Posrbljavanje Zapada

Sa ovim se priznanjem izgleda otišlo do krajnjih granica čvrstine i lucidnosti i najzad se stiglo do samog početka rata. Čak i oni koji su već odavno, uprkos zvaničnoj doktrini „zaraćenih strana“, za agresiju optužili Srbe, slave ovu promenu kao pobedu, naivno se nadajući da zapadne sile posle ovoga neće imati drugog izlaza nego da zaustave agresiju.

Ničega od svega toga, naravno, neće biti, jer potpuno platonsko prepoznavanje dželata kao dželata ne predstavlja ni u kom slučaju i priznavanje žrtava žrtvama.

Da bi se po tom pitanju prevarili u tolikoj meri, potreban je sav anđeoski idealizam svih onih koji smatraju da se stiglo „do dna rugla i beščašća“ i koji zovu na buđenje međunarodne sile i „samoubilačku“ Evropu, ne sumnjajući nijednog trenutka u jalovost svojih napora, koja nije ništa bolja od beskrajne hipokrizije političara.

Jer, optuživanje za zločin razvija se paralelno sa zločinom, tako da i jedno i drugo zajedno narastaju u tom beskonačnom orkestriranju događaja. Imajući na umu da zapadnjačka savest pripisuje sebi ucveljenost zbog situacije, da monopolizuje u isto vreme i hipokriziju i dobra osećanja, zašto onda i ubica, sa svoje strane, ne bi sačuvao monopol arogancije i zločina?

U stvari, ni groteskna gestikulacija međunarodnih sila, ni zgroženo jadikovanje pobornika pravedne stvari ne može imati stvarnog učinka, jer nije učinjen odlučujući korak, poslednji korak u analizi nastale situacije, a na taj korak niko se ne usuđuje i niko neće da ga učini.

On bi se sastojao iz priznanja, ne samo da su Srbi agresori, što je u stvari obijanje otključanih vrata, nego i da su oni naši saveznici u poslu čišćenja buduće Evrope, lišene svih nepoželjnih manjina, budućeg svetskog poretka oslobođenog svakog radikalnog preispitivanja njegovih sopstvenih vrednosti – demokratske diktature, čovekovih prava i slobodnog tržišta.

U svemu tome reč je o stavu prema zlu. Optužujući Srbe da su „opasne psihopate“, mi uobražavamo da smo lokalizovali zlo i ne sumnjajući u čistotu naših demokratskih pobuda. Mi smatramo da smo obavili posao time što smo Srbe obeležili kao zle, ali ne i kao neprijatelje.

I to s razlogom, jer na svetskom – Bosna i Hercegovina – jezgro velikosrpskog projekta poprištu – mi zapadnjaci, evropejci, borimo se protiv istog neprijatelja kao i oni: protiv islama, protiv muslimana.

Svuda, u Čečeniji sa Rusima (ista sramotna tolerancija istrebljivanja), u Alžiru optužujemo vojnu vlast, dok istu logistički u potpunosti podržavamo (kao slučajno, dobre duše koje u Bosni napadaju zvaničnu doktrinu „zaraćenih strana“ ovde upotrebljavaju isti jezik: državni terorizam protiv fundamentalističkog terorizma – ekvivalenat zla, dok smo mi nemoćni posmatrači tog divljaštva. Kao da državni terorizam nije naš terorizam, koga i mi upražnjavamo kod kuće u homeopatskim dozama.

Jednom rečju, može se granatirati poneki srpski položaj dimnim granatama, ali nikada nećemo stvarno intervenisati protiv njih, jer oni u biti obavljaju isti posao kao i mi. Radije bismo odvalili bubrege žrtvama, ukoliko bi i to bilo potrebno, da najzad umirimo sukob.

Žrtve, kada pokušavaju da se brane, mnogo više smetaju od dželata… Razmislimo dobro: bez tog dubokog saučestvovanja, uprkos prividu (ali i privid, svojom dvoličnošću, govori sam za sebe), bez tog objektivnog savezništva (čak i ako ono nije svesno i namerno), nema nikakvog razloga da taj rat već odavno nije okončan…

Imperijalizam je promenio lik. Zapad hoće da nametne celom svetu, pod firmom univerzalnosti, ne svoje sopstvene vrednosti izbačene iz opticaja, nego upravo odsustvo vrednosti. Mi širokogrudo propovedamo pravo na različitost, ali u potaji neumitno radimo na stvaranju beskrvnog i jednoličnog sveta…

(Liberation, 3. juli 1995. Preveli Svetlana i Franjo Termačić)