Postkomunistička ekonomija

Na početku su prevagu odnela dva mišljenja. Prvo je smatralo da glavnu prepreku ukidanju komunizma čine komunisti. Pripadnici stare partijske elite svuda su zadržali visoke političke – ili barem birokratske – pozicije. Ovi aparatčici nisu imali dovoljno ljudskog kapitala ni motivacije da stvore tržišni sistem. Uspešne reforme zahtevale bi njihovu zamenu – putem izbora, ili možda ilustracije.

Drugo mišljenje smatralo je da je glavni protivnik reformi javno mnjenje, koje će se okrenuti protiv reformatora kada se budu materijalizovali problemi koje sa sobom nosi tranzicija, kako su smatrali zagovornici ovog stava. Put ka novom poretku prolazio je kroz ono što je Adam Pševorski nazvao „dolinom tranzicije“ a Ralf Darendorf „dolinom suza“. Potrošnja će se za većinu stanovnika smanjiti, oporavljajući se tek nakon nekog vremena. „Populisti“ bi u međuvremenu mogli da okupe „gubitnike“ da sa vlasti smene reformatore i da na vlast dovedu ponovo komuniste, i da zaustave napredak ka tržištu.

Ako je glavnu pretnju činila organizovana opozicija gubitnika, rešenje se činilo jasnim, ali teškim. Autoritarna vladavina uvela je dalekosežne tržišne reforme u nekim latinoameričkim i afričkim zemljama dok je istovremeno suzbijala otpor. Nemački politički filozof Klaus Ofe postavio je pitanje da li „demokratska prava moraju da se uskrate da bi se dozvolila zdrava doza prvobitne akumulacije“. Čak i ljudi koji odbacuju autoritarne opcije ponekada vide snažnu izvršnu vlast kao neophodnu.

Da li je, međutim, pravi problem bila stara komunistička elita ili novi „gubitnici“ reformi? Nakon par godina pojavila se nova mogućnost. Kao što se i predviđalo, parcijalne reforme kreirale su velike mogućnosti za arbitražu i traganje za rentom (Aslund 1995). DŽon Helman tvrdio je da nisu „gubitnici“ bili oni koji su se udružili da bi zamrzli reforme na pola puta – već upravo rentijerski „dobitnici“ ranih reformi – državni menadžeri koji su postali vlasnici privatizovanih preduzeća, novi bankari, oligarsi i mafijaši. Pošto su se obogatili na „tranzicionim“ rentama, „zarobili su“ državu da bi sačuvali takve prihode. Suprotstavljajući se argumentu da će se novi vlasnici privatne imovine zalagati za vladavinu prava, Konstantin Sonjin koristio je formalni model kojim bi pokazao kako bi bogati u tranzicionim društvima više voleli da država ne štiti imovinska prava siromašnih.

Ukoliko bi ova dijagnoza bila tačna, šta bi bilo rešenje za to? Helman se zalagao za inkluzivniju i konkurentniju demokratiju – „češće izbore i kraće periode vršenja izvršne vlasti“, kao i za vlade širokih koalicija. Veća promena lidera podrila bi pokvarene saveze, a koalicione vlade bi pomogle da se rente raspu. Naravno, ukoliko su „pobednici“ reformi zarobili državu, bilo bi veoma malo verovatno da poslušaju Helmanove savete i ustanove konkurentna i inkluzivna pravila koja bi potkopala njihove profite. A česta promena političara mogla bi samo dati snagu konsekutivnim grupama tragalica za rentom, od kojih bi svaka mogla biti gladnija od prethodne.

Andrej Šlajfer i Danijel Trajsman primetili su da bi reformatori ponekada mogli da dizajniraju strategije koje su specifične za svaki kontekst, kako bi naveli i nove i stare elite da odustanu od suprotstavljanja određenim merama. Neki bi mogli da se navedu na saradnju, ako se ubede da zamene svoje rente za druge benefite koji bi bili manji društveni trošak. Drugi bi mogli da se izoluju i liše uticaja. obe strategije zahtevale su veštine i hrabrost od strane reformatora, koji bi morali da se okrenu protiv svojih bivših saveznika, sklapajući nove koalicije da bi pokrenuli tržišne reforme.

