Poslednji evropski diktator sa vrlinama i manama

„Ovde je hladno – kaže Muhamed sa stidljivim osmehom na licu – jedva čekam da stignem u hostel i da se istuširam toplom vodom“.

U jednom trenutku približavaju mu se i drugi Iračani, stigli istim letom; dogovoriše se da idu zajedno do grada i u kontaktu sa sunarodnicima Muhamed se ohrabri i ispriča svoju priču. Dok je bio u Bagdadu i pio čaj sa drugarima, saznao je od vlasnika kafane da Iračani mogu, preko običnih turističkih agencija, da doputuju do Minska bez previše birokratije i komplikacija.

Od Minska do granice sa Litvanijom ima svega pedesetak kilometara: Muhamed i njegovi novi drugari će već sutra pokušati da pređu granicu nelegalno. Obavestili su ih da će beloruska granična policija da ih pusti, doslovno će okrenuti glavu na drugu stranu ako ih bude primetila. Jedini problem predstavlja litvanska policija, koja neće biti tako popustljiva; ali svakako vredi probati.

Na granici nema ograde i šanse da se pređe su svakako velike. Žuti autobus koji povezuje aerodrom sa autobuskom stanicom u centru Minska kreće, a Iračani se penju i, glasno govoreći među sobom, odlaze. Za njima ostaje samo daleko brujanje aviona koji je je tek poleteo i cvrkutanje vrabaca koji kljucaju ostatke sendviča koji je neko ostavio na jednoj klupi.

Kazna Zapadu

Otvaranje redovne linije iz Bagdada za Minsk je deo strategije koju je predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko smislio da bi se osvetio sankcijama koje su Evropska Unija i još nekoliko zapadnih zemalja primenile posle protesta koji su izbili po celoj zemlji u avgustu prošle godine, kad je sam predsednik surovo ugasio demonstracije naroda protiv njega.

Zapad je pooštrio sankcije posle prizemljivanja aviona kompanije Rajaner, 23. maja, kad su beloruske vlasti prinudile Boing 737 irske aviokompanije u letu iz Atine do Vilnjusa da sleti u Minsk kako bi uhapsile disidenta Romana Protaševiča, koji se nalazio baš u tom avionu.

Svaki dan desetine migranata pokušavaju da pređu granicu sa Evropskom Unijom, a Litvanci ih često zaustavljaju i šalju nazad u Belorusiju. Poslednjih dana, desničarske partije u Vilnjusu kritikuju sve više i više vlast zbog nekontrolisanog priliva migranata i zbog toga je litvanska policija postala surova prema onima koji nelegalno prelaze granicu.

Koristi pendreke, pse, gumene metke; 4. avgusta je jedan irački državljanin umro na granici zbog batina koje je zadobio od strane litvanske policije. Iako je vlada u Vilnjusu demantovala da je uzrok smrti bio nasilje, beloruska državna televizija već danima optužuje Zapad za licemerje: umesto da prihvati migrante, puca na njih, a u isto vreme hoće da očitava lekciju Belorusiji po pitanju ljudskih vrednosti i demokratije.

Hladni rat i dalje traje

Vesti na bilo kojoj državnoj i lokalnoj televiziji su čista propaganda: uglavnom, optužuje se Zapad da hoće da uništi Belorusiju i smatra se da su svi opozicioneri plaćeni od strane NATO-a i SAD-a. Retorika je ratna i podseća na hladni rat prošlog veka. Stalno se provlače rečenice ovog tipa: „Pobedićemo rat protiv zapadnih sila“, „Nećemo dati nijedan milimetar naše zemlje“.

propaganda je usmerena pre svega protiv Litvanije, koja je ugostila mnoge opozicionere, a u manjoj meri protiv Poljske, pošto poljska manjina živi u gradovima na granici, kao što su Grodno i Brest, i Lukašenko smatra da bi mogla da bude peta kolona vlade u Varšavi.

U Belorusiji već godinu dana nema više nezavisnih medija i nezavisnih novinara. Lukašenkova vladavina nikad nije volela neslaganje, ali posle protesta prošle godine nema više tolerancije prema onima koji ne dele isto mišljenje kao vlast. Vlast je bukvalno počistila sve opozicionere iz redova državne administracije, javnih preduzeća, čak i Pravoslavne crkve.

Podsećamo, 9. avgusta prošle godine su se održali predsednički izbori: kad je narod saznao da je Lukašenko pobedio sa 80,6 odsto glasova, izašao je na ulicu i počeli su najžešći i najmasovniji protesti u istoriji Belorusije. Protivkandidatkinja Lukašenku na izborima je bila Svetlana Tihanovska, žena preduzetnika i blogera Sergeja Tihanovskog, koga su beloruske vlasti uhapsile u maju 2020. god. Zašto je narod tako burno reagovao na proglašenje Lukašenkove pobede? Iako pravi rezultat izbora nikada nećemo saznati, izgleda da je stvarno Svetlana Tihanovska dobila više glasova od aktuelnog predsednika, koji bez prestanka vlada već od 1994. god.

