog toga što su žene, biva ubijeno između 30 i 40 žena godišnje. Oružjem biva ubijeno između 20 odsto (koliko je bilo 2018.) pa do 46 odsto, što je podatak iz 2015. godine.

Ono o čemu ne postoje podaci, to je o korišćenju oružja u porodičnom nasilju koje nije rezultovalo ubistvom. Sve one pretnje ili korišćenje oružja kod psihičkog nasilja nije moguće precizno kvantifikovati.

Filip Stojanović iz Centra za istraživanje javnih politika ističe da je simptomatično to što statistika žrtava malokalibarskog oružja u kontekstu porodičnog nasilja već godinama stagnira ili se čak i pogoršava.

– Toliko je novca izdvojeno od strane međunarodnih institucija sa ciljem smanjenja malokalibarskog oružja, ali značajniji efekat izostaje. Imamo brojne organizacije civilnog društva koje se bave ovom temom, akcije MUP-a, niz aktivnosti koje su usledile nakon ubistava u Ribnikaru i okolini Mladenovca, ali statistika i dalje pokazuje da u proseku imamo isti ili veći broj ubijenih žena vatrenim oružjem, kaže Stojanović.

Ovakav rezultet, dodaje on, nesporno ukazuje da definisane politike sprečavanja širenja naoružanja nisu dovoljno dobre.

– Ne radi se dovoljno na razvitku svesti, a tu posebnu odgovornost snosi država čiji je posao da sistemski ukazuje na opasnost široke rasprostranjenosti oružja. Menjani su zakoni, pooštravani uslovi za dobijanje oružja, ali je malo urađeno da se promeni ta kultura oružja, koja zajedno sa patrijarhalnim obracem ponašanja dovodi do ovih zločina, ističe Stojanović.

UNDP je 2021. godine objavio izveštaj u kojem su analizirali normativni okvir vezan za malokalibarsko i lako oružje u kontekstu rodno zasnovanog nasilja. U izveštaju je konstatovano da u porodicama i partnerskim vezama u kojima učinioci nasilja imaju pristup vatrenom oružju rizik da će oružje biti i zloupotrebljeno i rizik od eskalacije nasilja povećavaju se i do pet puta, a posledice te zloupotrebe izuzetno su teške.

„Kao posledica ubojitosti vatrenog oružja, postoji mnogo veća opasnost od fatalnog ishoda ili povreda koje ostavljaju trajne posledice, u vidu invaliditeta, naročito stoga što se ovi oblici nasilja dešavaju najčešće u privatnom prostoru, u kojem žrtve imaju manje mogućnosti da izbegnu napade…Dodatno, zloupotreba vatrenog oružja nije ograničena samo na ubistva, već se vatreno oružje često koristi i kao sredstvo za zastrašivanje, pretnje, vršenje psihičkog nasilja, seksualno nasilje, kontrolu žrtava i druge oblike nasilja.

Izveštaj prepoznaje potrebu da strateški pristup kontroli naoružanja u većoj meri uključi i rodni aspekt i aspekt rodno zasnovanog nasilja i nasilja u porodici, odnosno da okvir koji se odnosi na rodnu ravnopravnost i nasilje nad ženama uključi i aspekt oružja. Ipak, kako strateški pristup odnosu između oružja i rodnog nasilja zahteva podatke, odnosno činjenice i brojeve, te isti nisu dostupni, prvi korak morao da bude izgrađivanje koherentnog sistema evidentiranja i praćenja.

Za sada, navodi se, pitanje kontrole vatrenog oružja nije dovoljno rodno osetljivo.

„Primera radi, uprkos činjenici da je rodna dimenzija kontrole vatrenog oružja na Zapadnom Balkanu sasvim jasna, u 2016. godini žene su činile svega 14–29 odsto članova komisija za malokalibarsko i lako oružje, a na čelu većine komisija u Jugoistočnoj Evropi nalaze se muškarci”, navodi se.

Slavica Radovanović, pukovnica poliicije u penziji je kroz karijeri imala prilike da radi sa žrtvama nasilja u porodici. Podsećajući da se i legalno oružje koristi u nasilju u porodici, ona kao dobar korak pohvaljuje poslednje izmene propisa i uvođenje restriktivnijih pravila za dobijanje dozvole za držanje oružja. Ipak, kako navodi, da bi se ijedan društveni problem rešio potrebna je i promena svesti građana.

– Aktuelna pravila podrazumevaju da pre nego što nego dobije dozvolu za držanje oružja da mora da prođe terensku policijsku proveru. Ta provera može da obuhvata i razgovor sa ukućanima, ali i komšijama. I tu dolazimo do problema, pošto se o porodičnom nasilju retko priča. O tome se ne priča unutar kuće, ali ni komšije i ljudi van porodice koji su svesni šta se dešava ne žele da prijave, delimično zbog straha, a delimično i zbog ukorenjenog stava da je nasilje u porodici privatna stvar, kaže Radovanović.

Kako naglašava, prijavljivanje bilo koje vrste nasilja je zakonska i moralna obaveza svakog od nas i kada bismo to činili češće živeli bismo u znato manje nasilnom društvu.

Oružje i patrijarhat

Kao jedan od problema koji prepoznaje izveštaj UNDP-a je “kultura oružja” u Srbiji. Ta kultura je jednim delom nasleđena kroz običaje poput “skidanje jabuke” na svadbama ili pucanje na veseljima, dok je istovremeno i deo patrijarhalne kulture.

„Apsolutna većina lica koja poseduju oružje su muškarci (94,7 odsto). Oni su i većina među počiniocima krivičnih dela izvršenih vatrenim oružjem (96,6 odsto) i većina među žrtvama takvih krivičnih dela: među žrtvama ubistva vatrenim oružjem 78,8 odsto je muškaraca, a među povređenima vatrenim oružjem njih je 83,4 odsto. Broj žena koje poseduju oružje izuzetno je mali, i nesrazmerno su češće žrtve krivičnih dela počinjenih oružjem: vlasnica oružja je 5,3 odsto, žene su žrtve ubistva vatrenim oružjem u 21,2 odsto, a žrtve povreda vatrenim oružjem u 16,6 odsto”, stoji u izveštaju.

Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.