Posle 20 godina sutra presuda za ubistvo Slavka Ćuruvije

Veće Specijalnog suda sutra će izreći prvostepene presude četvorici bivših radnika Resora državne bezbednosti, koji se terete da su „sa umišljajem i iz niskih pobuda ubili Ćuruviju 11. aprila 1999. godine između 16.38 i 16.55 u prolazu zgrade u Svetogorskoj ulici kod broja 35“.

– Ubili su Ćuruviju zbog javnog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritike nosilaca političke vlasti, ali i mogućnosti da utiče na javno mnjenje, kazao je na početku sudskog postupka zamenik tužioca za organizovani kriminal Milenko Mandić.

On je obrazlažući optužnicu rekao da su optuženi funkcionisali kao organizovana kriminalna grupa, gde je svako znao svoju ulogu i zadatak. Prema njegovim rečima, Radomir Marković, načelnik RDB-a je izdao usmene naloge da se Ćuruvija prati bez odluke suda, a potom i ubije po nalogu NN osobe.

Njegove naloge sproveo je, prema navodima optužnice, Milan Radonjić, koji je upravo iz tog razloga doveden na mesto načelnika Beogradskog centra RDB-a.

Ćuruviju je, prema ovoj verziji događaja, ubio Miroslav Kurak, rezervista službe, a saučesnik mu je bio Ratko Romić, inspektor u Drugom odeljenju RDB-a.

Za vreme sudskog postupka, koji je celim svojim tokom bio u žiži javnosti, o okolnostima vezanih za ubistvo Ćuruvije govorio je veliki broj svedoka, izvedeni su brojni dokazi, a povremeno su se pitanja otvorena u sudnici prelivala na javnost. U šumi iskaza i dokaza postoji nekoliko njih koji se ističu svojim značajem i potencijalnim uticajem na izgled prvostepene presude.

(Ne)pouzdano sećanje Branke Prpe

„Kad smo ušli u pasaž naše zgrade, digla se neka ogromna prašina i čula se buka poput grmljavine. Pomislila sam, nevreme. Slavko, koji me držao za ruku, odjednom je počeo da pada. Učinilo mi se da je zapeo za nešto i kada sam se okrenula da vidim šta se dešava, nešto me udarilo u glavu… Videla sam čoveka kako iz pravca ulaza u pasaž korača ka nama. Prilazio je sa pištoljem. Stao je iznad Slavka i pucao mu u glavu. Pucao je sa neopisivom mirnoćom. Ni za tren nije promenio izraz na licu. Ćutala sam i gledala ga sa zemlje. Pogledao me je, onda se okrenuo i mirno odšetao…“, deo je iskaza istoričarke Branke Prpe, Ćuruvijine nevenčane supruge koja je jedini očevidac ubistva. NJena tvrdnja da je videla ubicu jedan je od najjačih aduta odbrane. Naime, ona je u policijskoj istrazi kazala da ubica liči na pokojnog Luku Pejovića, koji nema nikakve fizičke sličnosti sa Miroslavom Kurakom, kojeg optužnica imenuje kao neposrednog ubicu. U završnim rečima, odbrana je stavljala akcenat na ovo svedočenje, dok je tužilaštvo pokušalo da ga diskredituje tvrdnjom da je Prpa bila u šoku od udarca i da zbog lošeg vida nije mogla da prepozna ubicu.

Direktno izveštavanje o kretanju

S druge strane, adut tužilaštva je svedočenje Stevana Nikčevića, u vreme ubistva zamenika Milana Radonjića. Nikčević je pred sudom, između ostalog, kao krajnje neobično okarakterisao ponašanje njegovog nadređenog kada je u pitanju slučaj Slavka Ćuruvije. Nikčević je ponovio navode optužnice po kojoj je Radonjić odmah po preuzimanju pozicije načelnika Beogradskog centra RDB-a naložio Ćuruvijino danonoćno praćenje i mimo procedure insistirao da bude izveštavan direktno o njegovom kretanju. Prema njegovom svedočenju, dan pre Ćuruvijinog ubistva, Radonjić je glasno kritikovao podređene što ga nisu detaljno izveštavali o Ćuruviji. Podsetimo, brojni svedoci su potvrdili da je pratnja Ćuruvije okončana neposredno pre nego što je ubijen.

Ključni svedok tužilaštva

Optužnica za ubistvo Slavka Ćuruvije podignuta je tek nakon što je tužilaštvu svoja saznanja o slučaju ponudio Milorad Ulemek Legija, bivši komandant JSO koji služi maksimalnu zatvorsku kaznu zbog ubistva premijera Zorana Đinđića. Ta činjenica je bila dovoljna da mediji njegovo svedočenje označe kao ključno. Ulemek je svojim iskazom uspeo da uveže svu četvoricu optuženih, što je kasnije poslužilo odbrani da kritikuje njegov iskaz.

Bivši komandant JSO rekao je da o ubistvu novinara Slavka Ćuruvije ima posredna saznanja i da je iz razgovora sa Markovićem, došao do zaključka da su Ćuruviju ubili Ratko Romić i Miroslav Kurak.

