Postojim između svoja dva sveta

*Život je kao kuća. U nekim godinama počneš da je gradiš i ne možeš da staneš dok ne pokriješ krov. Posle vidiš da ti nedostaju još jedna vrata, prozor bi mogao da bude veći, krov prokišnjava, srušiš poneki zid da ima više unutrašnjeg otvorenog prostora… U nekim godinama počneš da razumeš matricu svog života.

***

Otišla sam iz Kraljeva kad sam imala devet godina. Slika: beli šljunak kojim su posute staze u Železničkom parku gde sam se igrala. Moj otac, šef železničke stanice u Kraljevu, učio me je da plivam u Ibru i Moravi, da vozim bicikl i rolšue.

***

Moja majka je radila u osiguravajućem zavodu Dunav, u proleće me je vodila na Ratarsko imanje da beremo ljubičice. Kad počne školska godina, majka radi sa mnom domaće zadatke prvih mesec dana, posle sama. Znala je da mi je leto još u glavi.

***

Radmila Hason je bila moja učiteljica koja me je naučila da kad zabrljaš nešto u svesci, to ostaviš, i odmah pored toga počneš novo, a ona ti drži ruku dok ne uvežbaš kako.

***

Moja baka po ocu, Majkica smo je zvali, isto je radila na železnici (Varagići su železničari, učitelji ili sveštenici, a onda im se provukao jedan pevač i jedna glumica, za ravnotežu) i bila je u amaterskom pozorištu i svih njenih petoro dece je glumilo. Tamo sam i ja prvi put stala na scenu. Majka mi je šila kostime i vodila na probe. Mnogo godina kasnije, pobegne sa posla, uđe na drugu galeriju Narodnog pozorišta, krišom gleda moju generalnu probu.

***

Kad sam bila mala, naučila me je da pletem. Slika iz Toronta: Baki je došla u posetu, i moju ćerku Mihailu, koja tad ima šest godina, uči da plete. Sede na kauču, imaju igle u rukama i klupčiće u krilu, i vrlo su ozbiljne.

***

Moja nana iz Mačve bila je nepismena i pričala je najlepše priče na svetu. Slika: ležim u krevetu pokrivena ćilimom koji je nana tkala, na kredencu red tegli sa kompotom od višanja; Nana pored mene i priča svoju verziju Ivice i Marice. Slika: Nana i ja noću, u mraku, ćutimo, čekamo mačka Marka da se pojavi na prozoru.

***

Deda me je učio da jašem konja Vesnika. Slika: na snimanju filma „Progon“ , reditelja Predraga Golubovića, u pauzi kaskaderi mi doveli konja da jašem. Golub se ljuti „šta ćeš ako padneš, onda nema snimanja“. Bio je u pravu, ali…

***

Moja mlađa sestra Mina bila je mnogo mirnija. Mina i ja smo izuzetno bliske a tako različite. Slika: Mina je došla u Toronto u posetu, seli me za Vindzor, gde sam dobila posao na fakultetu, vozi kombi u kojem su moje knjige, otvoreni prozori, pevamo „domaćice“ iz sveg glasa, trube nam vozači kamiona.

***

U životu sam se najviše čuvala gorčine. Bes i ljutnja sagore, a gorčina je podmukla kad se naseli, otvrdne ono ljudsko u čoveku, cinična je prema radosti. Slika: ležim na podu, u dnevnoj sobi, otac i majka na poslu, Mina već otišla u školu, razmak između teških zavesa propušta sunce koje pravi štraftu na podu.

***

Na toj štrafti ležim zatvorenih očiju, slušam muziku i osećam neizmernu radost. Onako, bez razloga. Moj prof. glume Arsenije Jovanović imao je običaj da kaže – Važno je da postoji izvor.

***

Beograd nisam volela na početku: sive zgrade, teški nameštaji u stanovima mojih rođaka, gvozdene kapije na ulazima u zgrade… Prelazim u klasičnu osnovnu školu „Aleksa Šantić“, latinski i starogrčki predaju profesori sa fakulteta. Otkrila sam Dadov, Lazarac, Lolu… Beograd je postao lep i lepršav.

***

U gimnaziji, tadašnjoj VIII beogradskoj „kod Cvetića“, idem na prirodno-matematički smer, republička takmičenja iz matematike, biologije i hemije… Naš razredni Milija, hemičar, neobičan čovek, mi ga jednostavno obožavamo i danas, ne vredi da prepričavam… Svi su se, sem njega, iznenadili kad sam upisala glumu.

