Neposredno po izlasku s 27-godišnje robije lidera ANC, u kejptaunskoj rezidenciji predsednika De Klerka, zazvonio je telefon. Na drugom kraju bio je Nelson Mandela, koji se našao u neprilici: nameravao je da poseti siromašni, crni taunšip, ali nije imao pogodnu odeću, ni gotovinu, ni čekovnu knjižicu. De Klerk mu je predložio da ode u njegov omiljeni butik i uzme sve što mu je potrebno, na veresiju, jer svi poznaju Nelsona Mandelu. „Nikad ranije nisam pazario u toj radnji i ne vidim zašto bi mi odobrili kredit“, iskreno se zapitao čovek koji je uživao bezgranično poštovanje i poverenje sveta, kome bi i paranoično nepoverljive glavešine Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda dale milionske kredite na reč.
Milovan Jauković: BOŽE, BLAGOSLOVI AFRIKU (15)
Najnovija knjiga u izdanju Danasa čije odlomke objavljujemo hronika je epohalnih i dramatičnih zbivanja u Južnoj Africi, viđenih kroz prizmu novinskog izveštača i posmatrača tog fascinantnog dela savremene istorije. Knjiga je u izvesnom smislu i svedočanstvo da su i u Africi moguća politička čuda i uspešne priče, ali i storija o uzrocima apokaliptičnih tragedija nesrećnog Crnog kontinenta. Zemlji iznad Rta dobre nade pošlo je za rukom da ostvari poduhvat stoleća, da iz režima aparthejda na miran način pređe u društvo demokratije i ravnopravnosti.
Hroničari nisu zabeležili ishod ovog telefonskog dijaloga, ali je njegov sadržaj najbolja ilustracija ljudskih kvaliteta koje je Mandela ispoljio u bezbroj prilika. U jeku predizborne kampanje stalni dopisnik televizije BBC iz Južne Afrike Džon Harison poginuo je u automobilskoj nesreći, dok je bio na profesionalnom zadatku. Samo pola sata pošto je tužna vest stigla u Johanesburg, zazvonio je telefon u njegovom domu. Prijateljica Džonove supruge Peni podigla je slušalicu: „Ovde Nelson Mandela, mogu li da govorim s gospođom Harison?“
U prvom trenutku prijateljica je pomislila da neko zbija neslane šale. Čovek na drugom kraju uverio ju je da je glavom i bradom Mandela, pa je Peni uzela slušalicu. Mandela je govorio s njom najmanje pola sata. Bilo je to grozničavo vreme za Mandelu, kad bukvalno nije imao vremena da predahne, idući sa mitinga na miting, opterećen krizom u Boputacvani i pokoljima na „poljima smrti“ u Natalu. Nije to bio površan gest, a još manje deo razrađenog predizbornog marketinga. Peni Harison će kasnije ispričati novinarima da ju je Mandela tešio očinski blago i saosećajno, bez konvencionalnih fraza koje se koriste u takvim trenucima, i podsetio je da je i sam izgubio sina u saobraćajnoj nesreći, dok je bio u zatvoru.
Tu neverovatnu osobinu da iskreno saoseća sa svim Južnoafrikancima i znanim i neznanim, i da ljudski život poštuje iznad svega, Mandela je demonstrirao na konferenciji za novinare u Pretoriji, na kojoj je Mangosutu Butelezi saopštio svoju odluku da učestvuje na izborima. Bio je to jedan od sudbinskih momenata u južnoafričkoj politici, koji je De Klerka i Butelezija inspirisao na bombaste političke izjave. Mandela je govorio poslednji.
„Dozvolite mi prvo“, počeo je Mandela, „da iskažem moje najdublje saučešće porodici Kena Osterbruka. (Osterbruk je bio jedan od najpoznatijih južnoafričkih fotoreportera, koji je 24 sata pre toga poginuo u unakrsnoj vatri policije i žitelja taunšipa Tkoza.) Iskreno se nadam da će to biti ne samo poslednji novinar već i poslednji Južnoafrikanac koji će stradati u besmislenom nasilju.“
Novinar johanesburškog Stara Džon Karlin, koji je pratio Mandelu u stopu po izlasku iz zatvora, napisao je u jednom svom tekstu: „Svi oni koji su se ovih godina zatekli u blizini Mandele bili su prosto opčinjeni njegovim šarmom. Čak i novinari, uprkos objektivnosti, cinizmu i opreznosti koje zahteva profesija.“
Karlin priznaje da je na jednoj konferenciji za štampu, u vreme Božića, postavio Mandeli krajnje mučko pitanje: Kako to da je čovek koji se uvek opirao nasilju dozvolio da ANC stavi na svoju izbornu listu osuđenu otmičarku dečaka (Vini Mandela)? „Mandela je klimnuo glavom i onda dečački iskreno rekao da tu ništa nije mogao da učini, pošto ju je narod izabrao. Potražio me je po završetku konferencije, rukovao se sa mnom i zapitao, uz dozu istinske zainteresovanosti karakteristične za šarmantne ljude, kako sam proveo božićne praznike.“
U svakom kutku zemlje koji je posetio u toku predizborne kampanje Mandela je bio dočekan kao da je kombinacija pape, Pelea i ponovo rođenog Elvisa Preslija. Ko god da je proveo izvesno vreme s Mandelom, bili to ambasadori, poslovni ljudi, političari desničarske orijentacije ili, pak, njegovi drugovi iz rukovodstva ANC, listom su se slagali u jednom: Mandela je državnik neizmernog integriteta, čija je velikodušnost u političkoj sferi, naročito prema belcima, proizvod unutrašnje lične snage i ljudskih kvaliteta.
Takve osobine napravile su od Mandele simbol neprolaznih vrednosti u svetu ophrvanim krajnjim cinizmom. U doba prave oseke istinskih državnika i lidera, kad političari trče po mišljenje kod „pablik rilejšns“ stručnjaka ili konsultuju ankete pre nego odluče šta će da misle, u vreme kad su obećanja obično „ludom radovanja“, a makijavelizam proglašen vrlinom, Mandela je podsetio planetu na vrednosti za koje se mislilo da su nepovratno iščezle. Svetačka skromnost i granitna doslednost u shvatanju pojmova časti i lojalnosti izdvojili su ga iz sive mase svakodnevnih političara i napravile od njega univerzalnu „globalnu ikonu“.
Upravo u svemu tome skriva se tajna magije zvane „nacionalni Madiba“, koja je učinila mogućim poduhvat XX stoleća, to južnoafričko političko čudo… Samo lider takve državničke harizme i ugleda mogao je da kanališe ogromnu, mobilizovanu nacionalnu energiju i uveri sledbenike da se glasačkim listićima može postići daleko više nego puščanim mecima, a belcima razveje strahove da većinska crna vlada automatski znači da će skončati u Atlantskom ili Indijskom okeanu.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
