Foto FoNet Marko Dragoslavić– Tragedija je nešto na šta se ne možete uticati: kada ljudi stradaju zbog erupcije vulkana, zemljotresa, poplave… na izvestan način i u saobraćajnom udesu, ali ovo što se dogodilo u školi „Vladislav Ribnikar“ i mladenovačkim selima se moglo prevenirati. Na nasilje se može i mora uticati. Da biste izvršili masovno ubistvo, potrebno je jako puno raditi na tome. Čak i kada imamo jednog počinioca, imamo još mnogo onih koji su tome doprineli u dugom vremenskom periodu – kaže za Danas Aleksandar Weisner, ekspert za prevenciju oružanog nasilja adolescenata.
On je docent u Evropskom centru za mir i razvoj Univerziteta za mir UN. Doktorirao je na temu Prevencija oružanog nasilja adolescenata u Srbiji. Autor je programa „Škola bez nasilja“, koji je osnovao 1994. godine. Gostujući je predavač na Letnjoj akademiji Instituta za mir i dijalog u Švajcarskoj. Radio je kao učitelj u Pančevu.
* Vi ste jedan od retkih eksperata u Srbiji upravo za problem prevencije oružanog nasilja adolescenata. Šta možemo naučiti od svetskog iskustva?
– Svako društvo ima specifične kulturološke i sociološke karakteristike, kao i kriminološke. Naravno i političku realnost. Iz svačijeg iskustva možemo nešto naučiti, ali nisu sve mere primenjene u Americi, Kanadi, Finskoj… dobra rešenja i za nas. Vrlo je važno znati čiju ekspertizu, čije programe želite da primenite i zašto. Rizik je da uložite ogromne resurse i da posle nekoliko godina zaključite da rezultati izostaju. Predsednik Aleksandar Vučić je najavio saradnju sa ekspertima iz raznih zemalja koje su već bile suočene sa masovnim ubistvima u školama. Međutim, pre toga potrebno je još puno toga uraditi. Niti naše škole funkcionišu kao škole u drugim državama, niti naša policija funkcioniše kao u drugim državama. Niti je razvojni put zločina u školi „Vladislav Ribnikar“ isti kao velike većine ubistava koja su se desila u školama u drugim državama.
* Šta je dobro u merama koje predlažu predsednik države i koje preduzima Vlada? Da li možete da zaključite da ćemo problem nasilja početi uspešno da rešavamo?
– Korisna mera je prikupljanje oružja od građana. I ta akcija za sada ide odlično. Istovremeno, spuštanje uzrasne granice za krivičnu odgovornost za decu od 12 godina je pogrešno. To će ovu decu direktno izložiti kriminalcima kao novu ciljnu grupu za regrutaciju nove generacije mladih kriminalaca. To se desilo i kada smo granicu spustili sa 16 na 14. Da li su i deca od 11 godina sposobna da počine masovna ubistva? Svakako. U Americi smo prošle godine imali slučaj da je i učenik koji ima samo šest godina doneo u školu pištolj, prišao učiteljici i pucao u nju. Takođe bi i zbog mere o monitoringu na dozvole za oružje moglo da procveta crno tržište, i to u celom regionu, koji je inače već na mapi Evrope označen kao problematičan zbog ilegalnog tržišta oružjem. Ono što je dobro jeste to što su naše nadležne institucije prepoznale da nisu sposobne da se same nose s problemom. Ali su same i odgovorne zbog takve situacije. Na to ukazujem već 10 godina. Tačno pre 10 godina sam u tekstu za Politiku „Jedan učitelj ili deset policajaca“ upozorio da smo samo srećnim okolnostima uspeli do tada da izbegnemo ubistvo u školi vatrenim oružjem, podsetio sam na takav slučaj u Bosni i Hercegovini i upozorio na to da u Srbiji nemamo izgrađene ni institucije, ni programe, niti obučene pedagoge da bismo uspešno rešavali problem nasilja u školama. To sam potvrdio i u rezultatima istraživanja 2015. kada sam se posebno bavio problemom skul šutinga (school shootinga).
* Gledajući pre svega američka iskustva sučeljavanja sa nasiljem u školama, utisak je da se rešenja traže u specijalnim vratima koja detektuju metal na ulazu u školu, u povećavanju broja policajaca, u video-nadzoru… dakle u metodama kontrole i pritiska.
– Posle događaja u školi „Vladislav Ribnikar“ i u mladenovačkim selima lako se poseže za američkim iskustvima. Strašno je važno znati kada i u čemu ta iskustva mogu da nam pomognu, a u kojim slučajevima ne mogu. To se ne može naučiti nakon nekoliko dana pretraživanja po internetu, a vidim da je to ono što eksperti sada rade. Tragaju nasumično za informacijama. Te mere koje ste spomenuli i u slučaju same Amerike su pokazale samo simbolične rezultate. Zar mislite da SAD nisu do sada uložile ogroman trud da reše problem koji ponovo rapidno raste? Posledice nestručnog ponašanja previše su teške po celo društvo da bi rešavanje ovog problema trebalo prepustiti samo političarima.
* Pored policije na koju je adresovan najveći broj preventivnih očekivanja, u javnosti se razrešenje očekuje i od psihijatara i psihologa.