***

Htela sam prvo da upišem medicinu. A onda tri dana pred prijemni na glumi počnem da se spremam sa Zorom Bokšan, mojom prvom učiteljicom glume u nekadašnjem Domu pionira. Otac razočaran, „Idi“, znao je da sam tvrdoglava na njega i da retko odustajem, „i onako te neće primiti“. A primili me. Primili me i u Narodno pozorište posle uloge Nataše Rostove u Ratu i miru, još nisam bila ni diplomirala. Otac je odahnuo. I ja.

***

Zbog njega sam uporedo završila i tri godine novinarstva. Na FPN sam bila onoliko puta koliko sam ispita polagala. Polažem ustavno pravo na brzinu spremljeno, kod profesora koji je, saznam posle, bio sudija Ustavnog suda. Pričam sve što mi pada na pamet, i šta znam i šta ne znam, povezujem ko zna odakle…

***

„Koleginice, ne bih rekao da baš znate ovo detaljno.“ Ćutim, pre mene šestoro palo. „Ali Vaš način razmišljanja je odličan. Vi treba da idete na pravo.“ Ćutim, kao razmišljam. Kad mi je upisao osmicu i vratio indeks, kažem: „Profesore, ja već studiram drugi fakultet.“ „A šta studirate, koleginice?“ Duga pauza. „Glumu.“ Vrlo duga pauza.

***

Sestra i ja smo živele u malom stanu sa roditeljima, i po celu noć je gorelo svetlo u kuhinji kad dođe juni. Majka je znala da ponekad noću sedi sa nama, ćuti i plete, ujutro ustaje sa stolice i ide na posao, a mi na ispite… Mislim da je zbog nje obrazovanje bilo važno u našoj porodici. Moja sestra je završila medicinu, magistrirala i doktorirala, ima postdoktorat iz Amerike, moja ćerka doktorat iz Italije, ja magistraturu iz Kanade. Pobegla sam od doktorata kad sam shvatila koliko mi se dopada i da mi se može desiti da napustim glumu.

***

***

*Željka Bašić, Erol Kadić, Rajko Prodanović, Gojko Baletić i ja smo završili glumu kod profesora i reditelja Arsenija Jovanovića. Istoriju pozorišta je predavao fantastični Stanislav Bajić. Išla je priča: ako ne pročitaš za ispit deset drama koje je tražio, nemoj da slažeš i dodaš dramu koju nisi pročitao jer će baš tu da te pita. Ja imam svaki dan ispite na oba fakulteta, ne stižem… i dodam na spisak dramu koju nisam pročitala.

***

E baš tu me pitao. Priznam odmah, i propadam u zemlju. Inače retko lažem. Preterano retko. „Dođite za nedelju dana ponovo, iako verujem da ovo ostalo znate.“ Polomila sam se za tu desetku na tom ispitu, sve manje od toga me ne bi iskupilo u sopstvenim očima.

***

Prva pozorišna uloga bila je mala, u „Korespodenciji“, u režiji mog profesora Arse Jovanovića. Na sceni Zoran Radmilović, Mira Banjac, Bata Stojković, Petar Kralj, Ružica Sokić… Ponosna sam što sam za prvu predstavu dobila kritiku od Vave Hristića. I poziv da igram Natašu Rostovu u „Ratu i miru“ u Narodnom pozorištu od upravnika Velimira Lukića.

***

Kad je zvanično objavljeno da igram Natašu, to veče smo igrali „Korespodenciju“. Zoran Radmilović me pita što nisam „prijavila“ da sam dobila Natašu, a Mihiz u prolazu dobacuje „nemojte ništa da brinite, Natašu još niko nije odigrao pa nećete ni Vi“. „Atelje“ kao mesto duha i podrške. Posle sam prešla u Narodno pozorište kao stalni član Drame.

***

Snimala sam dosta, drame i serije, počeli filmovi. Novac sam trošila na putovanja. Odem u Firencu. Ko je mogao pomisliti da će mnogo godina kasnije moja ćerka Mihaila tamo u Bolonji, blizu Firence, doktorirati književnost.

***

Odem u London na dva meseca. Ko je mogao pomisliti da ću se posle nekoliko godina naći kao stipendista Britanskog saveta na Šekspirovom institutu u Stratfordu.

***

Slučajnosti su ponekad pravile zaokrete u mom životu. Kad sam se na Radničkom savetu Narodnog pozorišta pobunila protiv nekih nepravilnosti, tadašnji direktor mi je zapretio da više neću igrati. Tog dana sam slučajno videla oglas za stipendije Britanskog saveta.

***

U Stratfordu su mi posle radionice sa glumcima i rediteljem Kraljevskog pozorišta ponudili ulogu u jednom Havelovom tekstu. Istovremeno mi je BBC ponudio ulogu Čehinje u novoj seriji. Odbila sam i jedno i drugo i rekla da se vraćam u Narodno, gde je i Šekspir moj, i gde nisam glumica sa akcentom.

