Posao kao nedosanjani san za osobe sa invaliditetom u Srbiji

Trenutno, i to već šestu godinu zaredom, radi pod ugovorom o privremenim i povremenim poslovima u jednom udruženju, gde se u biblioteci bavi uređivanjem i snimanjem audio knjiga.

„Primanja jesu redovna, ali to nije nešto što može da mi pruži finansijsku sigurnost. S jedne strane, razumem i poslodavce jer oni koriste prilike koje imaju, država im je to omogućila”, kaže naš sagovornik, uz molbu da ne objavimo njegovo ime baš iz razloga što ne bi želeo da izgubi i ovaj jedini posao koji je uspeo da dobije. U školama za njega nije bilo mesta, tako da je traženje posla u struci uglavnom bilo gubljenje vremena.

„I kada odete na biro tamo vam kažu da sami tražite posao, a da će vas oni obavestiti ako se nešto pojavi. Niko nije okrenut čoveku, niko ne pomaže konkretno, jednostavno nije nam takav ni sistem, tako da ni organizacije koje bi trebalo da pomažu osobama sa invaliditetom to ne rade kako treba jer se na kraju sve svodi na priču umesto da se konkretno okrenemo poslu”, kaže on i ističe kako su osobe sa invaliditetom na kraju oslonjene samo na sebe, tj. na to kako se ko snađe.

Dodaje da problema ima svuda, pa tako i u udruženjima koje bi trebalo da pomažu osobama sa invaliditetom (OSI), i to od velikog generacijskog jaza do problema sa obrazovanjem.

„Ne postoji sistem okrenut ljudima, nezavisno da li se radi o osobama sa invaliditetom ili nekim drugim grupama. S druge strane, tu su i sama udruženja OSI u kojima postoje struje. Jedni su za inkluziju, drugi bi da se povuku. I u svom udruženju ja ne srećem ljude, kako one koji ne vide, tako i one koji vide. Kako da se uključimo u društvo kad nismo spremni ni jedni druge da prihvatimo”, napominje naš sagovornik.

Njegov primer nije jedini koji dokazuje da sistem zapošljavanja OSI u Srbiji ne funkcioniše. O tome najbolje svedoče podaci zvaničnih institucija, ali i procene brojnih organizacija, koji nedvosmisleno upućuju na zaključak da se OSI u Srbiji svakodnevno suočavaju s poslovnom diskriminacijom koja je ujedno i osnovni razlog njihovog teškog položaja u našem društvu.

Više od šest godina čekanja na posao preko NSZ

U Nacionalnoj službi za zapošljavanje kažu da je prosečna dužina traženja zaposlenja nezaposlenih lica na njihovoj evidenciji u septembru ove godine bila četiri godine i 10 meseci, dok prosečna dužina traženja zaposlenja osoba sa invaliditetom iznosi šest godina i jedan mesec. „U periodu od 01. januara do 22. oktobra bilo je 2.398 prijava potreba za zapošljavanjem Nacionalne službe za zapošljavanjem za osobe sa invaliditetom”, ističu u NSZ.

Međutim, dolazak do posla je mnogo komplikovaniji nego što se čini na prvi pogled, bez obzira da li se posao traži preko NSZ ili preko najpoznatijih sajtova za zapošljavanje u našoj zemlji. Iako na njima ima i oglasa koji su namenjeni svim zainteresovanim kandidatima, kao i oglasa u kojima je čak i naglašeno da su osobe sa invaliditetom dobrodošle, ponuda je raznolika, ali skromna.

Tako se trenutno u ponudi mogu pronaći oglasi u kojima se traže radnici sa invaliditetom za pakovanje deterdženata i sapuna. Postoji i ponuda za IT administratora, menadžera, prevodioca, ali i koradžiju, tj. radnika koji bi u samostalnoj zanatskoj radnji pravio i pomagao u pravljenju kora.

Benzinska pumpa na Čukarici traži kasire i kasirke sa invaliditetom, kao i radnike za točenje goriva. U ovom oglasu, što je retkost, naznačena je i plata koju bi budući radnici trebalo da imaju – od 30.000 do 35.000 dinara.

Na samo 7,4% oglasa na Infostudu mogu da konkurišu i OSI

U Infostudu, jednom od najpoznatijih sajtova za zapošljavanje u našoj zemlji, kažu da je na njihovom sajtu tokom 2019. godine objavljeno 2.988 oglasa za posao koji su bili namenjeni i osobama sa invaliditetom.

„U odnosu na broj ukupno objavljenih oglasa ove godine, to čini 7,4 odsto oglasa. Oblasti u kojima su ovi poslovi bili raspisani su IT, trgovina i prodaja, pozivni centri, administracija, marketing i promocija. IT je oblast koja je ubedljivo najviše pružala mogućnosti za zaposlenje osobama sa invaliditetom, skoro 30 odsto od ukupnog broja oglasa namenjenim OSI”, kažu u Infostudu.