Lukašenko je do pre nekoliko godina stvarno bio popularan, ali u poslednjem periodu je narod hteo promene, umoran od vladavine jednog čoveka koji je promovisao sistem u kom samo ko je blizu vlasti može da dobije povlastice na poslu, da napreduje u karijeri i da bude uopšte prepoznat od strane države. Ljudi su bili nezadovoljni i načinom na koji je država upravljala krizom vezanom za Korona virus, pošto je sam Lukašenko rešio da ne uvodi nikakve mere da bi se zaustavilo širenje virusa.

Viktorija Vladimirovna predaje istoriju u gimnaziji u Grodnu, gradu na Zapadu zemlje koji se nalazi blizu granice sa Poljskom. Kao svuda u Belorusiji, i u ovom gradu vladaju red i čistoća: automobili se zaustavljaju na pešačkim prelazima čim uoče pešake, na trotoarima nema nikakvog smeća, čak ni opušaka cigareta. Grodno više liči na neki švajcarski grad nego na grad bivšeg Sovjetskog Carstva.

Viktorija sedi u jednoj kafani u centru, blizu Katoličke katedrale Svetog Franciska Havijera; pored crkve, u prostoru gde su nekad živeli Jezuiti, nalazi se zatvor. Iza belog zida, sa bodljikavom žicom na vrhovima, čuje se lajanje psa; naravno da se ništa ne vidi od onoga što se dešava unutra, ali su ćelije pune političkih opozicionera. Viktorija nikad neće zaboraviti dane prošle godine kad je izbila pobuna:

„Moj sin je bio posmatrač na izborima. Kad su brojači glasova primetili da se nešto neočekivano dešava, a to je da Tihanovska dobija više glasova nego Lukašenko, udaljili su sve posmatrače, a uskoro ih je tražila i policija; odveli su ih u stanicu i pretili svima onima koji su se žalili javno ili na društvenim mrežama na nelegalan postupak brojača. Tada su počele i masovne demonstracije: policija je odmah počela da ih reprimira, neki demonstranti su se sakrili u crkve, sveštenici su pokušali da ih brane ali je policija ušla u hramove i uhapsila ih.

Na ulicama Grodna je narednih dana bilo oko 45.000 ljudi na Lenjinskom trgu; svi su vrištali: „Odlazi!“ na račun Lukašenka. Ovde smo prošli relativno dobro: posle prvih dana, policija je samo rasterala demonstrante; vlasti su shvatile da se prava bitka odigrava u Minsku: tamo su pucali, uhapsili mirne demonstrante i ubili šestoro od njih, bez razloga. Na početku avgusta ove godine su počela suđenja iza zatvorenih vrata. U zatvoru se stražari ponašaju nehumano protiv političkih zatvorenika: noću ih bude po tri puta, ne leče ih od kovida 19 ako se razbole. U zemlji vlada strah, ali protest tinja još uvek ispod pepela…“.

U nekom trenutku, Viktoriji se u kafani pridružuje otac Vladimir, mlad čovek, otvorenog uma i srca, sa velikim osmehom na licu. Piše stihove i romane i radi sa drogiranim mladima ljudima i osobama sa psihičkim poteškoćama. Kad se spomenu protesti, njegovo lice postane tmurno i osmeh nestaje sa njegovog lica.

„Neću da pričam, neću da kažem šta se desilo u crkvi kad je policija ušla da uhapsi demonstrante. Šta ima da se kaže? Je l’ se ne zna šta se dešava kad vlasti koriste silu? Oko nas sve izgleda normalno, ali nije. Ništa više nije normalno u Belorusiji.“

U kovid ambulanti

Anastasija Grigorovna deli mišljenje oca Vladimira i Viktorije Vladimirovne, ali, kao što sama kaže, pokušava da ostane hladnokrvna i da gleda na celokupnu situaciju iz što više objektivne perspektive. Anastasija je lekar i radi u kovid ambulanti na periferiji Grodna.