– Bez sveobuhvatnog interdisciplinarnog pristupa nema održivih promena. Pitanje je da li pokušavate da napravite društvene okolnosti koje preveniraju vršnjačko nasilje ili ćete rešavati probleme pošto se nasilje već dogodi. Kada dođemo do ograničenja u jednoj oblasti, onda obično teret prebacujemo u drugu. Kada se ispostavi da su reagovanja policije ograničenog dometa, hvatamo se za psihologe i psihijatre, ali i njihove reakcije su ograničenog dometa. Rizik je da problem s jednog sektora, gde smo bili dosta neuspešni, preusmerimo na drugi sektor, na primer od policije ka obrazovanju, ili od obrazovanja ka zdravstvu, te nam sada kao rešenje deluje da ako su prosvetni radnici bili neuspešni, onda problem treba prebaciti psihoterapeutima ili policiji. To je ono što se dešava sada u Srbiji. Bez suštinskih održivih programa, sav teret će i nadalje nositi sektori tercijalne prevencije, koji sve više posustaju pod pritiscima narastajućeg nasilja.
* Nakon onoga što se desilo u školi „Vladislav Ribnikar“, čini se da nam se u društvu dešavaju temeljne promene.
– To masovno ubistvo koje je počinilo jedno dete promeniće jako puno stvari u Srbiji. Imamo jako puno afektivnih reakcija. Puno toga više neće biti kao do sada, ali to ne znači i da se nadalje nećemo ponašati kao do sada. U stvari, to je izvesniji scenario. Društveno-ekonomsko-politički trendovi koji su omogućili da ovo ubistvo postane realnost imaju snažnu inerciju, čak i kada bi nadležne institucije za vrlo kratko vreme napravile vrlo ozbilje i temeljne neophodne promene u svim ključnim oblastima. Ne treba zanemarivati sve one nasilne događaje koji već nekoliko decenija obeležavaju život i oduzimaju život učenicima u našim školama. To stanje možemo okarakterisati i kao epidemija. Upravo taj izraz koriste eksperti kada objašnjavaju poplavu nasilja noževima koja se poslednjih godina dešava u Velikoj Britaniji, a „tihom epidemijom“ se u Americi sada naziva porast femicida. A tek nam predstoje suočavanja sa posledicama uticaja pandemije zbog korona virusa.
* Vi ste autor vrlo značajnog projekta „Škola bez nasilja“. Šta Vas je motivisalo da pokrenete takav projekat kada o vršnjačkom još niko nije govorio?
– Škola već decenijama ne nudi prave odgovore, čak i na formalnom nivou. Uprkos raznim promenama, ovakva škola kakvu imamo je u suštini nedorasla da se suočava sa onim problemima življenja i dinamikom promena koji najviše opterećuju i koji su najveći izazovi za decu i mlade. Rigidan i autoritaran način funkcionisanja škola samo pogoduje rađanju vršnjačkog nasilja. Vršnjačko nasilje je uveliko odgovor na taj i takav način funkcionisanja škole. Tome sam svedočio kao nastavnik. Iz potrebe da reagujem na tu situaciju, da nastavnicima, roditeljima i učenicima obezbedimo podršku i da zajedno izgradimo okruženje podsticajno za razvoj dece, napravio sam program „Škola bez nasilja“ još 1994. godine, kada sam radio kao učitelj u Pančevu.
* Program je kasnije postigao značajne rezultate i preuzeo ga je Unicef, zar ne?
– Nakon deset godina vrlo ozbiljnog rada na programu i značajnih rezultata koje smo imali moje kolege, prijatelji i ja, 2004. godine sam projekat i naše publikacije odneo u Unicef. Nažalost, Unicef ne samo da nam se nikada nije obratio da nam pomogne i da mene kao autora programa nikada nisu konsultovali, nego su odlučili da naprave pravno nasilje i da program „Škola bez nasilja“ u javnosti predstavljaju kao svoj i da ga realizuju sa grupom stručnjaka koja se nikada do tada nije bavila problemom nasilja u školama. Nakon već nekoliko godina program je počeo da gubi od ključnih kvaliteta. Originalan program je podrazumevao da promene treba da započnu od najuticajnijih i najsposobnijih – odraslih. Ono što nisam želeo je da napravim program prevencije nasilja i mirovnog obrazovanja koji će teret za promene prebaciti na decu. A to je upravo ono što je Unicef uradio. Promenio je program na način da se od dece očekuje da naprave promenu u sopstvenom ponašanju, dok jedan značajan broj edukatora ostaje nespreman da sebe i svoje ponašanje koriguje ili bez saznanja o tome kako to da učini. Posledica je da su uloženi ogromni resursi, potrošen je entuzijazam nastavnika, a rezultati su izostali. Pritom, najveći broj institucija obrazovanja ostao je nedodirnut i izvan odgovornosti za strukturalno i direktno nasilje koje generiše.
Uspešno rešen slučaj na Kosovu
– Radio sam kao konsultant i mentor na programu prevencije vršnjačkog nasilja na Kosovu. Uspeli smo tada da u dva slučaja sprečimo masovnu tuču između dve velike grupe maloletnika. Većina njih nosila je razno oružje. Vođa jedne grupe bio je srednjoškolac koji je bio žrtva vršnjačkog nasilja zbog čega je morao da promeni i mesto boravka. Bilo mi je potrebno godinu dana da podignemo program i napravimo partnerstvo u zajednici da bi mere bile funkcionalne. Koliko je meni poznato, nakon toga takvih problema više nije bilo – navodi primer iz svoje prakse Aleksandar Weisner.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
