Poslednji put tramvajem preko Starog savskog mosta: Dnevnik Zlatka Crnogorca

Sa četvrtka na petak, na prostoru ispred bivše Beogradske autobuske stanice i samom mostu okupilo se hiljadu Beograđana u nameri da brane identitetski reper prestoničke panorame u nizu od Pobednika na Kalemegdanu, tornja Saborne Crkve i sveže renoviranog zid zavesa nebodera bivšeg Energoprojekta – Beobanke Milice Krstić.

Važnu saobraćajnicu preko reke što četiri decenije tramvajem vezuje stari i Novi Beograd. Po takvom izmaku miholjskog leta idem „Duvag – 11“ – švajcarcem vice versa Kalimegdan – Blok 45, poslednji put kao i kada sam pre par godina s Robertom Čobanom zadnjim vozom sa Glavne železničke stanice išao za Novi Sad. Sećanje me vraća i u detinjstvo kad sam SE jednako tako vozio na časove matematike u Blok 23, vraćao se iz Sava Centra sa FEST-a i koncerata Đorđa Balaševića. Ne slutim da se u tom naizgled divnom jesenjem, sunčanom danu, onakvom kada se posle godinama tačno sećate gde ste bili u trenutku loše vesti, srušila nadstrešnica stanice u Novom Sadu i ubila četrnaest ljudi.

Subota 2.11

Danas moram da pobegnem od stvarnosti grozničavog skrolovanja novih vesti, tvitova i detalja iz Novog Sada. Ali nikako da izađem izvan retrogradnosti svakidašnjice, bog za nas uvek ima drugi plan. Keva je letos slomila kuk, skrbeći o njoj, nigde takoreći nisam otišao. Ona je sad ok, izvukla se, a kako volim Vojvodinu kao zavičaj, otići ću kratko u Lipar gde sam proveo detinjstvo. I u Kulu da na miru popijem kafu i pročitam Teofila u Danasu, što mi je inače svakodnevni vikend ritual subotom na Dorćolu u Pastisu. Preko Bačke Topole potom do Novog Bečeja, kod prijatelja u tzv. Tisku kuću na riblju čorbu i nasuvo (rezance) s makom, gde me sve vreme drži zapravo samo jedan utisak sa putešestvija. Drvored stoletnih koprivića ili bođoša kako vam drago, nalik onom što je u Novom Sadu vekovima stajao na Modeni. U Dalmaciji je to podvrsta tzv. košćele. Neko je tačno konstatovao, da je arhitektonsko delo Imrea Farkaša preživelo i superćelijsku oluju koja je oborila kultni koprivić, ali nije vlast radikala – naprednjaka.

Nedjelja 3.11

Drugi dan mentalnog eskapizma od tragedije u Novom Sadu, kosilicom kosim dvorište kod keve. Letos je bila suša, jesenas ambrozija i tek sad zapravo ono može da liči na nešto, pre no što za koji dan padne sneg. Nedelju popodne sumiram, kaže se ulov, ne kupovinu sa Sajma knjiga. Događaj koji mi kao i nekad kad sam bio klinac i sada pričinjava emotivno zadovoljstvo. Svako i svejedno, knjige može pazariti svih 365 dana u godini, ali nekako tad promiču monografije i publicistika koju obožavam. Kod onih Makedonaca u Hali 4, što donose strana izdanja uzeo sam foto edicije o stogodišnjem istorijatu Moto Guzzi-a i o Pontiac GTO-u. Od Prometeja biografiju državnika Jovana Ristića i istorijat srpsko – jugoslovensko švedskih diplomatskih odnosa.

Kod Presinga skandinavske krimiće Arne Dala i Katarine Engberg. Fotomonografije Beograda „Gradski nomad – Aca Simić“ i povest Beogradskog džez festivala u izdanjima Muzeja grada Beograda i Doma Omladine. Balaševićev „Dodir Svile“ i knjižicu o Dorćolu Predraga Radomana, ali nasuprot svemu pobrojanom, iz biblioteke kod roditelja hvatam se da ponovo posle tri decenije čitam „Sudbine i komentare“ netom preminulog Radoslava Petkovića.
Vava je nepravdom ovog društva bio skrajnut, kao nimalo slabiji pisac od npr. Gorana Petrovića, e da ga gatekeep-eri ne bi pripustili u SANU.

