Poskoci, uprkos imenu, nikad ne skaču, pa ni na Svetoj Gori: Biolog Rastko Ajtić o vodozemcima i gmizavcima s Atosa

Docent dr Rastko Ajtić na PMF-u u Kragujevcu predaje grupu predmeta vezanih za kičmenjake. Od 2015. do 2018. godine bio je stalni član naučnoistraživačkih ekspedicija koje su proučavale floru i faunu na preko 9.000 hektara manastirskog poseda Hilandara, što je trećina teritorije Svete Gore.

U multidisciplinarnim istraživanjima koja su organizovali Zavod za zaštitu prirode Srbije i monaško bratstvo manastira Hilandar, tokom ovih godina učestvovali su brojni naučnici iz različitih oblasti i naučnih disciplina: botaničari, zoolozi, geolozi i geografi.

Biljni i životinjski svet Svete Gore nikada nije sistematski i naučno izučavan. Pre ovog istraživanja postojalo je samo nekoliko, sporadičnih radova na tu temu na grčkom jeziku.

– To su bili hodočasnici kao i svi ostali na Atosu a kao profesionalci i naučnici ako su nešto i za to vreme videli oni su opisali, objašnjava profesor Ajtić.

Po prvi put u istoriji Svete Gore na njoj je boravila prava naučnoistraživačka ekspedicija. Ideja da se naučno prouči biljni i životinjski svet Svete Gore bila je zajednička Zavoda za zaštitu prirode Srbije i hilandarskih monaha.

– Imali smo sve njihove dozvole i blagoslov da obavljamo istraživanja na tom prostoru. Monasi iz Hilandara posebno su bili zainteresovani za otrovne zmije na tom području, pa smo ih podučavali o njihovom životu i ponašanju. Kako „funkcionišu“ njihovi otrovni zubi. Zašto poskok ima takve šare ili rog na glavi? Pre toga i oni su samo znali one narodna verovanja i folklorne priče „da poskok skače“ i da se od „njegovog ujeda umire za tri minuta“, ističe naš sagovornik, dodajući uz osmeh „da poskoci, uprkos imenu, nikada ne skaču, pa ni na Svetoj Gori“.

Rad i istraživanje na više od 9.000 hektara hilandarskog imanja nije bio lak.

– Bilo je izuzetno naporno. Najčešće nema pitke vode, vrućine su velike – mediteranske, a teren je uzbrdo-nizbrdo. Sve na šta naiđete u prirodi je oštro, bode, otrovno, neprohodno. Ipak, često i bez vode prelazili smo po 40 kilometara dnevno, dočarava nam istraživački rad na Atosu profesor Ajtić.

Za naučnike područje Svete Gore bilo je izuzetno interesantno i inspirativno.

– Želeli smo da proučimo kako određene vrste funkcionišu u svojim prirodnim staništima koje, zbog restriktivnog pristupa na Svetu Goru, čovek nije modifikovao za razliku od većine drugih sredina. Na primer, proučavali smo biljni i životinjski svet na teritoriji Arapina ili Arapisa, poluostrva na poluostrvu na kome nije bilo ljudi 800 godina, navodi on.

Istraživanja su najčešće obavljana u proleće kada se većina proučavanih vrsta pari.

– Vodozemci su jako interesantni za nas naučnike i istraživače, jer je Sveta Gora mahom bezvodna oblast. Evidentan je nedostatak slatke vode na Atosu u ključnim periodima njihovog razvitka a vodozemci na tom području ipak opstaju. Poznato je da oni kao vrsta ne vole slanu, morsku vodu ali na Svetoj Gori opstaju uprkos velikom salinitetu priobalnih voda, ističe Ajtić.

Vodozemaca kao na svetu postoji skoro 9.000 vrsta, a na Svetoj Gori su najčešći žabe.

– Krastače su karakteristične za urbanije delove i ima ih mnogo oko samih manastirskih zdanja. Zelene i mrke žabe se vezuju za staništa delimično slatkih voda u priobalnim potočićima i rečicama a razmnožavaju se u zamočvarenim delovima ušća tih potoka i reka, kaže on.

Na Svetoj Gori su česte i kornjače, dve vrste – šumska i grčka.

– Tu je i rečna kornjača. Gde god ima iole slatke vode ona se javlja, navodi profesor Ajtić.

Gmizavaca je do sada na planeti, kojom su nekada „vladali stotinama miliona godina“ evidentirano oko 10.700 vrsta. Na Atosu su najčešći gušteri, gekoni i zmije. Najviše ima balkanskih, zidnih guštera.

Na Svetoj Gori ima puno otrovnih smukova – velveđa ili ljutitih kako ih naš narod zove. Kod njih je interesantno da mužjak ženki nudi plen pred parenje. To je jedinstveni slučaj da se odvija ta „svadbena igra“ među gmizavcima u kojoj „mlada“ dobija poklon, ističe Rastko Ajtić ovaj kuriozitet.

Stenje, kamenje i makija su normalno stanište poskoka.

– Ne skače, puzi kao i sve zmije, ponavlja profesor Ajtić, dodajući da na području Svete Gore žive i takođe otrovni i opasni smukovi crnokrpice (zbog šare koje zaista liče na crne krpe po koži) i koji su zaista brojni. Njihov omiljeni plen su gekoni.

– Gekona ima mnogo na ovom poluostrvu a smukovi crnokrpice, koji takođe vole da borave u pukotinama, jureći ih ne prezaju da za njima uđu i u crkvu, priča naš sagovornik.

Od neotrovnih zmija na Atosu su najčešći smukovi – stepski i obični (onaj koji je se obmotava oko Eskulapovog štapa – zaštitnik zdravstva i lekara), smukulje, belouške i ribarice, koje se hrane glodarima i pticama, čak i iz njihovih gnezda.

Istraživanje u kome je jedan od učesnika naš sagovornik docent dr Rastko Ajtić poslednjih godina je „obustavila“ pandemija korone a po dogovoru sa monaškim bratstvom Hilandara nastaviće se kada kovid prođe.

Neistražene riznice prirode

Istraživanje docenta dr Rastka Ajtića i njegovih kolega Milivoja Krvavca i Danka Jovića objavljeno je u knjizi „Vodozemci i gmizavci Svete Gore i Hilandara“.  Sem njegove knjige, kao plod saradnje Zavoda za zaštitu prirode i manastira Hilandar u ovoj ediciji izašle su i monografije o prirodnoj baštini manastira Hilandar kao i o lekovitom bilju u ovom Bogorodičinom vrtu. Trenutno je u štampi i knjiga „Ptice Hilandara i Svete Gore“ autora Miloša Radakovića i Bratislava Grubača u kojoj je obuhvaćeno i opisano 211 ptičijih vrsta sa ovog područja. Posle predavanja u učionici kragujevačkog PMF-a otvorena je i izložba crteža i ilustracija flore poseda manastira Hilandar čiji je autor takođe profesor Ajtić koja je privukla veliku pažnju njegovih kolega i studenata.

Još vesti iz ovog grada

Pesnički kolektiv „Svi mi“ na turneji sa performansom „Poezija zna“

Neće nam doći ni Harvard ni Kembridž, već Troteri iz Pekama

Važan i neizostavan dokument jugoslovenske popularne kulture: Monografija grupe „Smak”

Petar Mošić predstavlja samostalnu izložbu – „Spavači“