Poslanici iz naroda protiv vlade liberala

Posle očeve smrti (1869), preuzeo je upravljanje porodičnim imanjem. Ali, čak ni napredna zemljoradnja nije bila njegova jedina ambicija. Postao je redovni član Društva za poljsku privredu, koje je osnovano u Beogradu početkom 1869. godine i sarađivao u njegovom listu Težak, koji je ubrzo počeo da izlazi. U Koprivnici je osnovao težačko društvo. Izabran za predsednika opštine, ostao je na tom mestu do kraja života. U članku „Glas sa sela“, koji je početkom 1873. godine objavio u listu Istok, kao čovek iz naroda, govori o nepomirljivom odnosu između seljaka i činovnika.
Zbog ugleda koji je stekao među seljacima, Adam Bogosavljević je na izborima 1874. godine prvi put izabran za narodnog poslanika. U Narodnoj skupštini, i dok nije bilo političkih partija, zajedno sa poslanicima iz naroda (Ranko Tajsić, Dimitrije Katić, Milija Milovanović, Miloš Glišić), Adam Bogosavljević je bio u oštroj opoziciji vladavini liberala.
Već poznat po svom radu u Koprivnici i po saradnji u listovima, Adam Bogosavljević je izabran za jednog od skupštinskih sekretara i za člana odbora za Adresu. Ovaj drugi izbor može se označiti kao početak nove političke orijentacije u Narodnoj skupštini, u čijem je jezgru zahtev Adama Bogosavljevića i drugova „da se birokratski sistem u našoj zemlji uništi, tj. da se uništi činovnička vlada“ (Stenografske beleške o sednicama Narodne skupštine 1874/75).
Nastojanje vlasti da suzbije rad Adama Bogosavljević bilo je srazmerno rastu njegove popularnosti. Da bi sprečila njegov ponovni izbor za narodnog poslanika na izborima 1875. godine, vlast ga je dala uhapsiti. To je dovelo do nemira u Krajini. Seljaci su provalili u zatvor, oslobodili Bogosavljevića i ponovo ga izabrali za narodnog poslanika.
U novoj Skupštini, opozicija je bila ojačana izborom Jevrema Markovića, brata Svetozara Markovića, za narodnog poslanika. Zajedno sa njim, Adam Bogosavljević je podneo već pominjani predlog o preustrojstvu državne uprave „prema našim društvenim i ekonomnim potrebama, a u duhu našeg naroda“. Slobodan Jovanović je ukazivao i na naivnost ovog predloga. Ali, ta naivnost nije karakteristična samo za doba odrastanja, i zato i nije bezazlena. Središna ideja ovog predloga, ideja o narodnoj državi, temelji se na shvatanju o nepomirljivosti interesa seljaka i drugih društvenih slojeva, pre svega činovnika. To shvatanje određuje i odnos prema svakom elementu društva ponaosob, prema: obrazovanju, umetnosti, diplomatiji, vojsci, crkvi, varošima. Ideja narodne, seljačke države nije samo konstanta svih predloga skupštinske opozicije pre pojave političkih stranaka već i fundamentalno programsko načelo prve političke stranke u Srbiji, Narodne radikalne stranke, koja je iz ove opozicije i nastala.
U Skupštini, koja se sastala posle izbora 1875. godine, Adam Bogosavljević je bio izabran za jednog od četiri skupštinska sekretara. Kao takav, on je ušao u odbor za Adresu. Zbog ustanka u Bosni i Hercegovini 1875. godine, ovaj odbor radio je u tajnosti. Odbor za Adresu imao je da odgovori na dva pitanja: da li da Srbija čuva svoje granice i ne pomaže ustanicima, ili da ustanicima pomaže bez obzira i na rat kao moguću posledicu. Adam Bogosavljević je u početku bio među onima koji su bili protiv pružanja pomoći ustanicima. To je rodno mesto druge legende koja je stvorena oko imena Adama Bogosavljevića. Budući da je vlada bila za rat, a knez protiv rata, od odlučujućeg značaja je bilo ko će pridobiti Skupštinu. Glavna borba vođena je u skupštinskom odboru za Adresu. U ovom odboru došlo je do podele: na većinu koja je bila za rat i dve manjine – jednu koja je bila protiv rata i drugu koja je uslovno bila za rat. Predvođena Adamom Bogosavljevićem, ova druga manjina zahtevala je da, za slučaj rata, Narodna skupština ili jedan njen deo (Skupštinski odbor) ostane na okupu i kontroliše vladu, ne bi li je prisilila da istovremeno radi i na unutrašnjem oslobođenju, to jest na preustrojstvu države u duhu naroda.
Svaka legenda, pa i ova legenda o Adamu Bogosavljeviću, ima konkretan povod. Tako su, svako na svoj način, i liberali i radikali, politički upotrebljavali uslovnu podršku Adama Bogosavljevića ratu.
Predsednik vlade Jovan Ristić, odgovarajući na interpelaciju Adama Bogosavljevića o ponašanju policije u novooslobođenim krajevima, obratio se ovome rečima: „Vi niste ništa založili za oslobođenje ove naše braće, a onda nam savetujete, kako treba da ih prigrlimo. Vi nam te savete dajete za braću, za koju, kad se otpočinjalo veliko delo oslobođenja, niste hteli da glasate. Ja odbijam ovakav savet od g. Adama“.
Posle smrti Adama Bogosavljevića, reagujući na inicijativu Nikole Pašića da se prikuplja pomoć za njegovu porodicu, pirotski poslanik Ceka Kostić javno je rekao da je Bogosavljević u vezi sa ratom 1876. godine izjavio: „Da njegova njiva neće biti veća ni kesa dublja ako se Srbija proširi“.
Ovo isto, samo malo drukčije, ponovio je, znatno kasnije, Jovan Ristić: „Ako Srbija bude veća, moja njiva neće biti veća i kesa punija“.
Nastavlja se