Kad je pandemija u pitanju, tvrdi da je zdravstveni sistem bio opterećen ali situacija nije bila gora nego u drugim zemljama, iako Lukašenko nije uveo posebne mere. Na pitanje zašto je onda narod toliko nezadovoljan i besan na način kako je on rukovodio epidemijom, Anastasija odgovara:

„Problem je u tome što je Lukašenko u poslednjih godina dana upropastio sve ono što je uradio poslednjih 20 godina, a ima i nečeg dobrog. Da je slušao barem delimično demonstrante, sada ga ne bi svi smatrali, i u otadžbini i u inostranstvu, za diktatora. Sad će biti kriv za sve, i za ono što u stvari nije, kao što je pandemija. On je svakako gotov, narod ga više ne voli.“

Anastasija je u pravu, i to ne samo što se tiče situacije oko pandemije, koja u Belorusiji nije bila gora nego u zemljama zapadne demokratije. Na samom početku svoje vladavine Lukašenko je vodio zemlju na veoma originalan i neobičan način: nije dao da se rasprodaju fabrike strancima ili lokalnim tajkunima i sve najvažnije firme su ostale u vlasništvu države.

Kad čovek ulazi u Belorusiju, ne očekuju ga prizori tipični za sve zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza: nema srušenih zgrada starih preduzeća koje su stranci kupili a onda rasprodali, ostavivši radnike bez posla i imovinu u raspadu. Skoro sve ono što je postojalo tokom SSSR-a radi još uvek. Jedan sjajan primer je fabrika „Gronitex“ u Grodnu, koja proizvodi tkaninu od pamuka i lana.

Fabrika je otvorena na početku šezdesetih godina i još uvek radi uspešno. Rukovodstvo je kupilo nove mašine iz Italije i, do sankcija, preduzeće je izvozilo svoje proizvode i u Evropsku Uniju. Sada izvozi prvenstveno u Rusiju i u Afriku. U „Gronitexu“ radi oko 400 ljudi i svi radnici osećaju ponos što pripadaju tako staroj firmi, koja je za njih kao druga porodica.

Poslednji diktator u Evropi

Lukašenko nije nikad bio demokrata, ali je slavu diktatora na Zapadu zaradio ne zbog toga što je uvek potisnuo svaku opoziciju u zemlji, nego zato što je odbio da proda Amerikancima čuvenu državnu firmu „Belaz“, koji proizvodi traktore. Sem toga, MMF je hteo da posudi pare Belorusiji u zamenu za neoliberalističke reforme, ali je predsednik ovu ponudu čvrsto odbio. Belorusija je odbila neoliberalističku veru i ostala stabilna i uređena zemlja. Aldo Ferari, profesor ruske kulture i istorije Evroazije na Univerzitetu „Ca’ Foscari“ u Veneciji, tvrdi:

„Lukašenko nije monstrum, ali je njegovo vreme prošlo“.

To što nije slušao nezadovoljstvo demonstranata pokazuje da je skroz izgubio kontakt sa narodom, naročito sa mladima, koji žive u 21. veku, a koji su otporni na staru sovjetsku retoriku, kojom se predsednik još uvek služi, a to je retorika Velikog Rata protiv nacističkog okupatora. Nije istina da su mladi nezainteresovani za te daleke događaje, nego se jednostavno svet promenio i oni osećaju da ti sami događaji, koje inače poštuju i uče u školi, pripadaju drugom, tuđom svetu. Svetu prošlosti.

Za njih nisu više Nemačka i Zapad sinonim agresije i nacizma, nego simbol zlatne budućnosti i slobode. Karte stare sovjetske retorike su istrošene i Lukašenko nije to shvatio na vreme. Ostao je na vlasti samo zato što ima podršku Rusije, ali su se građani Belorusije udaljili od njega. Stiče se utisak da je otišao previše daleko sa represijama i da ubuduće, kad bude napustio vlast, neće mu biti prepoznato ni ono dobro što je uradio za svoju zemlju.

Na jednoj klupi u centru Minska sedi Muhamed i sa osmehom gleda ljude koji prolaze pored njega. Nije uspeo da pređe granicu, Litvanci su ga vratili u Belorusiju i sad čeka da se situacija smiri da opet pokuša da pređe u Evropsku Uniju.

„Sve u svemu, ne žuri mi se“, kaže smejući se. „Drugi Iračani hoće u Nemačku zato što tamo imaju porodicu i prijatelje. Ja nemam nikoga tamo. Ako mi budu ponudili posao, mogao bih i da ostanem ovde, u Belorusiji. Ali za sada mi ništa nisu nudili, imam utisak da sam nevidljiv, samo umeju da mi nude prevoz do granice. Šteta. Ne verujem da su u Nemačkoj devojke lepe kao i ovde!“, tvrdi smejući se glasno i njegovi beli, veliki zubi sijaju na suncu koje se polako spušta preko ravnice, tamo daleko, prema neodređenoj tački, na Zapadu.

Svi likovi prisutni u ovoj reportaži su stvarni, samo su imena izmišljena da bi se zaštitio njihov identitet.