Koliko događaji idu u prilog ovom pogledu? Tvrdnja da bi „gubitnici“ zaustavili reforme oslanjala se na pretpostavkama koje su se ispostavile manjkavim, iz dva razloga. Prvo, pretpostavljalo se da će ekonomske reforme – naročito one radikalne – na kratak rok dovesti do recesije. Drugo, očekivalo se da će glasači reagovati na te recesije tako što će smeniti reformiste glasajući za populiste koji bi poništili reforme. Tranzicionu recesiju, zapravo, nisu iskusile samo zemlje koje su se ubrzano reformisale, već sve zemlje. Zemlje koje su se najmanje reformisale tokom prve tri godine iskusile su najveći pad u proizvodnji. Pored toga, ispostavilo se da on što birači zaista ne vole nije bolna reforma nego samo bol. Odbacivali su političare koji su bili na vlasti tokom loših ekonomskih perioda, bilo da su bili zagovornici šok terapije, gradualisti ili konzervativni komunisti.

Odbaciti bol značilo je odbaciti gotovo svakoga. Endrju Roberts istražio je 34 izbora za zakonodavnu granu vlasti koji su se desili do 2004. u 10 postkomunističkih zemalja koje su bile više demokratske. Ove zemlje su bile Bugarska, Češka, Estonija, Mađarska, Letonija, Litanija, Poljska, Rumunija, Slovačka i Slovenije. Roberts nije uključio prve poluslobodne izbore u svakoj zemlji, u kojima su komunističke partije i dalje određivale pravila i kontrolisale proces. U gotovo 90 odsto ovih izbora, vladina koalicija gubila je glasove – u proseku 15 procentnih poena. Ovi gubici nisu bili u potpunosti povezani sa time da li je vlada sprovodila reforme, mereno bodovima EBRD-a, ali jesu bili u korelaciji sa slabim ekonomskim performansama, naročito visokom nezaposlenošću. Bilo je verovatnije da birači sa vlasti skinu vladu koja je bila na vlasti tokom perioda loših performansi. Ono što je, ukratko, odnosilo glasove i često vlast nisu bile reforme, već ekonomske krize koje su ih ponekada podstrekivale.

Uprkos ekonomskim problemima, većina građana u mnogim zemljama nastavila je da favorizuje tržište. Eurobarometar u Centralnoj i Istočnoj Evropi redovno je ispitivao stanovništvo 21 postkomunističke države između 1990. i 1997. Čak i u godini najvećeg smanjenja BDP po stanovniku, većina u Albaniji, Bugarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Estoniji, Litvaniji, Rumuniji, Poljskoj i Sloveniji složila se da „stvaranje privrede slobodnog tržišta – to jest, privrede koja bi bila uglavnom izvan državne kontrole“ jeste bio dobar potez za budućnost njihove zemlje. Pored toga, u Mađarskoj, Letoniji i Makedoniji, viši procenat građana mislio je da je tržišna privreda dobra za njih nego što je mislio da je loša. U godini najvećeg smanjenja proizvodnje, u svih 13 zemalja za koje su dostupni podaci, udeo ispitanika koji su izjavili da su reforme bile „previše spore“ prevazilazio je udeo onih koji su izjavili da su bile „previše brze“; jaz je iznosio 34 procentna poena.

Stoga, iako je došlo do skretanja ka levičarskim vladama (desničarske da i ne spominjemo) pošto su privrede oslabile, novi „populisti“ u globalu opirali su se tome da ukinu reforme. Roberts ne pronalazi nikakvu vezu između toga šta su partije obećale u vezi sa reformama pred izbore i toga što su radile dok su bile na vlasti (mereno pomoću EBRD-a).

Iskustvo Mađarske je poučno. Kako je BDP po stanovniku dostigao najniže vrednosti 1993-1994, spustivši se 17 procentnih poena ispod svog nivoa iz 1989, besni birači na vlasti ubedljivom pobedom vratili su reformisane komuniste. Ovaj rezultat izgleda kao da podržava tezu o narodnoj odmazdi – osim što je 56 odsto Mađara te godine verovalo da su ekonomske reforme napredovale ne prebrzo, nego presporo. Nova socijalistička vlada pod Đulom Hornom mudro je odbacila ideologiju da bi nastavila sa reformom, uvodeći neophodan, ali bolan paket budžetske štednje.

