Posle Prajda: Škola (bez) nasilja

Vi izaberite da li ona živi u selu, u malom gradu ili u Beogradu. Ima ih u svim školama. Vi izaberite da li ona živi na jugu Srbije ili na severu. Ima ih na svim stranama.

Šta ste izabrali, da li ima brata ili sestru? Da li njeni roditelji imaju novca za neku aktivnost van škole ili ne? Kakve su joj ocene? Da li planira da upiše srednju stručnu školu ili gimnaziju?

Ono što ne morate da zamišljate su njeni udžbenici iz biologije i istorije, kao i tenzija koja je tokom ovog meseca stvarana u medijima i na društvenim mrežama.

Ali bi bilo dobro da, kao društvo, razmislimo kako se ta devojka osećala kad je prolazila pored kioska i videla neki naslov, ili na društvenim mrežama naišla na komentare, o tome da treba iscepati stranicu iz udžbenika istorije na kojoj se govori da postoji pokret koji se u 20. veku borio za njena prava.

Nekoliko dana kasnije, do nje je verovatno stigao i neki deo vesti o tome kako je poglavar najveće verske zajednice u zemlji rekao da je ona, i ljudi kao ona, zlo.

Dalji razvoj situacije naša protagonistkinja verovatno nije pratila, ali mi odrasli znamo da je ubrzo ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja pozvao Nacionalni prosvetni savet da „da ponovo ispita i da stručno mišljenje o delu Programa nastave i učenja biologije za osmi razred osnovne škole, koji se odnosi na raznovrsnost biološke osnove pola i polnih karakteristika, primarnih i sekundarnih, koje uključuju ponašanje i individualni osećaj pripadnosti nekom od rodova“.

Kao da je početkom septembra u Beogradu održana velika nacionalna ili međunarodna konferencija na kojoj se razgovaralo o novim tendencijama u biologiji, pa je upućeno i pismo Ministarstvu kako bi se uskladili planovi i programa sa „priznatim naučnim teorijama“.

U takvom slučaju bilo bi logično na Ministar brzo reaguje i konsultuje stručnjake i stručnjakinje o ovoj temi.

Ipak, osim priznatih naučnih teorija, deo obaveze škole i Ministarstva koje je za nju odgovorno je i da sprovodi programe prevencije nasilja. I zajedničko je većini aktera koji su se formalno izjašnjavali u medijima da su se ograđivali od nasilja.

Ono što nije logično je pretpostavka desničarskih stranaka i verskih zajednica da o LGBTIQ+ ljudima može da govori da su zlo, ili da su nenormalni, ili da su bolesni, i da će taj narativ pomoći da nasilja bude manje.

Kako se ovih dana osećala mlada žena sa početka teksta? Da li je možda već naišla na odbijanje i nerazumevanje kada je u nekoga u svom okruženju imala poverenja?

Da li je rekla drugarici i naišla na podršku? Da li je i njena strejt drugarica meta poniženja na društvenim mrežama ili čak napada u školi?

Vrlo je jednostavno, ako stvarno želimo da nasilja bude manje, udžbenici koji govore o društvenim pokretima za ljudska prava, kao i o polu i rodu i seksualnoj orijentaciji su minimum.

Ali važno je i da imamo u vidu da život bez nasilja i straha ne bi trebalo da bude utopija. Život bez nasilja je takođe minimum.

Stavovi izraženi u ovom tekstu predstavljaju lična mišljenja i stavove autorki i autora i ne moraju nužno odražavati i stavove Fondacije „Fridrih Ebert“