Posledice posete Nensi Pelosi Tajvanu: Hoće li Kina napasti?

Njena poseta Tajvanu provocirala je i Kinu, tako da sada napetosti i vojni egzircir potresaju vode Pacifika.

Kina je pokrenula masivne vojne vežbe i praktično opkolila ostrvo koje je u kineskoj svesti neodvojivi deo kontinetalne Kine.

Uzbuđenje kineske javnosti bilo je toliko, da je kineska mreža Veibo nekoliko sati bila u zastoju zbog poplave komentara i reakcija na posetu američke zvaničnice.

A sada je, čini se, definitivno dovela u istu ravan ruske i kineske napore.

Pred posetu i predsednik Džo Bajden i američka vojska upozorili su Pelosijevu da sada nije podesan trenutak za takav potez, ali ona je ta upozorenja ignorisala.

Američki komentatori smatraju da može da se očekuje njeno skoro napuštanje politike, pa je ova poseta prosto vrhunac njene karijere.

Usred rastućih tenzija zbog njene posete, Bajden i Si Điping sazvali su hitnu video konferenciju 27. jula, tokom koje je Si upozorio Bajdena na mešanje SAD u planove Kine za ponovno ujedinjenje sa Tajvanom.

„Oni koji se igraju vatrom izginuće od nje“, rekao je Si, dodajući da se nadaju da će SAD biti jasne oko ovoga. U saopštenju Pekinga konstatuje se da bi Kina trebalo da bude „spremna za najgori scenario, posebno vojnu pripremu“, za potencijalni sukob sa Sjedinjenim Državama.

ČETVRTA KRIZA U TAJVANSKOM MOREUZU: Otvoreno vidljive podele između predsednika Bajdena i Pelosijeve tokom posete možda ilustruju da demokrate nemaju dosledne poruke o Tajvanu.

Ali pošto su se pojavile vesti o poseti, upozorenja Pekinga o mogućim posledicama postala su toliko zapaljiva da je sada obavezan da ponudi snažan odgovor.

Ali i takav potez, pokazuje se, može da ima opipljive posledice.

Za Kinu sve ovo otvara problem, koliko daleko SAD žeže da idu i da li je ovo korak koji ukazuje da će SAD priznati nezavisnost Tajvana?

Sledeće pitanje je da li sve ovo približava Kinu vojnoj intervenciji i stavljanje Tajvana pod kontrolu Pekinga vojnim putem.

Prošlog meseca, Peking je preduzeo korak bez presedana izjavljujući da polaže pravo na potpuni suverenitet nad Tajvanskim moreuzom i upozorio Sjedinjene Države protiv bilo kakvog pokušaja da uđu u njega svojim ratnim brodovima bez njihove dozvole.

Bajdenova administracija je izrazila zabrinutost da će Kina preduzeti vojnu akciju protiv Tajvana u narednih osamnaest meseci, uključujući blokadu stranih brodova koji uplove i izlaze iz Tajvanskog moreuza.

Kao odgovor na sve veću pretnju, Bajdenova administracija poslala je borbenu grupu koju predvodi nosač aviona Ronald Regan da zauzme položaj istočno od Tajvana u pokušaju da odvrati takvu kinesku agresiju.

Neki komentatori tvrde da Tajvan, SAD i Kina klize u Četvrtu krizu u Tajvanskom moreuzu.

Prve dve krize bile su nastavak kineskog građanskog rata, koji se vodio između Komunističke partije Kine i Kuomintanga na kineskom kopnu, a Treća je počela posetom tajvanskog predsednika Li Teng-huija Univerzitetu Kornel.

Nijednu od prethodnih kriza nisu pokrenule Sjedinjene Države.

Tajvan je dragulj u kruni Prvog lanca – niza ostrva koji se prostiru od Japana do Malezije.

Ovaj lanac ostrva sprečava dominaciju Kine nad Indopacifikom.

Ako bi Kina zauzela Tajvan, ostrvo bi postalo pomorska baza kineske armije, što bi ugrozilo ono što SAD smatra svojim nacionalnim i bezbednosnim interesima u održavanju otvorenih međunarodnih pomorskih puteva u Južnom kineskom moru.

Japan bi bio krajnje ugrožen. Trenutno 90 odsto japanskog uvoza nafte prolazi kroz Tajvanski moreuz, a kineska blokada bi zahtevala mnogo duža putovanja morem i smanjila zalihe.

To, bi pored Japana, zatim ugrozilo Australiju koja koristi naftu prerađenu u Japanu, kao i Južnu Koreju. Kina bi postala jedina sila na Indopacifiku.