Da li je moć pseudotržišnih insajderskih elita bilo to što je usporilo reforme od polovine 1990-ih? Takvo objašnjenje deluje verovatno. Bukvalno svuda su se čule priče o novostvorenim oligarsima ili birokratama koji su korumpirali vladu i sudove radi svojih privatnih interesa. Kad god bi reforme usporile, izgledalo je kao da je njihovo odlaganje nekog učinilo bogatim.

Ovaj argument, međutim, imao je i nedostatke. Prvo, imao je netačan vremenski raspored. Tržišne reforme dostigle su vrhunac početkom 1990-ih, a onda zastale nakon 1995. Većina procena prihoda od renti ukazuje na to da su one na početku bile velike, te potom snažno opale do polovine 1990-ih. Države su smanjivale subvencije, zauzdavale su inflatorne politike i privatizovale državna preduzeća, barem delimično ih lišavajući fiskalne podrške. Delimično, ova dostignuća ukazivala su na uspešno manevrisanje reformatora, koji su sasecali „pobednike“ pomerajući koalicije bliže centru. Prihodi od renti smanjeni su i kako su se drugi tržišni učesnici prilagodili, ili pošto su iskoristili prilike za arbitražu. Naravno, neke rente su ostale, naročito oko još uvek regulisanog sektora energetike, ali u većini zemalja rente su bile znatno manje nego što su bile pre samo par godina.

Moglo je doći do toga da su rani „pobednici“ do polovine 1990-ih akumulirali dovoljno kapitala da ovladaju državom. Meriti ovladavanje državom je teško. Grupa istraživača Joel Hellman, Geraint Jones, and Daniel Kaufmann prikazuju jedan indeks stepena ovladavanja državom od 1990. Ovaj indeks bazira se na odgovorima menadžera kompanija na set pitanja iz upitnika o tome da li je njihovo preduzeće bilo pogođeno kupovinom od strane drugih: predsedničkih dekreta, parlamentarnih zakonskih akata, odluka sudova i ostalih izvora regulacije. Mereno ovim instrumentom, ovladavanje državom bilo je najviše u Azerbejdžanu, a najniže u Uzbekistanu. Ukoliko je ovladavanje državom bilo povezano sa manje reformi u periodu nakon polovine 1990-ih, očekivala bi se negativna korelacija između indeksa ovladavanja državom i promene rezultata reformi između 1995. i 1999. Korelacija je, zapravo, blago pozitivna (r=0,22), ukazujući na to da su se zemlje u kojima koruptivno lobiranje bilo najefikasnije u proseku malo više reformisale. Azerbejdžan je, na primer, zabeležio znatan rast u liberalizaciji i privatizaciji.

Teza o „gubitnicima i populistima“ je izgleda uglavnom netačna, a teza o „pobednicima i ovladavanju državom“ verovatna, ali problematična. Šta je sa tvrdnjom da su stari komunisti bili glavna prepreka? Postoje neki dokazi koji podržavaju ovaj stav, ali oni nisu jaki onoliko koliko bi se moglo očekivati. Jednostavno poređenje prosečnog povećanja reformskih ocena u godinama kada je bivši visoki komunistički zvaničnik bio šef izvršne vlasti, sa godinama kada to nije bio komunista ili član partije koja je bila naslednica komunista, ili nije bi visoki komunistički zvaničnik ne pokazuje gotovo nikakvu razliku. Ne postoji ni jasna veza između brzine reformi i udela poslanika u parlamentu koji imaju komunističke partije i njihovi naslednici. Ovaj rezultat možda deluje čudno, ali bivši komunisti bili su daleko od toga da budu homogeni. Iako su neki od njih sigurno blokirali reforme, drugi – na primer, litvanski Brazauskas – predsedavao je periodom brzog napretka. Gajdarove reforme u Rusiji dogodile su se pod predsednikom koji je do pre par godina bi član sovjetskog Politbiroa.