Ponedeljak 4.11

Kad već propuštam ZFF i premijeru Pulskog pobednika „Proslavu“ po romanu Damira Karakaša, antistres početka svake radne nedelje je gledanje domaćih serija od prethodnog vikenda, s pola mozga, remote. Nekad bih ovde o njima pisao tzv. TV report&review za šta više nemam živaca. Svejedno, žao mi je što Nobelovac Tike Stanića nije dobacio do nekadašnjeg standarda kamernih drama Save Mrmka, glavni glumac je dobar, ali nedostaje reditelj – DP poput Miloša Kodema da oboji atmosferu verodostojnošću jedne Dauntaun opatije. Sablju je rano ceniti, sem utiska da su Mićanović (i Boris Isaković) domaći glumci u najboljoj formi. Kao i deja vu osećaj da smo sve to već gledali kod Skerlića u Klanu, hendikeparanim isilovanom fikcijom aktera. Kad bolje razmislim, najradije pratim Klasik TV koji prikazuje stare pa samim tim i hrvatske filmove jugoslovenske kinematografije.

Pre par nedelja, oduševljen gostovanjem HNK opere „Ero s onog svijeta“ u Narodnom pozorištu, na sugestiju Jurice Pavičića da se libreto Milana Begovića odigrava u Vrlici u Dalmatinskoj Zagori, gledam gde i isto, filmove Lisice Krste Papića, iz 1969, i Ludi dani s Zvonkom Lepetićem – 1977. Moja baba je iz Vrlike.

Utorak 5.11

Izbori su u Americi koji opredeljuju našu i sudbinu čovečanstva, ali ćemo rezultat doznati sutra. Facebook me podseća da sam isti ovakav dnevnik, iz NJujorka pisao pre devet godina. Juče je umro Kvinsi Džons, čovek koji je počeo kao druga truba u studijskom orkestru Elvis Prislija, završio kao producent od Frenka Sinatre do Majkl Džeksona, patrijarh američke pop kulture. Od kako je skoro preminuo i Kris Kristoferson, hvatam sebe kako uglavnom slušam kantri.

Ako sledeće godine bože zdravlja i para odem posle 100 godina u Njujork, produžiću u Nešvil Tenesi, kupiću šešir i neću par dana izlaziti iz kafane i sa živih svirki. Večeras ću ipak u Dom Sindikata na Borisa Režaka. Volim taj njegov hibrid nečeg između Balaševića i Kemala Montena, štaviše njegova i Bebina posveta Banja Luci već dve godine je hit. Đorđev saksofonista Gabor Bunford, večeras bonus prisutan, naš najbolji instrumentalista, prvi takav sax posle Miće Markovića.

Sreda 6.11

Pobedio je Tramp – Fuck!!! U Novom Sadu falange državne bezbednosti hajdžekovale su veliki i dostojanstveni protest koji traži odgovornost za netransparentnu gradnju koja je polučila smrt nedužnih ljudi, uhapšen je Goran Ješić. Isti je problem i sa Savskim mostom. Država i naš Vatikan u Rimu – Beograd na vodi, te Šapić hteli bi da poruše most, bez obelodanjene građevinske dozvole i nepostojanja projekta za tzv. novi most. Prethodnu noć sam i u smeni na straži na mostu. Saobraćaj ipak i dalje funkcioniše. Divim se ovde nekim nepoznatim ženama, koje stoje postojano u ostalim šihtama. Jednako hrabre kao ona Iranka Ahoo Daryaei i dostojanstvene kao španska kralijca Leticija koje svet slavi. Nisu woke elita poput Kamale Haris koja predvidljivo nije uspela da se suprostavi Trampu, jer redneck Amerikanci prethodnoj administraciji nisu oprostili poskupljenje životnih troškova, ali su se nama usrali u život gde će jedine implikacije biti spoljnopolitičke. Od rata u Ukrajini do demokratije u Srbiji, moguće i viza.

Četvrtak 7.11

Iskoristiću lep dan da čamac izvučem na suvo u zimovnik. Možda Bizmarkom poslednji put plovim ispod Savskog mosta. Trideset je godina od smrti Milana Mladenovića, nešto ipak lepo u Narodnoj biblioteci gde je otvoren njegov legat. Takav legacy je danas ekvivalentan samo Vladi Divljanu i Azri. Takođe danas bi bio 99 rođendan pokojnom glumačkom bardu Đorđu Jelisiću, pa se javno zavetujem da od sutra počinjem da pišem njegovu monografiju. Valjda ću stići za godinu dana. U Zagrebu je umro Ivica Krajač, inače rođeni Beograđanin, autor tekstova Dnevnika jedne ljubavi Josipe Lisac i pesme Jutro će promeniti sve Indexa. Teofil je u Vremenu napisao tekst o Novom Sadu posle koga nema šta da se još suvišno kaže niti doda. Sloba Georgiev je skenirao sličan saobraćajni sunovrat kakav bi mogao da sledi u Beogradu. Ja ću nešto za sledeći Radar. Pušten Ješić, dobro im je poručio. Sad će da se peva „Kad su Sremci krenuli iz te Fruške gore“.

Autor je publicista iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.