***

Moj mentor iz Šekspirovog instituta mi je predložio produžetak stipendije i da tamo magistriram. „Meni ne treba magistratura, ja sam glumica.“ Ko je mogao znati da ću se jednog dana posle nepunih šest godina naći u Kanadi, gde nikog ne znam, gde ću se kao glumica sa akcentom boriti za svoje mesto na sceni; da ću tu i magistrirati, da ću „peške“ odraditi sve ono što mi je nekad bilo ponuđeno kao gotovo. Tako me život naučio da kažem „hvala“ i da ne pametujem baš uvek.

***

U Kanadi dobijam finansije da ispravljam akcenat, za specijalističko usavršavanje kod Jožefa Nađa, majstorske rediteljske operske radionice kod Roberta Karsona i Atoma Agojana, glumačke kod Ute Hagen, En Bogart… za magistraturu, za svoje projekte… na neke od kanadskih kritika sam vrlo ponosna.

***

Na magistraturi sam imala režiju pa sam tako počela i da režiram, a moji profesori su mi stalno slali konkurse da počnem i da predajem.

Mislila sam da nemam šanse, jer i danas u Kanadi ima vrlo malo profesora sa akcentom koji predaju baš glumu. Prvi posao na fakultetu u Kanadi dobila sam na Dalhauzi univerzitetu – na jedan konkurs sam se konačno prijavila.

***

Pozvali su me sa tog univerziteta da me obaveste da sam u užem izboru. Pričali smo na engleskom i zakazali intervju. Onda mi je taj profesor rekao da on neće biti u komisiji jer ide na put u Sloveniju da piše knjigu, ali da će reći komisiji kakva sam glumica jer me je gledao na Sterijinom pozorju. Dobila sam posao. Jure Gantar, moja „veza“, čovek koga nisam poznavala. I danas iz Beograda povremeno odlazim u Kanadu kao gostujući profesor ili reditelj. Nedavno sam bila u Torontu i režirala „Penelopijadu“ Margaret Atvud na Rajerson univerzitetu.

***

Predavala sam glumu na svim godinama, a jednom i istoriju pozorišta. Pozorište apsurda sam predavala pod velikom projekcijom Zorana Radmilovića iz Ibija. Bilo mi je važno da u svemu što radim preplićem svoja dva sveta. Samo u tom između postojim cela.

***

Iz Narodnog pozorišta sam otišla protestno ’93. godine kada i Ceca Bojković, Miki Manojlović, producentkinja Suzana Jovanić… Otišli smo dan za danom, istim razlogom, različitim povodom. Tog dana kad sam otišla, Udruženje dramskih umetnika je donelo odluku posle nekoliko nemilih događaja da se jedan dan spusti zavesa u svim pozorištima, da se ne igra iz protesta, da skrenemo pažnju na šta se sve dešava u našoj zemlji, a da niko ne zna jer su mediji zatvoreni.

***

Svi upravnici su se složili, sem tadašnjeg upravnika Narodnog. Ja sam to veče imala predstavu, smatrala sam da je nedopustivo da u celoj zemlji samo Narodno pozorište igra. Otkazala sam predstavu i potpisala otkaz. Rečeno mi je sa raznih mesta da više nikada neću igrati. Tako je i bilo.

***

U međuvremenu su stizali sudski pozivi jer nas je Narodno tužilo da smo obavezni da igramo u određenom otkaznom roku i da platimo sve troškove otkazanih predstava. Nekoliko advokata se javilo da nas brani besplatno. Posle su tužbe povučene.

***

Feliks Pasić, pozorišni kritičar, javljao se skoro svakog dana da vidi kako sam. Gotovo svi ostali pozivi su bili neprijatni.

***

Pet glumica se javilo da me zameni u mojim ulogama. Do toga nije došlo zahvaljujući nekim mojim kolegama koji su se, u znak podrške, „razbolevali“ ili odugovlačili sa rokovima… I danas osećam odgovornost što sam menjajući svoj život možda menjala još nečiji. Tako se završila moja karijera u Beogradu.

***

Onda je došao porodični predlog da se ide za Kanadu. Već sam napisala da umem da se nosim sa gorčinom. Niko mi ništa ne duguje, ni ovde, ni tamo. Sve je moja odgovornost. Ali bila mi je potrebna nada. Nekoliko meseci sam svako veče čitala Andrićevu „Asku i vuka“. Znam, naivno. Ali delotvorno. Za glumicu.