Strah da bi demokratija osnažila gubitnike da preokrenu tržišne reforme razume stvari u potpunosti naopako: pokazalo se da je demokratija bila pojedinačno najjači predikator, brzine reformi. Sve komunističke zemlje bile su veoma autoritarne u kasnim 1980-im. Neke su sprovele brzi prelaz ka odgovornijim režimima; neke druge nisu.

Savezna Republika Jugoslavija pruža živopisan primer. Pod režimom Slobodana Miloševića politika je postala čak manje demokratska tokom 1990-ih nego što je to bila tokom kasnog komunističkog režima. Milošević je takođe uveo regulacije cena (tokom 1994). Tek nakon njegovog pada sa vlasti i brze demokratizacije tokom mandata njegovog naslednika, Vojislava Koštunice, Srbija je započela veće ekonomske reforme, koje su joj dozvolile da uhvati korak sa većinom postkomunističkih zemalja Evrope.

Pokazalo se da pokušaji da se politika reformi razume u svetlu stilizovanih grupa zagovaralaca i protivnika („dobitnika“ i „gubitnika“, bivših komunista) koji su bili popularni tokom tranzicije imaju ograničenu vrednost, verovatno zato što su identiteti i uključeni interesi bili previše fluidni i kompleksni da bi se sveli samo na jednu dimenziju. Mnogi gubitnici nastavili su da veruju da bi im bilo bolje pod potpunim tržišnim sistemom nego povratkom u komunizam. Tragaoci za rentom protivili su se po definiciji reformama koje bi eliminisale dotok njihovih prihoda. Bilo kako bilo, većina renti – osim onih povezanih sa naftom, gasom i prirodnim monopolima – nestale su tokom vremena, bilo automatski ili kao rezultat manevrisanja reformatora. Što se tiče bivših komunista, ispostavilo se da su oni bili pomešana grupa, od kojih su neki aktivno podržavali tržišne reforme, dok ih je mali broj njih direktno poništavao.

Ono što je na kraju bilo najvažnije bila je priroda političkih institucija koje su rešavale promenljive konflikte između ekonomskih grupa. Izgleda da su demokratske institucije podstakle donosioce odluka u pravcu većih ekonomskih sloboda. One reforme koje su izvršnu vlast učinile sposobnijom da odgovara na izazove, odgovornijom i transparentnijom takođe su povećale mogućnost tržišnih reformi.

Istorijske tradicije oblikovale su mogućnosti. Čini se da su o ne funkcionisale uglavnom putem uticaja na političke reforme. Demokratija se brže probila u zemljama gde je komunizam bi kasnije uspostavljen. Dominantno islamske zajednice Centralne Azije i Azerbejdžana postale su konsolidovane autokratije. Tamo gde je pobedila demokratija, uglavnom je dolazilo do slobodnih tržišta. Tamo gde ona nije uspela, ekonomske slobode često su trpele.

Pojedini lideri ispoljavali su jasan uticaj. U nekim trenucima, situacija je zahtevala lidere koji su bili sposobni da stvore stručne i ambiciozne planove i onda se upuste u njihovo sprovođenje protiv oluje kritika. U drugim trenucima, uspešno vođstvo značilo je posedovati fleksibilnost i čulo za strategiju za promenu koalicija u sudbonosnim trenucima, razočaravajući bivše saveznike, praveći kompromise sa dojučerašnjim protivnicima i još radeći bilo šta drugo što je bilo neophodno da se pokrenu reforme.

Libertarijanski klub – LIBEK iz Beograda objavio je na srpskom jeziku zbornik radova pod naslovom „Veliki preporod – pouke iz pobede kapitalizma nad komunizmom“ (priredili Anders Aslund i Simeon Dankov) u kojem se analiziraju, pojedinačno i objedinjeno, rezultati tranzicije u bivšim komunističkim zemljama. Danas objavljuje neku vrstu rezimea onoga što su zaključili analitičari ekonomskih promena u devet zemalja u tranziciji. Izbor i oprema teksta redakcijski.