Posao za čarobnjake

Najnovija „poslednja šansa“ dolazi pošto su upravo prošle pune trideset četiri godine otkad je ostrvo boginje ljubavi Afrodite raspolućeno nimalo romantičnom Atilinom linijom, „zelenom“ u umerenijem rečniku, na zavađeni sever i jug; turskom vojnom moći i prethodnom nacionalističkom opijenošću grčke revolveraške hunte – inspirisane pukovničkim fašizmom u tadašnjoj Atini – da pučem ukloni predsednika.
Arhiepiskop i šef države Makarios je udar 1974. preživeo i brzo se vratio na dužnost. Kipar još ne nalazi put do zajedničkog spokojstva Grka i Turaka. Blagodati članstva u Evropskoj uniji uživa jedino helenska strana, dok je „severna nezavisnost“ za svet samo virtuelna država, koju sem Ankare niko ne priznaje, a pri tom je i kopnenoj matici kamen u vratu na putu prema Briselu.
Zapamćene su mnoge ranije propuštene ili nesazrele prilike pomirenja.
Stvarnost je u novije vreme nešto povoljnija. Dnevne potrebe nameću i drugačija viđenja snova o prošlosti i budućnosti. Ipak, niko od četrdesetogodišnjaka i mlađih na obe strane Kipra ne pamti da se ikad živelo u međusobnoj harmoniji. Razložniji istraživači „zabrinuto vide da odvojenim odrastanjem postaje sve teže da jednom uspe ujedinjavanje“.
„Ma koliko da je istorija važna, Kipar mora danas da gleda napred, da zlu krv prošlosti ostavi po starni“, smatraju mnogi razložni posmatrači, „a u tom procesu fundamentalna je izgradnja međusobnog poverenja“. Većina Grka plaši se nepomerljivosti garnizona od trideset i više hiljada vojske Turske i daleko više setlera dovedenih iz Anadolije, čijim se naseljavanjem menja demografska ravnoteža ostrva i njihovim razmeštanjem dovode u opasnost posednička prava, pa – otud – strah i bojazan koliko će Ankara ispunjavati obaveze, ako se i ugovore. Kiparski Turci sumnjičavi su prema budućem rešenju: da li će njihova ravnopravnost, kao manjine, biti sačuvana u grčkom većinskom okruženju, pošto su već i među svojima „marginalizovani uvozom zemljaka“, što ih navodi da mnogi pomišljaju da napuste sopstvenu zemlju, a za to će bolja prilika biti kad i sami budu korisnici „evropskih sloboda“.
Znalci smatraju da su kiparski Grci i Turci „često međusobno sličniji, nego što su slika svojih kontinentalnih matica“. Takvo uverenje se stavlja na probu, pošto su dosadašnja rešenja uvek izmicala.
Prvih dana septembra predsednik Republike Dimitris Hristofias, lider retke (sem u Moldaviji) demokratski izabrane komunističke vlade i vođa Turaka Mehmed Ali Talat, znanci iz radničkog pokreta, otvoriće – dogovorili su se na „ničijoj zemlji“ zapuštenog nikozijskog aerodroma – nove, ozbiljne pregovore, čini se znantno drugačije od prethodnih.
Komentatori govore o „istorijskom trenutku, posle svih ćorsokaka“.
Takvi tonovi nikako nisu samo nestrpljenje posmatrača. „Nema unapred određenih rokova za obrazovanje federalne države, sa predsednikom koji se rotira i malim kabinetom koji vodi poslove EU“, nagoveštava Hristofias, a što je – izvesno najznačajnije – „neće biti arbitraže trećih strana“, struktura koje je predsednik opisao kao „doprinos ranijim propalim razgovorima“.
Predsedenik Hristofias se, najavljujući jesenje razgovore sa Talatom, „nada fer, primenljivom i međusobno prihvatljivom rešenju i prihvatanju umesnog pristupa naših turskih kiparskih zemljaka“.
Proleće je, prethodno, otvorilo novo poglavlje na grčkoj strani. Pobeda Hristofiasa na predsedničkim izborima eliminsala je tvrdog Tasosa Papadopulosa, čije je nasleđe još 2004. pridobijanje većine Grka da odbije plan UN, koji su Turci već bili prihvatili, nadajući se izlasku iz izolacije i boljem standardu i ne slušajući savet svog tadašnjeg vođe Raufa Denktaša. Naivno je očekivan suprotan ishod.
Sa Talatom i Turci su prošli svoje pročišćenje, pa konačno ima nagoveštaja za mirovnu orkestraciju.
Samo uz bdenje – „nimalo uz parče slatkog kolača“, kako sam kaže – Aleksandra Donera, dugo godina šefa diplomatije Australije, a sada „dobrog anđela“ Ujedinjenih nacija sudbina Kiprana se prepušta u ruke „domaćim čarobnjacima“ da otkriju rešenje, što prethodnici nisu uspevali čak i kad je već izgledalo „ispeglano“ u papiru UN, koji je predviđao jednake šanse građana i slabu centralnu vladu u federalnoj strukturi države.
Mediteransko ostrvo je svoju bar pet hiljada godina znanu istoriju, bliže našem vremenu počelo 1960. nezavisnošću osvojenom od Britanaca. Ali već rane šezdesete beležile su neslogu i nepomirljvost žitelja. Istovremeno, poznata je i davnašnja kiparska izreka: „Dosta nam je prošlosti, hoćemo da imamo budućnost“.