***

U kući u Kanadi je bilo mnogo fotografija iz beogradskih predstava i filmova. Igrala sam sa velikim glumcima, i njima dugujem zahvalnost ne samo zato što sam od njih učila, već i zato sto su meni, mlađoj glumici, bili štit oko moje ranjivosti dok sam igrala uloge koje su bile daleko veće od mog iskustva.

***

Povratak je kao i odlazak, neki zemljotres. Otac je umro, majka se razbolela. Zvao me je tadašnji upravnik Narodnog pozorišta da se vratim u pozorište. Zvala me je i tadašnja direktorka Drame da mi kaže da sve što mi je obećao upravnik ne dolazi u obzir. Okrenula sam se i otišla na Akademiju umetnosti da predajem glumu.

***

Prošle godine vratila sam se iznenadno na scenu Narodnog pozorišta, kao gost, kad mi je Egon Savin predložio da uskočim u njegovu novu predstavu.

***

Majka… Na dan kad je umrla, pomislila sam šta je to što majka misli da još nisam naučila o životu, a trebalo bi. Razumela sam.

***

Odmorim se kad slušam sudiju Majića, Ratka Božovića, Lasla Vegela, Filipa Davida, Danicu Popović… i Marčela. Govoreći na protestu prvi je stao iza bibliotekarke u Lazarevcu na koju se obrušila silina brojnih optužbi za kukavičluk.

***

Kad je tako jednoglasna povika, uvek me zanima kompleksnost situacije na drugoj strani. Mi ne umemo da razumemo i čuvamo ljude, mi se ponosimo silinom odbacivanja. Vratila sam se u Beograd 2012. na dan kad su bili izbori i beli listići. To ne bi bio moj izbor.

***

Ne može se pobediti protivnik ako se prvo ne poštuje kao protivnik. Prezir nije dovoljan. I još nešto: danas se deca ne šalju u rat, da ubijaju ili budu ubijeni. Ne povratilo se. Nikad!

***

Mi nemamo profesionalizam. Ni solidarnost. Ja ne mogu da p(r)ozivam nekoga ko ima 25.000 dinara platu i dvoje male dece da zbog političkih uverenja gubi posao. Ne mogu, bar dok nisam spremna da od svoje plate izdvojim deo u fond solidarnosti za zaštitu takvih ljudi.

***

Kad društvo prestane da liči na rijaliti programe, onda će i narod prestati da ih tako opsesivno gleda. Tako je bilo i za vreme Miloševića i španskih serija. Nakaradno. Mi smo u stvari politički nepismeni.

***kraj***

Iz Narodnog pozorišta sam otišla protestno ’93. godine kada i Ceca Bojković, Miki Manojlović, producentkinja Suzana Jovanić… Otišli smo dan za danom, istim razlogom, različitim povodom. Tog dana kad sam otišla, Udruženje dramskih umetnika je donelo odluku posle nekoliko nemilih događaja da se jedan dan spusti zavesa u svim pozorištima, da se ne igra iz protesta, da skrenemo pažnju na šta se sve dešava u našoj zemlji, a da niko ne zna jer su mediji zatvoreni. Svi upravnici su se složili, sem tadašnjeg upravnika Narodnog. Ja sam to veče imala predstavu, smatrala sam da je nedopustivo da u celoj zemlji samo Narodno pozorište igra. Otkazala sam predstavu i potpisala otkaz. Rečeno mi je sa raznih mesta da više nikada neću igrati. Tako je i bilo.

U životu sam se najviše čuvala gorčine. Bes i ljutnja sagore, a gorčina je podmukla kad se naseli, otvrdne ono ljudsko u čoveku, cinična je prema radosti.

O sagovornici:

Dragana Varagić je diplomirala glumu na FDU u Beogradu. Specijalizirala Šekspira u Stratfordu i magistrirala dramu na Univerzitetu Toronto. Za Narodno pozorište u Beogradu odigrala je Natašu Rostovu, Juliju, Ledi Anu, Elizabetu Proktor, Katarinu Lugomirski…Igrala u serijama “Vuk Karadzic”, “Aleksa Santic”, “Svetozar Markovic”, “Banjica”…filmovima “Progon”, “Varljivo leto”… brojnim dramama. U Kanadi je igrala od Šekspira i Strindberga, do Hauarda Barkera. Predavala je glumu i reziju na kanadskim univerzitetima.Kao glumica nagrađena je dvema godišnjim nagradama Narodnog pozorišta, nagradom Festivala “LJubiša Jovanović” za najbolju zensku ulogu u Srbiji, Nagradom za epizodu na Sterijinom pozorju, a u Kanadi je nominovana je za glumacku nagradu ‘Dora’ za najbolju zensku ulogu u Torontu. Profesor je glume na Akademiji umetnosti u Beogradu.