Poslužitelj kazana u paklu

Pa ga vozi na Zlatibor na seminar „Kako se peru pare“ gde osim tradicionalnih učesnika prvi put učestvuju i prosvetni radnici… Isti lik javlja se i u jednom intelektualnom čistilištu-pećini na „radnom mestu“ poslužitelja kazana u kome se kuvaju grešnici, ali će ta fikcionalna scena čitaocu biti predstavljena kao junakov san.

U drugim pričama, naći će se drama jednog altruiste i nesebičnog isluženog uspešnog fudbalera koji čestitost čuva zarađujući sečom drveća u divljim šumama, potom manje ili više poznati pisci u ambijentu književnih večeri u provinciji, naročito u ambijentima krkanluka posle „prikazivanja“ visoke umetnosti i kulture.

Tu su i sredovečni rokeri po malim gradovima svako manje-više kontaminiran bar apatijom i rezignacijom kao najblažim manifestacijama postratnog traumatskog sindroma fasovanog raspadu zemlje. Iz same antipodnosti nekoliko od pomenutih likova zaključiće se kojim se pravcem i u okviru kog žanra kreće ova najnovija zbirka – gotovo tipično „potićevska“ za svakog ko je već čitao neke od njegovih brojnih knjiga.

Na takav će zaključak uputiti naslovna, najduža priča, gotovo roman „Rezultati“, koja će u gotovo realističkom maniru predstaviti nepotkupljivog lokalnog novinara koji za „crkavicu“ radi u privatnom radiju, s posebnim detaljima iz emisija u predizbornoj kampanji.

Gotovo reportažna uverljivost te priče i njen „realizam“, osvežen modernom, na ivici psovačkom leksikom, navešće čitaoca da se zapita, je li moguće da je to stvarno tako. Ne sve je ovo izmišljeno. Nažalost, to je stvarnost koja samo kad je realno opisujemo u očima nadobudnog kritičara postane neka famozna – fikcionalna književnost.

Na stranu što se izmišljeno mesto u provinciji zove Negotin, a ja u likovima prepoznajem njegov i moj Zaječar. Negotinci će poverovati da je reč o njihovom mestu, jer su i likovi slični njihovima i tako redom „po lokalu“. To je taj „realizam“ i uverljivi postmodernizam.