DVA GOLIJATA NA ISTOKU: Brodovi iz Kine koji prelaze Pacifik moraju da prođu između Prvog lanca ostrva (Japan-Tajvan-Filipini), a putem do Indijskog okeana, Bliskog Istoka i Evrope moraju da prođue kroz Malajki moreuz (između Malezije i Indonezije).

Ukoliko bi SAD prve uvele blokadu ovih puteva, to bi značilo da za kineske brodove nema izlaza i da bi kineska ekonomija bila zadavljena za nekoliko meseci.

Dok mnogi analitičari tvrde da je invazija Rusije na Ukrajinu, koja je dosad trajala više od pet meseci, dovela do toga da Kina odloži svoje planove za invaziju na Tajvan, istina može da bude suprotna.

Ruska invazija, ukoliko direktno ne podstiče Kinu na vojno delovanje, u svakom slučaju vodi vojnom približavanju dva Golijata na istoku.

Prošle nedelje, demokratski senator Kris Kuns izjavio je da su kineski lideri možda naučili iz rusko-ukrajinskog rata da moraju „poraniti i ojačati“ pre nego što Tajvan bude u stanju da usavrši i poboljša svoju odbranu, dodajući da će „možda krenuti ka ranijoj konfrontaciji – više pritisku nego invaziji – nego što smo mislili“.

Od svih kineskih dostupnih opcija da ponovo preuzme kontrolu nad Tajvanom i okolnim ostrvima, njena planirana strategija blokade bila bi ona sa najmanjim rizikom.

Prema nedavnim memoarima bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona, tokom sastanka u Beloj kući, predsednik Donald Tramp je izjavio da je Tajvan u suštini neodbranjiv zbog činjenice da je udaljen samo osamdeset jednu milju od Kine, ali 8.000 milja od Sjedinjenih Država.

Pored toga, imajući u vidu preovlađujući interes američke nacionalne bezbednosti u sprečavanju nuklearnog rata s Kinom, rizici američke vojne intervencije u smislu verovatne kineske nuklearne eskalacije mogu itekako nadmašiti nacionalni interes SAD u pokušaju odbrane Tajvana od kineske agresije.

Svi ovi scenariji, čini se, neće se ostvariti ovog puta.

Dok zapadni mediji imaju tendenciju da prikažu kinesku vladu kako zvecka sabljom, Kina je ipak pokazala značajan stepen uzdržanosti.

Vest o poseti Pelosijeve prvo je 19. jula objavio Fajnenšel tajms i teško je reći da je kineska vlada pokušala da eskalira ovo pitanje u diplomatsku ili vojnu krizu u poslednje dve nedelje.

Poseta Pelosijeve Tajvanu, u stvari, nije dominirala zvaničnim kineskim medijima kao što su događaji iz Treće krize u Tajvanskom moreuzu ili slučajno bombardovanje kineske Ambasade u Beogradu 1990-ih. Štaviše, iako su portparoli Ministarstva spoljnih poslova Kine nekoliko puta upozorili SAD na konferencijama za medije, njihova retorika je pratila tipičnu propagandu u vezi sa nezavisnošću Tajvana.

Kinesko više rukovodstvo na i iznad nivoa Politbiroa još nije javno govorilo o ovom pitanju. Kina je pred posetu mogla mnogo više da napregne svoje mišiće i da izvrši pritisak na Tajvan ili SAD, ali je odlučila da to ne učini.

Svakako, ovaj nekonfrontacijski odgovor Kine ne znači da ona neće uzvratiti Tajvanu vojno ili diplomatski u budućnosti kao što je jasno da poslednjom vojnom vežbom Kina dodatno kažnjava Tajvan.

Potrošnja u kineskom društvu neumitno raste, a radi se o stotinama miliona ljudi koji žele da žive bolje.

Toliko, koliko se ova tendencija sudara sa američkim ambicijama i položajem, može da se iskaže kao buduća forma napetosti i sukoba.

Na jednoj strani je strpljenje Kine, a na drugoj pritisak Sjedinjenih Država.

Poseta Pelosijeve ipak je pitanje Tajvana vratilo na dramatičan način za same Kineze, bez obzira na jasnu uzdržanost Pekinga.

Pre toga, verovatno da može da se očekuje dalje jačanje rusko-kineskog saveza.

Peking već vodi u opreznoj formi antiameričku politiku u ukrajinskoj krizi i podržava Rusiju na svim međunarodnim platformama.

