Poslednji intervencionista

Kada Toni Bler, koji je odugovlačio svoj odlaza gotovo do tačke neumerenosti, konačno napusti mesto premijera Velike Britanije ovog meseca, to će biti opšte olakšanje, ne samo za britansku javnost u celini već i za veliku većinu iz njegove partije. Nakon tri mandata u kabinetu, teško da je moglo biti drugačije. Uprkos klišeu, moć korumpira, a kasna Blerova era, nalik onoj Margaret Tačer pre njegove, predstavljala je bedan spektakl.
Paradoks je to, kada je reč o čoveku koji je dugo posedovao toliko veliku moć, da je nejasno koje će domaće zaveštanje, ako ga i ostavi, Bler zaveštati. Blerizam je bio raspoloženje, stil, ali u suštinskim odnosima nije predstavljao raskid sa tačerovskim zaveštanjem, koje su Novi laburisti tako vešto prepakovali, i, kada je reč o poštenju, upravljali humanije nego što je Gvozdena ledi ikada činila.
Spoljna politika predstavlja drugu priču. Šta god neko mislio o njemu, Bler je u okviru međunarodnih poslova bio lider od važnosti. Uistinu, on može verodostojno biti opisan kao neko ko je prvenstveno bio odgovoran za formulisanje i uspešno propagiranje doktrine „humanitarne intervencije.“ Ta ideja osvojila je maštu velikog dela elite razvijenog sveta tokom perioda 1990-tih, i obezbedila moralno obrazloženje za glavne vojne intervencije Zapada nakon perioda hladnog rata, od Bosne do Iraka.
Ako se uzme u obzir koliko se katastrofalnom pokazala invazija na Irak, teško je čak i setiti se kada su se intervencije na moralnim osnovama – bilo da je reč o sukobljavanju diktatoru, kao u slučaju balkanskih ratova, ili o okončanju anarhične svireposti, u slučaju britanske intervencije u Sijera Leoneu – izgledale kao veliki napredak u međunarodnim poslovima. Ne bi više moćni sedeli skrštenih ruku dok su kasapini kao Slobodan Milošević ili Fodej Sankoh ubijali sopstvene narode.
Danas je humanitarna intervencija postala prljava reč za mnoge koji su nekada verovali u nju. Samo su američki neokonzervativci, razumno zahvalni zbog njegove borbe za rat u Iraku i njegove sposobnosti da o njemu govori razumljivo i elokventno (za razliku od predsednika Buša koji nije i neće biti u stanju za to), tužni što Bler odlazi. Ali, ono što može biti izgubljeno jeste koliko je ljudi zaista verovalo u to. Bler to još uvek čini. Tokom nedavnog intervjua, on je na pitanje o suštini njegove spoljne politike odgovorio sa dve reči: „liberalni intervencionizam.“ Svet je možda napredovao, obuzdan shvatanjem da oni koji intervenišu, čak i kada to čine u ime zaštite ljudskih prava, mogu nastupiti varvarski kao beznačajni diktatori. Ali, čini se da Bler nije napredovao. Ono što je nekada rečeno za Tačerovu – „ledi nije za promene“ – može, takođe, biti rečeno i za njega.
Ali, bilo bi pošteno reći za Blera, da nije u pitanju prosta tvrdoglavost, kao što je to slučaj sa Bušom i njegovim sadašnjim i bivšim ljubimcima Donaldom Ramsfeldom, Polom Volfovicem i, naravno, potpredsednikom Dikom Čejnijem. Kod Blera postoji moralno jedinstvo između intervencija na Kosovu i onih u Iraku, koje predstavlja kao primere postvestfalijanske ideje, na koju se moćne države pozivaju kako bi globalno zaštitile društva koja pate, uključujući upotrebu vojnih sredstava.
Na optužbu da ta ideja zapravo predstavlja staromodni liberalni imperijalizam prekrojen za svet nakon hladnog rata, Bler je dosledno odgovarao da je ono na šta se pozivao na Kosovu, u Sijeri Leoneu i u Iraku bili ratovi za „vrednosti, a ne interese.“ Kada je bio mrzovoljnog raspoloženja, on je postavljao pitanje zašto se toliko mnogo onih, koji nisu videli nikakvu štetu u NATO potkopavanju Slobodana Miloševića, nepopustljivo protivilo zbacivanju Sadama Huseina. Zapravo, odgovr je prilično jednostavan. Blerova vizija o ratovima za vrednosti, pre nego za interese, sve više je postala moralna zastava pogodnosti – na sličan način na koji vlade bogatih zemalja koriste pojam zaštite ljudskih prava, kako bi opravdale svoju dalju dominaciju institucija, kao što su Svetska banka ili IMF. Činjenica da NATO sada razmatra svoju površinu delovanja pod zakonskim okvirom sve do Hindu Kuša zabrinjava čak i mnoge, koji su nekada toliko vatreno verovali u humanitarne intervencije, koliko Bler i danas veruje.
Naravno, Bler sebe ne posmatra kao novog imperijalistu. Baš suprotno, kao što je nedavno razjasnio, on svoje kritičare posmatra kao nemoralne, jer ne podržavaju liberalne intervencije. Ali, nisu ni kolonizatori 19.veka sebe videli kao nemoralne ličnosti. Odista, možda je jedan od najvećih britanskih carskih osvajača u Africi, Sesil Rods jednom definisao imperijalizam kao „filantropija plus pet odsto.“ Primenite to na Dika Čejnija ili Halibertona.
Bez sumnje, naučićemo više o Blerovim opravdanjima za ono što je učinio i daljim izražavanjima njegove vere u intervenisanje, kada ode da drži predavanja i kada u svoje vreme objavi memoare. Patos čitave njegove situacije leži zapravo u tome da njega niko više ne sluša. Bler je poslednji intervencionista. Ni njegov naslednik Gordon Braun, niti naslednik Džordža Buša, ko god to bio, neće biti u stanju da organizuje intervenciju sličnu onoj na Kosovu, a kamoli u Iraku.
Oni koji se zalažu za vojno intevenisanje u Darfuru verovatno će reći da je to loša stvar. Ali, dok se ograđuju od neuspeha Zapada da preuzme akciju, morali bi se prisetiti zašto je sprovođenje takve akcije nemoguće. Smeštanjem liberalnog intervencionizma u srce svoje spoljne politike, Toni Bler ga je načinio radioaktivnim – politički neadekvatnim za najmanje jednu generaciju.