Poslednja šansa protiv paralaža iz vrhova vlasti

Mogu li gradovi i opštine da se razvijaju bez, na papiru grandioznih objekata, poput fudbalskih stadiona u vrednosti od preko 300 miliona evra, ili stambenih kompleksa za bogate? Hoće li nam buduće generacije zahvaliti na brzoj pruzi do Subotice odnosno Budimpešte, umesto da postojeće budu normalne i da se ne prevrću vagoni sa otrovnim saržajem? Treba li našoj državi energetika zasnovana na uglju i tehnologijama iz ranog 20. veka, gde svake godine više od 11.000 ljudi umre zbog posledica udisanja štetnih i kancerogenih čestica u vazduhu?

Ovo su samo neka od pitanja na koja država pod sadašnjom vlasti ne daje odgovor, a zapravo stremi ka tome da od Srbije stvori kolonijalnu industrijsku crnu tačku u Evropi. Bez obzira na posledice, zasnovanu samo na lihvarskoj i korupcionaškoj potrebi sadašnje elite.

Naravno, nije sadašnja vlast to izmislila, reč je samo o finiširanju poslova i nemara svih prethodnih, čije posledice su zavrtele zamajac ka samouništenju nacije i prirode u kojoj ona obitava. Kada su pre petnaestak godina ušle u opštu upotrebu reči tipa održivi razvoj i klimatske promene, bio je to poslednji trenutak za tranzicijski preokret. Da sve ono, navedeno na početku teksta, bude razrešeno i budu započete promene koje bi društvo i razvoj prilagodili onome što je evropska tekovina poslednjih 40 godina.

Zapravo, izgleda da je tek pandemija kovida 19 trgnula građane da pogledaju oko sebe i vidi šta im se sprema i dešava, tako da 2022. godinu možemo nazvati početkom doba osvešćivanja.

A prethodno, nakon afera oko Savamale i gradnje Beograda na vodi i pojedinačnih pokreta za odbranu reka od mini hidroelektrana, kao generalnu probu aktivizma i konačnog okretanja nekih opozicionih partija ka temama koje su mnogo značajnija od ideoloških i nacionalističkih floskula. Tako je veliki deo opozicije, doduše neujednačeno i nekoordinirano, konačno izašao na zelenu granu, kako zbog približavanja građanima, tako i u ekološkom smislu.

Na taj način se dokazalo da priče o ekologiji, zdravlju nacije i održivom razvoju jesu u suštini politička tema broj jedan i da neće više prolaziti laže i paralaže iz vrhova vlasti, kojima je propaganda i koristoljublje jedini metod i motiv upravljanja. Dokazalo se i da ne vrede stotine poruka, molbi, saveta, ali i darežljivih projekata iz EU, ukoliko nema svesti i edukacije na terenu i kod birača – da je suprotno, lokalna vlast u Šapcu nikad ne bi bila smenjena.

U trenutku dok se piše ovaj tekst, nad Srbijom se nadvija i ponovljena opasnost od kineski pomahnitalog kovida19, sa „šifrom“ omikron BF7, a ptičji grip je pred granicama zemlje, pa i tu stoji pouka o nenaučenim lekcijama. Koje će zajedno sa nezvaničnom strategijom razvoja u vidu motača kablova, rizične eksploatacije svih resursa, enormnih subvencija stranim investitorima i zaduživanja za sulude projekte, doprineti da nas za desetak godina bude još pola miliona manje.

Da ne bude tako, trenutno postoji samo jedna i to poprilično nestabilna tačka oslonca – građanski aktivizam i nevladine organizacije koje uporno dežuraju na mestima devastacija i mogućih pretnji. Šodroš, Starica, Nedeljice, Levča, Fruška Gora, Vlasotince i još mnogo kriznih tačaka koji čine mozaik odbrane od onog u šta građani opravdano sumnjanju, moraju da opstanu i prerastu u čvrsto tkivo otpora namerama vlasti da sve što dotakne debelo naplati i decenijama upropasti. U tome im neće mnogo pomoći nijedna opoziciona partija, u smislu stvaranja nove čvrste društvene ili političke organizacije.

Briga za opšte dobro, u tom smislu, ostaje pretežno na onima kojima to najviše treba. Koji moraju zbog nerada ili još gore, naopakog delovanj nadležnih, da se truju amonijakom ili običnim vazduhom, da strepe i umiru kod svake epidemije, da vape za zelenilom i trpe batine policije i raznih parapolicija, koji glume pretorijansku gardu moćnika kojima ništa nije sveto.

Nakon malih pobeda građana, poput prolećnog zaustavljanja Rio Tinta ili nedavne blokade podizanja spomenika žrtvama fašizma, sa sve imenima zločinaca na njemu, moraće da usledi mnogo novih pobeda, pa bi novoizgrađeno civilno društvo bilo neka nada za budućnost.