Poslovi i počasti

Antoni Čarls Linton Toni Bler – kako je bivšem britanskom premijeru puno ime – slovi kao „najbliži cilju“, mada sam još javno nije rekao da li je zainteresovan, a jeste. U pitanju je politička igra. Koliko se neke članice još dvoume koga će birati, toliko i Toni Bler ispituje da li zvanje znači samo dužnost ceremonijalnog poslovođu ili donosi autoritet stvarnog predvodnika EU. Blerovi navijači smatraju da „uloga predsednika Unije treba da bude takva da se zbog njegovog automobila zaustavlja saobraćaj na ulicama Pekinga i Moskve“. To treba i da se potvrdi.

Evropski lideri i dalje su podeljeni, bez konačnog izbora, da li žele harizmatičnu figuru kao zaštitni znak ili diskretnog menadžera. Za jakog igrača su najpre Francuska i Italija, izvesno i Španija, nemačka kancelarka Angela Merkel ne izgleda naklonjena formatu Blera. Manje zemlje, poput Holandije, Belgije i Luksemburga, su protivnice „bilo kakvog modernog evropskog cara“, strahujući da kao „sitna riba“ Unije od takvog rešenja ne može da se nada naročitoj pažnji.

Slaba tačka Tonija Blera je što Britanija nije pripadnik evrozone, pa to sigurno bivšem premijeru nije preporuka za patrijarha EU. Hendikep, ne manji je i da li će istraga o ulasku Londona u irački rat pokazati da je tadašnji predsednik vlade zloupotrebio vlast. Sem toga, britanski konzervativci među diplomatama EU agituju protiv zemljaka i laburiste Blera. Analitičari nalaze da takva kombinatorika može da bude i bumerang, loše smišljena politička agitacija za evroskeptika Davida Kamerona, kome prognoze nagoveštavaju pobedu na parlamentarnim izborima.

Ustoličenje predsednika dolazi sa Lisabonskim ugovorom, koji je sada na dohvat, pošto se i poslednja prepreka gubi: češka ratifikacija – po svemu – sledi. Nedoumice oko nadležnosti, ipak, još opstaju, ali rasplet mora da se ubrza. Ukoliko se EU odluči za „manji format“, ukazuju poznavaoci, predsednik bi mogao da bude gurnut na sporedan kolosek frontom i ambicijama nacionalnih lidera 27-člane zajednice.

Utemeljivači Lisabonskog ugovora, međutim, uvođenjem autoritativnog predsednika i ambicioznog spoljnopolitičkog predstavnika (sa svim obeležjima kolektivnog ministra), opremljenog diplomatskim aparatom, žele veću globalnu ulogu za Evropsku uniju i „jasniji i koherentniji glas porodice u svim važnijim svetskim pitanjima“. Oprezniji takvu nameru smatraju „prevelikim korakom“ pred osetljivostima, ipak šarolikih nacionalnih vlada: može li, uz sve zajedništvo, jedan apostol da govori za sve.

Propisano je da predsednik bude na čelu Evropske unije dve i po godine, sa još jednim ponovljenim mandatom, ali može da bude i uklonjen ako većina odluči. Dosad predsedavajuće zemlje, koje se smenjuju na šest meseci, drže kormilo, bez previše moći. Među imenima za mogućeg predsednika EU naoružanog „punim radnim vremenom“ pominju se, pored Britanca, rođenog Škotlanđanina Tonija Blera, sa desnice bivši irski pemijer Berti Ahern (ekonomista dobre reputacije), austrijski kancelar Volfgang Šisel, ministar spoljnih poslova Švedske Karl Bilt, predsednik vlade Danske Jan Peter Balkenede, luksemburški premijer Žan Klod Junker, ali i nekolicina političara solidne specifične težine.

Po ne sasvim retkim mišljenjima, zamišljeni predsednik Evropske unije ima neku vrstu rivala u liku ministra spoljnih poslova, kome se pruža moć da govori ne samo o orkestriranoj politici EU, nego i da upravlja milijardama evra iz budžeta namenjenih pomoći „onima koji su zaslužili“. Kao takmaci za takvog superministra pominju se Nemac Frank-Valter Štajnmajner, Britanac Kris Paten i Finac Oli Ren.

Čini se da iz bubnja za najznačajnija evropska mesta – jer i Komisija (vlada) neće biti manja od dvadeset članova, koliko ima i članica – nije lako izvući dobitak. Ima i saveta kako do premije može da se stigne prečicom. Zlatna prilika se pruža ženama. Četiri visokorangirane Evropljanke odlaze u penziju, a Žoze Manuel Baroso, još u moći da raspoređuje uloge, ima potrebu da u briselskoj političkoj podeli ostvari cilj, da popravi ravnotežu polova. U stvarnosti, muškarci se ne predaju.