Profesor Dragan Popadić: Posle masovnih pucnjava postoji povećan rizik za imitaciju onog što se desilo

Mi u ovom trenutku ne znamo jesu li slučajevi koji su se desili u školi „Vladislav Ribnikar“ i kod Mladenovca povezani, to ostaje da se vidi, ali svakako i jedan i drugi događaj imaju kumulativan efekat: izazivaju duboku uznemirenost, ali i osvešćuju stanje u kojem se nalazimo. Kao da se odjednom upalio reflektor i sada, pored svih naših svakodnevnih briga, vidimo koliko je naše društvo preplavljeno ne samo nasiljem, već i svim onim što nasilje uzrokuje – kaže za Danas Dragan Popadić, profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

On ističe da svaki sličan događaj izaziva strah kod građana, ali da je javnost sada dodatno uplašena jer se pita nisu li dve tragedije povezane i da li se sada nalazimo pred lančanom reakcijom gde nasilje samo sebe generiše i gde novi nasilnici imitiraju stare.

– To je uvek otvoreno pitanje. Ja lično ne verujem da su ova dva događaja povezana, ali ostaje da se vidi. Kada imamo ovakve oblike nasilja svi se pitamo šta je do toga dovelo, I običan čovek i stručnjak vide da postoji niz generatora nasilja u našem društvu koji, i da nisu prouzrokovali baš ove događaje, dovode do niza drugih oblika nasilja ili će tek dovesti – navodi profesor Popadić.

*Koji su to generatori nasilja?

– To je nasilje koje ohrabruju i popularišu mediji, jezik mržnje, nekažnjavanje brutalnih nasilnika i nasilnih bandi. Svi mi znamo da to postoji u našem društvu, ali smo se, nemoćni da se tome suprotstavimo, nadali da „neće valjda da dođe do eskalacije nasilja“. Sada, kada je do toga došlo, jasno uviđamo kako je sve to moglo da se očekuje i predvidi. Pitamo se i koliko smo mi sami odgovorni jer se nismo suprotstavili onima koji su direktno odgovorni. Kako smo to dopustili da živimo u svetu u kojem kriminalci postaju zvezde, u kojem se ne kriju veze vrha vlasti sa kriminalnim grupama, gde se iz medija sa nacionalnom frekvencijom svakodnevno promoviše nasilje? Kako je moguće da sve to postoji, a da smo očekivali da to neće imati nikakve posledice? Nakon tragedija koje su se dogodile, sada smo se svi otreznili i uplašili.

*Kako onda da verujemo da će oni koji su generisali nasilje sada učiniti nešto da se tome stane na put? Predstavnici vlasti najavljuju preduzimanje mera, uveravaju nas da sistem nije zatajio…

– Kada govore da sistem nije zatajio, čini mi se da pre svega misle na epizodu u školi, da su postojali protokoli, mere zaštite i slično, i verujem da sve to jeste funkcionisalo, ali se ništa ne može apsolutno sprečiti. Ali ako mislimo na sistem generalno, sve uzročnike nasilja koje sam pomenuo, koji provociraju nasilje i utiču na njegov porast u društvu, direktno proizvodi sistem. Jezik mržnje koji se čuje, od skupštinske govornice, vrha vlasti i predsednika države, sprega sa kriminalnim grupama, promovisanje i zaštita kriminalaca na različite načine, recimo zataškavanje Jovanjice i Savamale… u svim tim slučajevima vlast je glavni akter. Ne radi se o tome da oni koji su na vlasti, baveći se važnim stvarima, nisu obratili dovoljno pažnje na porast nasilja – ne, nego su oni upravo to nasilje proizvodili. Pritom, ono što najviše uznemiruje i o čemu se mnogo ne čuje, jesu indicije o direktnoj sprezi vlasti sa nasilnim grupama i organizovanim kiminalom. U takvoj situaciji, teško je sad očekivati da će sami akteri da se promene i pozovu sebe na odgovornost. Videli smo kakve reakcije izaziva postavljanje pitanja o odgovornosti. Dakle, vlast će u ovoj situaciji najverovatnije gledati da se stvari što pre slegnu. Krenuće se sa najavom oštrih mera koje javnost u ovakvoj situaciji uvek traži, i čekaće se da sve ovo prođe.

*Kao reakciju na nesreću u „Ribnikaru“ dosta škola je u petak obustavilo rad. Da li je trebalo da škole ostanu otvorene, umesto što su sindikati zatražili zaštitu od učenika i njihovih roditelja? Uostalom, šta će biti u ponedeljak?

– Imam razumevanja za to što su i nastavnici i školske vlasti zatečene i prosto nespremne na činjenicu da u osnovnoj školi mogu da postoje masovne ubice i da treba planirati šta da se uradi ako se tako nešto desi. Ali, s druge strane, ipak se mora očekivati organizovanost i koordinacija prosvetnih vlasti u planiranju u kriznim situacijama. Lično mislim da rigorozne mere bezbednosti u školama nisu nužne, čak mogu imati i kontraefekat, jer bi dovele do širenja straha i nesigurnosti kod učenika, predstavljajući školu kao opasno mesto za boravak. Razumljivo je da su roditelji uplašeni i da razmišljaju na taj način, ali mi se čini da je sada najvažnije pomoći traumatizovanim i zaplašenim učenicima, i to ne samo onima iz škole u kojoj se desila nesreća.

*I tu postoje različita viđenja. Roditelji se žale da školski psiholozi i pedagozi generalno ništa ne rade, da se bave samo lošim đacima. Otvorene su telefonske linije preko kojih deca mogu da potraže pomoć, ali da je trebalo da stručna pomoć dođe sama u škole, a da ne sa čeka da se neko javi?

– Nisu tu neophodni psiholozi i pedagozi, dovoljno je da razredne starešine porazgovaraju sa decom iz svojih odeljenja, da se deci pruži prilika da kažu kako se osećaju i šta ona misle. Svaki razredni starešina je dovoljno dobar da o tome porazgovara sa učenicima. Važno je da sa decom razgovara odrasla osoba u koju ona imaju poverenja, da im pošalje poruku da je u redu ako se osećaju uplašeno, da ih umiri i ohrabri i poruči da njihova bezbednost nije dramatično ugrožena, da su tu odrasli koji se brinu o njima. Ako neki nastavnik ima dilemu kako da razgovara sa učenicima, svakako može da pita za savet psihologa u svojoj školi kako da se ponaša i kakve poruke da prenese učenicima. Nije dobro da eksplicitna ili implicitna poruka posle ovog događaja bude da je sistem haotičan, jer to još više izaziva nesigurnost kod dece. Kakva god tragedija da se dogodi, učenici treba da dobiju poruku da je sistem jači, da se život nastavlja i da odrasli mogu sa svim tim da se nose. Uz to, kao što sam pomenuo, deci treba da se pruži prilika da iznesu svoja osećanja i strahove. A deci koja su ozbiljnije traumatizovana treba obezbediti stručnu pomoć kakvu pružaju Društvo psihologa i druge institucije.