„Pozvao me je 2000. godine zbog jedne akcije hapšenja. Pitao sam ga ko će da budu navigatori ispred DB-a, a on mi je rekao ‘ovi Radonjini što su ubili Ćuruviju’. Kada sam izašao iz kancelarije video sam Romića i Kuraka, zbog čega sam zaključio da su to oni“, kazao je Legija. On je iskoristio svoje zakonsko pravo da ne govori o razgovoru koji su on i Marković imali pre ubistva Ćuruvije, pošto bi istim izložio sebe krivičnom gonjenju. Ipak, Ulemek je kazao da ostaje pri iskazu koji je dao tužilaštvu, što znači da i ovaj deo iskaza sud mora da uzme u obzir. Marković je, prema Ulemekovom iskazu tužilaštvu, njega pozvao u Beograd radi likvidacije jednog lica, ali je on odbio jer je bio na Kosovu sa JSO tokom bombardovanja. Ipak, kada je nekoliko dana nakon ubistva Ćuruvije nazvao Markovića i rekao da može da pomogne, rečeno mu je da je stvar rešena.

Ko je koga zvao i koliko?

Sudeći prema naporima dve strane, ali i medijskoj pažnji, ključni dokaz sa ovog suđenja su podaci sa baznih stanica. Viši sud je dva puta ovaj dokaz odbacivao navodeći da su snimci pribavljeni na nezakonit način, a Apelacioni ga je dva puta vraćao.

Podaci sa baznih stanica govore da su se Kurak i Romić nalazili u blizini mesta zločina. Veštačenjem baznih stanica pokazano je da je u 16.28, na dan ubistva, Radonjić je pozvao Kuraka, a deset minuta kasnije je Kuraka zvao i Romić. Odmah nakon toga Romić je zvao Radonjića, da bi ovaj onda pozvao Kuraka. Devet minuta kasnije Romić je pozvao Radonjića. Dužina ovih razgovora merila se u sekundama. Radonjić je u danu u kojem je ubijen Ćuruvija zvao i Markovića, Franka Simatovića i Branka Crnog, najviše službenike RDB-a.

Ovo je samo fragment onoga što se desilo prethodnih godina na suđenju za ubistvo Ćuruvije. U svakom slučaju, kakva god presuda da bude, to neće biti kraj sudskog postupka, pošto obe strane imaju pravo žalbe.

Presuda optuženima za ubistvo Ćuruvije doći će skoro tačno dve decenije nakon što je vlasnik Dnevnog telegrafa i Evropljanina ubijen.

Ko su optuženi

Milan Radonjić

Bivši načelnik Beogradskog centra RDB-a

Milan Radonjić tereti se da je u po nalogu Radomira Markovića, organizovao Ratka Romića i Miroslava Kuraka kako bi ubili Slavka Ćuruviju. Teza tužilaštva je da je on imenovan na ovu visoku poziciju početkom aprila 1999. godine, upravo zbog toga. On je negirao bilo kakvo učešće u zločinu, insistirajući da su njegovi postupci motivisani isključivo profesionalnim razlozima. Radonjić je iznoseći odbranu kazao da je po dolasku na čelo beogradskog RDB-a počeo da se upoznaje sa dokumentacijom i da je tada saznao da je Ćuruvija pod merama i da postoji mogućnost da narednih dana izvrši primopredaju sa nepoznatom osobom i ode u Crnu Goru. Po sopstvenim rečima, on je izdao nalog da se Ćuruvija prati, kako bi se identifikovao njegov kontakt. Radonjić je naglasio da ne postoji ništa neobično u tome što je tražio da bude konstantno obaveštavan o kretanju objekta i da on to traži u svim slučajevima. Bivši načelnik Beogradskog centra RDB-a je kazao da je obustavio pratnju Ćuruvije kada je identifikovan njegov kontakt negirajući povezanost sa ubicama. Vest o Ćuruvijinom ubistvu sačekala ga je, kako je rekao, na porodičnom ručku.

Radomir Marković

bivši načelnik Resora Državne bezbednosti

Optužnica bivšeg načelnika RDB-a smatra odgovornim za podstrekivanje teškog ubistva po nalogu N. N. lica. On sam tvrdi da navode optužnice ne priznaje, pošto se prema sopstvenoj oceni ona temelji na insinuacijama. „Nije mi problem da priznam ovo krivično delo jer sam već osuđen na 40 godina, ako će to pomoći Srbiji, ali moram da učestvujem aktivno, jer je ova optužnica napisana da bi se dala istorijska ocena jednoj vlasti“, rekao je Marković. On je postupak za ubistvo Ćuruvije doveo u vezu sa drugim postupcima za zločine službe tvrdeći da se radi o pokušaju kriminalizacije prošlog režima. „Cilj je da budu osuđeni bivši funkcioneri DB. Ta teza se proteže kroz više postupaka. Želi se da se sve loše poveže sa tadašnjom vlasti i da se abolira sve loše što se dešavalo Srbiji“, naveo je Marković i dodao da tužilaštvo nema dokaze da je on organizovao ubistvo.

Ratko Romić

Bivši Glavni inspektor u Drugom odeljenju RDB-a

Ratko Romić je negirao da je na Uskrs 1999. godine bio u društvu Miroslava Kuraka prilikom ubistva Slavka Ćuruvije. On je u toku postupka rekao da tužilaštvo nema nikakve dokaze i da želi da mu se oni predoče. „Ako tužilac pokaže dokaze, ja sam spreman da potpišem sporazum o priznanju krivice za krivično delo koje nisam učinio“, istakao je Romić. On je kazao da je na dan ubistva bio na svom radnom mestu i da bi njegov odlazak bio primećen. Govoreći o službenom „golfu 3“ bele boje, koji se u optužnici navodi kao vozilo kojim su Romić i Kurak došli na lice mesta, Romić je kazao da ga je on razdužio 9. aprila.

Odsutan

Miroslav Kurak koji je optužen kao neposredni izvršilaca tokom celog sudskog postupka se nalazio u bekstvu. NJemu se sudilo u odsustvu, a pojedini mediji su spekulisali da živi u Tanzaniji, gde navodno radi kao instruktor lova.