Međutim, u Infostudu nemaju podatke o tome koliko se njih zaista i zaposli jer, kako kažu, ne dobijaju povratne informacije ni sa jedne strane, tj. ni od poslodavaca, ni od kandidata.

Posao u struci kao nedosanjani san

Predsednica centra „Živeti uspravno” Milica Ružičić Novković kaže da je završila srpski jezik i da bi volela da radi u struci, ali da trenutno to nije realno.

„Radim u Centru, koordinator sam i programa za jednakost, jedno vreme sam pravila pauzu u poslu, a prošle godine sam se vratila. Pre 2007. sam uglavnom volontirala, a 2004. sam inicirala i pokretanje servisa personalne asistencije i nadam se da će to jednom da zaživi”, ističe Ružičić Novković. Dok se to ne desi, ona neće moći da radi u struci jer joj je to nemoguće bez pomoći. NSZ predviđa personalnog asistenta i deo tog programa država finansira, ali to, kako kaže, nije dovoljno.

„Troškovi za personalnog asistenta su nekih 58.000 dinara, a za negu i pomoć OSI dobija se 28.000 dinara, što znači da svako ko želi asistenta mora da izdvoji još novca”, ističe naša sagovornica.

Od usvajanja Zakona jedan deo osoba sa invaliditetom sa visokom školom se zaposlio, međutim, malo njih je, napominje naša sagovornica, našao posao u struci. „Većina radi za minimalne plate, bez obzira u kojoj su struci. Poslodavci se pre odluče da plate državi nego da uposle OSI, ali ima i dobrih strana, u slučaju pokrajinske Vlade koja je odlučila da deo zaposlenih budu upravo osobe sa invaliditetom ili odluka države da krajem 2017. ukine zabranu zapošljavanja za OSI”, ističe Ružičić Novković.

Ono što se od poslova nudi osobama sa invaliditetom, napominje, uglavnom su javni radovi, poslovi koji mogu da se rade po nekoliko meseci za platu od 22.000 dinara ili nešto više. „Zato se ljudi odlučuju za odlazak u invalidsku penziju ili uzimaju porodičnu penziju jer od toga mogu da prežive. Vi imate, bar je tako bilo 2003. godine, nekih 300.000 u invalidskim penzijama, 150.000 nema radnih sposobnosti, dok je nekih 250.000 na tržištu rada, a to je radna snaga koja stoji po strani”, ističe naša sagovornica.

Ona kaže da postoji mnogo grupa koje su ugrožene i da ne može da kaže da su OSI u toj meri ugrožene kao neki drugi jer postoje zakoni koji ih štite, ali da ih svakako na vreme treba usmeravati na posao.

„S druge strane, nivo diskriminacije nije smanjen u poslednje vreme jer čak i u preduzećima gde rade OSI često su zaposleni formalno, ali da stvarna potreba za njima ne postoji. Osim toga, rad osoba sa invaliditetom često se ne vrednuje na isti način kao rad drugih”, upozorava Ružičić Novković.

Kada se to promeni, kako kaže, onda će i druge stvari moći da se menjaju. Odgovornost za takvo stanje, smatra ona, podeljena je između države i udruženja koja bi trebalo da se bave zaštitom osoba sa invaliditetom. U to smo se uverili i mi pokušavajući da dođemo do sagovornika za ovaj tekst i kada se radi o pojedinim državnim institucijama, ali i o udruženjima osoba sa invaliditetom, koja nisu u potpunosti bila otvorena za saradnju.

700.000 osoba sa invaliditetom u Srbiji, samo 13% ima posao

Prema nezvaničnim procenama, u Srbiji ima 700.000 osoba sa invaliditetom, od čega je 250.00 do 300.000 u kategoriji potencijalno radno sposobnih, starosti od 15 do 65 godina. Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju OSI usvojen je 2009. godine sa ciljem da se osnaži zapošljavanje ove osetljive društvene grupe i tim zakonom država je na neki način obavezala poslodavce da zaposle osobe sa invaliditetom.

Tako je ovaj Zakon propisao da svaki poslodavac koji ima najmanje 20 zaposlenih u radnom odnosu mora da ima i određeni broj OSI. Poslodavac koji ima od 20 do 49 zaposlenih dužan je da u radnom odnosu ima jednu osobu iz ove kategorije. Firma sa 50 i više zaposlenih dužna je da u radnom odnosu ima najmanje dve OSI i na svakih narednih 50 zaposlenih još po jednu.

