Poslednji izdanak odmetničke epohe

Njegovom smrću nestao je, kako su ga opisivali prijatelji i sledbenici – poslednji izdanak odmetničke epohe beogradskog podzemlja, kada se kriminalom manje bavilo iz koristi, a više zbog ozlojeđenosti, traganja koje se često završavalo na stranputici, zbog ponesenosti idejom o nesputanosti… Jer, „svaki kriminal bez 'ideje' jeste tek puki zločin“.

Većina Giškinih drugova se slaže da je najtačnije podatke o njegovim životnim potucanjima znao Boris Petkov, s kojim je takođe prijateljevao od dečačkih dana:

„Prvi put je otišao preko granice još kao klinac, sa trinaest godina, u Italiju. Još smo išli u osnovnu školu. To je bilo nešto sasvim klinački, vratio se kući, jer je dokazao da može da pobegne kada hoće i gde hoće. Sa ozbiljnijim namerama je sa 17 godina opet išao u Italiju, pa u Belgiju, Austriju, Nemačku… Ostao je nekoliko meseci, nisam smeo da ga posećujem, bio sam školarac i tata mi nije dao.“

Petkov je pričao da je, koliko ga sećanje služi, Giška prvi put uhapšen u Briselu, zajedno sa Svetom Marašem, ali je ovaj poznati kockar uspeo da se izvuče. Giška je „ležao“ šest meseci u istražnom zatvoru pa su ga pustili, jer nisu imali dokaze. U Briselu se upoznao sa Arkanom i Vlastimirom Denićem Metom, koji je kasnije umro u Nemačkoj. Interpol je ubeležio dva Giškina bekstva: iz suda u Nici i iz Zinare, sicilijanskog zatvora.

U Ženevi je s još nekoliko drugova zbog pljačke uhapšen 1979. godine. Poslali su ga u Šandolon, tada jedan od najsavremenije obezbeđenih zatvora iz koga niko nije uspeo da pobegne. Giška jeste, uz pomoć savršeno izrađenog drvenog pištolja koji je po svemu izgledao kao original. Razoružao je stražare, naterao ih da otvore sva vrata i utekao. S njim je pobegao i jedan od italijanskih mafijaša osuđen na doživotnu robiju.

Bojan Petrović, kojeg je Giška prihvatio pod svoje okrilje, pričao je da je Giška uspeo da se prebaci do Francuske. Stigao je u Pariz. Kada su ga slučajno otkrili, pucao je na policiju, ali su ga uhvatili. Zbog pucanja mu je sud dodao još godinu zatvora, a zbog bekstva devet meseci. Mada željan slobode, i po povratku u Beograd morao je u zatvor zbog jedne zaostale kazne. Na slobodi je proveo nekoliko relativno mirnih godina, obavljajući povremeno tajanstvena putovanja „u interesu države“. Međutim, zbog, u podzemlju, čuvenog sukoba s Rankom Rubežićem u blizini kluba „Nana“ 1985. godine, ponovo je bio primoran da ode van zemlje. Razlog Giškinog obračuna s nekadašnjim prijateljem Rubežićem, od kojeg su tada svi zazirali, nije potpuno jasan. Uglavnom se nagađalo da Rubežić, sklon maltretiranju čak i bliskih saradnika, iz nekog razloga više nije trpeo uvažavanje koje su drugi iskazivali prema Giški. Prilika za raspravu ukazala se prilikom Giškinog dolaska pred „Nanu“. Kada su ga obavestili ko je stigao, Rubežić je izašao. Zajedno su se udalji ka Beogradskom sajmu kako bi rešili nesuglasice. Rankovi prijatelji su hteli da pođu za njima, ali su ih Giškini drugovi upozorili da će to njih dvojica sami rešiti. Ispred kluba je ostala veća grupa naoružanih kriminalaca. Unutra se nalazio i Iso Lero DŽamba) koji je pozvao svoje prijatelje s Droćola. Stigli su u tri automobila, svi naoružani puškama.

Iso Lero DŽamba bio je vlasnik prve agencije za obezbeđenje „Karmen“. Zbog romskog porekla su ga nazivali „gancijem velikog srca“. Tukao se, dok je to bilo merilo srčanosti, sa LJubom Zemuncem, Giškom, Rankom Rubežićem… Znao je da bude prek, i na pištolju i na rečima. Kao kada je u restoranu Marakana ranjen u šaku zbog opaske na račun prisutnih Crnogoraca. U epizode koje mu ne služe na čast ubrajaju razbijanje štrajkova u preduzećima. Negirao je učešće objašnjavajući da je s drugovima retko primenjivao silu, ali se i opravdavajući sa ideološkim žarom: „Gde bi nam bio kraj kad bi sve firme štrajkovale… Uostalom, zašto ti radnici nisu javno rekli da ih tabamo?“ DŽamba je poslednji put viđen u rano jutro 23. septembra '92. ispred ulaza u kockarnicu u „Beograđanki“. Čim je iskoračio iz lifta sukobio se s mladićima iz Arkanove agencije za obezbeđenje „Delije“. Nekoliko posetilaca pričalo je da je DŽamba teško pretučen. Iste noći gubi mu se svaki trag. NJegovo telo nikada nije pronađeno. Članovi obezbeđenja priznali su da je došlo do sukoba, ali da ih je pripiti DŽamba fizički napao i potegao pištolj, pa su ga savladali i izbacili ispred zgrade. Lerovi prijatelji tvrde da ga je tuklo desetak ljudi drškama od pištolja i „heklera“, a na smrt pretučenog i u lokvi krvi ostavili su ga da leži bez pomoći. Potom su ga strpali u njegov džip i odvezli u nepoznatom pravcu.

Nastavlja se