Ako se pogleda evolucija koneske pozicije u UN, videćemo se da je ona poslednjih meseci prešla put od neutralnosti do nedvosmislene osude Zapada kao glavnog izvora krize u Evropi i, uopšte, većine problema čovečanstva.

NOVI IZAZOVI NA PACIFIKU DO JESENI: Ruski stručnjak Timofej Bordačev navodi da neizbežno pogoršanje odnosa između SAD i Kine posle 2. avgusta 2022. prevodi pitanje formalnog kinesko-ruskog saveza u praktičnu ravan.

Cilj približavanja Kine i Rusije više nije samo izgradnja pravednijeg svetskog poretka, već i njegovo održavanje, čak i u njegovom najminimalnijem obliku.

„Za Rusiju ovo što se desilo znači da je neophodno dodatno ojačati podršku Kini u njenim pravednim zahtevima u vezi sa tajvanskim problemom i uopšte prisustvom SAD u regionalnim poslovima Azije. Prvo, jednostavno zato što nam je sam Peking pomagao, koliko je mogao, poslednjih meseci, a čovek ne može biti nezahvalan“, navodi Bordačev.

On očekuje da na jesen može da dođe do novih izazova na Pacifiku.

Sada su lokalni kineski nacionalisti dobili snažan podsticaj za svoja uverenja kad vide da šefa američkog Kongresa na ostrvu primaju kao heroja i simbola bezuslovne podrške Vašingtona.

Stoga, ne može da se isključi da će Kina u narednim mesecima ili morati da traži način da se zauvek oprosti od ideje o jedinstvenoj državi, ili da se zapravo odluči za vojnu operaciju sa veoma rizičnim posledicama po ceo svet.

Mnogi posmatrači smatraju da bi se to moglo dogoditi već na jesen, pretpostavlja Bordačev.

Američki ekspert, Dejvid Pejn ukazuje da je poslednjih godina predviđao da će kineski napad na Tajvan verovatno nastupiti negde između 2021. i 2025.

Od tog vremena, odnos snaga je nastavio da se menja u korist Pekinga sa Kinom koja sada poseduje najveću vojsku, najveću mornaricu, i najveća obalsku stražu sa najvećom ekonomijom na svetu i proizvodnom industrijskom bazom skoro dvostruko većom od Sjedinjenih Država.

Kina je takođe postavila hipersonične rakete DF-17, protivbrodske balističke rakete DF-21 i DF-26B.

Pejn ide tako daleko da tvrdi da Kina ima izuzetno moćno oružje sa elektromagnetnim impulsom (EMP), koje bi moglo da onesposobi čitave borbene grupe američkih nosača aviona ili čak da uništi čitave električne mreže Sjedinjenih Država i njenih saveznika.

Pored toga, Kina je nedavno priznala da je izgradila podzemne tunele u dužini 5.000 kilometara u kojima možda krije stotine mobilnih interkontinetalnih raketa sa 1.600-1.800 nuklearnih bojevih glava, kaže general-pukovnik Viktor Jasin, bivši komandant ruskih strateških raketnih snaga.

Peking, međutim, smatra da SAD treba da poštuju kineske interese jednostavno na osnovu mesta koje Kina zauzima u svetskoj ekonomiji i politici.

Na ovom pristupu zasniva se strategija pregovora Pekinga i Vašingtona.

U tom svetlu, za kinesku strannu nije razumno da se razmeće pretnjama, ukoliko zaista ne misli da ih ostvari. A u ovom trenutku, čini se da Kina nema sve elemente koji su potrebni da bi se upustila u vojnu konfrontaciju.

Kineska ekonomija je mnogo više od Rusije integrisana u globalno tržište, gde zapad ima vodeću poziciju. Stanovništvo Kine iznosi skoro milijardu i po, a sopstvenih prirodnih resursa ima vrlo malo.

Kineska vojska nije se borila od 1979. godine, kad je Deng Sjaoping preduzeo obrazovnu ekspediciju protiv suseda Vijetnama.

Vojni odgovor na američku provokaciju značio bi rizik od rata punog razmera, gde Amerikanci i dalje imaju prednost na moru i u vazduhu.

Stoga se Kina nalazi u zamci sopstvenog sve većeg značaja i, istovremeno, nespremnosti da se do kraja zauzme za sebe, bez obzira na sve potencijalne rizike.

Bez obzira na posledice onoga što se desilo po odnose između SAD i Kine, može se reći da su Amerikanci pobedili u ovoj mini-rundi ukupne borbe. A ostalo će, čini se, doći kasnije i o tome će morati da se razmišlja sutra.