Oni koji zapošljavaju manje od 20 osoba nisu dužni da zaposle osobu sa invaliditetom, a oni koji pokreću biznis dve godine su oslobođeni ove obaveze. Postoji i rezervna opcija za poslodavce koji ne žele ili ne mogu (zbog prirode posla kojim se preduzeća bavi, na primer) da zaposle OSI. Oni to mogu da zamene uplatom 50 odsto prosečne zarade zaposlenog u republički budžet.

Međutim, uprkos tome što je na osnovu ovog Zakona svaka firma koja zapošljava više od 20 ljudi dužna da zaposli i jednu osobu sa invaliditetom, ne može se reći da je zaposlenost OSI na zavidnom nivou.

Prema istraživanju koje je Unija poslodavaca Srbije (UPS) uradila o zapošljavanju osobama sa invaliditetom, procenjena stopa zaposlenosti OSI je svega 13 odsto. Istraživanje UPS je pokazalo da je tržište rada kada su u pitanju OSI vrlo nepovoljno i da polovina učesnika u istraživanju nikada nije radila.

S druge strane, oni koji su radili ili rade, kako se navodi, izuzetno dugo su pokušavali da dođu do posla, u najvećem broju slučajeva je to od četiri do čak 20 godina. To znači, kako se ističe, da uprkos Ustavu i nekolicini zakona koji štite osobe sa invaliditetom i dalje postoji prepreka kod pojedinih poslodavaca.

„Osobe sa invaliditetom kao prepreke zapošljavanju najčešće vide nedovoljnu informisanost javnosti, predrasude, ali i sopstveni nedostatak radnog iskustva, nedovoljnu ponudu i veliku konkurenciju na tržištu”, ističe se u zaključku istraživanja.

Diskriminacije manje nego ranije, ali je i dalje ima

Prema rečima Nebojše Atanackovića iz Unije poslodavaca Srbije diskriminacije osoba sa invaliditetom prilikom zapošljavanja je manje nego ranije, ali se ne može reći da je nema.

„Ne možemo reći da ne postoji diskriminacija osoba sa invaliditetom, pogotovo u realnom sektoru, gde je logika poslodavaca da zapošljavaju najbolje koje mogu jer razmišljaju o profitu. Činjenica je, međutim, da za mnoge delatnosti to ne smeta, odnosno OSI mogu da obavljaju posao kao i svi ostali”, ističe Atanacković.

On smatra da su stimulacije koje država daje privredi za zapošljavanje osoba sa invaliditetom sigurno doprinele tome da se privreda promeni po pitanju zapošljavanja OSI, ali je na to uticala i promena u samoj javnosti.

Iz ugla poslodavaca, Zakon koji je propisao zapošljavanje je u redu u onom segmentu koji se tiče obaveze zapošljavanja OSI, ali Atanacković podseća da privrednici nisu bili najsrećniji zbog toga što je država uvela da oni koji ne mogu da zaposle nekog sa invaliditetom moraju da plate.

„Poslodavci su značajno protestovali kada je usvojeno da svako ko ne može da zaposli OSI mora da plati neki iznos. To nije mera koja će omogućiti da se zaposli više osoba sa invaliditetom jer imate firme koje to po prirodi posla ne mogu, kao što su neki koji se bave obezbeđenjem. Država je prebacila na privredu nešto što je trebalo ona da finansira”, kaže Nebojša Atanacković.

On takođe podseća da smo nekada u Srbiji imali razvijene radne organizacije, odnosno preduzeća u kojima su se zapošljavale isključivo osobe sa invaliditetom. „Imamo ih i danas, ali nekada ih je bilo u velikom broju. Nismo ih dovoljno stimulisali i većina tih preduzeća je nažalost propala”, kaže naš sagovornik.

Na spisku Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja trenutno se nalazi 11 preduzeća za rehabilitaciju OSI, a na koji način oni funkcionišu i da li je država ove godine povećala budžet koji ima za njih kako je ranije najavljeno, nismo saznali iz resornog ministarstva. Ministar Zoran Đorđević najavio je prošle godine uvećani budžet, koji bi, kako je rekao, trebalo da doprinese osnivanju novih preduzeća i stvaranju uslova za otvaranje novih radnih mesta za OSI.

Jedna od pomoći usmerenih ka preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, o čemu je ministar Đorđević takođe govorio, jeste i refundacija troškova plaćenog repromaterijala, za šta je prošle godine iz budžeta njegovog ministarstva izdvojeno 250 miliona dinara.

Međutim, odgovore na konkretna pitanja o tome koliko je ukupno zaposlenih osoba sa invaliditetom u preduzećima u Srbiji, koliko njih radi u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju, te koliki je budžet za njihovo finansiranje, kao i na koje sve načine država pomaže osobe sa invaliditetom u ovom trenutku, nismo uspeli da dobijemo od resornog ministarstva.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Nevidljivi građani – predrasude i diskriminacija kao odraz stanja jednog društva” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.