Postporođajna depresija problem o kojem se ćuti: Raste broj mama koje su prošle kroz to stanje

Porodilje često ne prepoznaju znakove postporođajne depresije, pa neraspoloženje i pad energije pripisuju umoru i nespavanju zbog bebe u kući.

– To je vreme kada je sva njihova pažnja usmerena na bebu i samo ako ih eventualno pitate: „A, kako se vi osećate, kako ste“, onda će vam reći. Ali same da progovore o tome – jako teško. I kad dođu posle porođaja na kontrolu kod ginekologa taj pregled obično traje pet minuta i obično se o tome ne priča, a trebalo bi – kaže za Danas prof. dr Snežana Rakić, specijalista ginekologije i akušerstva.

Na pitanje da li danas u Srbiji zdravstveni sistem i okolina pružaju podršku prodiljama u dovoljnoj meri, kaže: „Ne još uvek, mada postoji intencija“.

– Na Institutu za mentalno zdravlje postoji odsek perinatalne psihijatrije gde se bave tim problemima i tokom trudnoće kod žena i nakon porođaja – kaže naša sagovornica.

Potvrđuje da postporođajna depresija može da vuče korene „od ranije“. Susreće se, kako kaže dr Rakić, sa trudnicama koje u trudnoći imaju naznake da će možda nakon porođaja doći do depresije.

– To su trudnice koje imaju promenu u ponašanju i depresivne faze i tokom same trudnoće. Rađeno je jedno ispitivanje kod nas koje je pokazalo da je to direktno povezano sa koncentracijama progesterona – navodi prof. dr Rakić i dodaje da se žena mora pratiti najmanje šest meseci nakon porođaja.

– Posle porođaja obično može da nastupi, to se zove postpartum blues, to je postpartalna tuga. Ako ne prođe u periodu od šest nedelja, onda možemo govoriti o postpartalnoj depresiji, a definitivno se dijagnostikuje šest do devet meseci nakon porođaja – kaže ona, dodajući da je okidač hormonski disbalans.

Problem je što mnoge žene, koje prođu kroz celu tu priču, kako kaže prof. dr Rakić, iz sraha ne žele ponovo da ostanu trudne i rađaju više decu. Ističe da je tu podrška partnera, porodice i lekara jako važna.

Kako se manifestuje i leči postporođajna depresija

Nema pravila kod kojih žena će doći do postporođajne depresije. Javlja se i posle rođenja prvog deteta, ali i kod majki koje su već imale više porođaja.

Specijalista psihijatrije dr Ljiljana Simić kaže za Danas da psihijatri ne gledaju samo trenutno stanje već sagledavaju stvar iz više uglova, razmatrajući starost majke, da li je trudnoća željena, partnerske relacije, socijalni status, očekivanja posle porođaja, radni status trudnice, ima li genetske predispozicije, ali i kakav je bio mentalni status žene pre trudnoće.

– Depresija je ozbiljna bolest, i ukoliko govorimo o dijagnostikovanoj postporođajnoj depresiji to je jedna tiha, šunjajuća bolest koja uhvati čoveka i potpuno ga uvuče u tugu i neraspoloženje. Majke se, koliko god mogu u početku, svešću bore protiv takvog stanja, ali ozbiljna depresija je, nažalost, nepobediva bez stručne pomoći, onako sama od sebe. Zato sugerišemo majkama koje imaju taj problem da dođu i da zatraže pomoć psihijatra koji su tu da na najbolji način pomognu, podrže, daju sugestiju i na kraju procene da li treba uključiti neke lekove – priča dr Simić.

Ona naglašava da je trudnoća, ipak, delikatno stanje gde se psihijatri trude da trudnica apsolutno bude izuzeta od farmakoterapije, odnosno da ne pije lekove, da bi plod napredovao kako treba, te je saradnja ginekologa i psihijatra nužna i podrazumevajuća u takvim situacijama.

Prema rečima dr Simić, problemi sa postporođajnom depresijom porodilje obično ne prepoznaju dok oni ne eskaliraju.

– Tada žena bude ozbiljno depresivna, neraspoložena, vezana za krevet i polako gubi interes za svoju bebu, oseća se nemoćnom, nekvalitetnom, nije u stanju da brine o svojoj bebi, u strahu je da će je povrediti, misli da sve što je uradila nije uradila kako valja, strahuje da neće ispuniti očekivanja, ni sopstvena kao majka, a ni okoline koja joj posstavlja zahteve materinstva, plačljiva je, zanemaruje sebe i druge – objašnjava dr Simić načine na koje se manifestuje postoprođajna depersija i dodaje da je to trenutak kada je stručna pomoć nužna.

Njena vrata, kako kaže, uvek su otvorena za one kojima duša pati. Raduje je činjenica što su, kako kaže, ljudi ipak počeli više da se javljaju i što mentalno zdravlje polako dobija statusnu poziciju.

– Psihijatar nije tu da prevashodno nekoga leči, tu smo i da saslušamo, ohrabrimo, damo podršku i lepu reč. Nisu svi ljudi koji dođu kod psihijatra bolesni i nisu svi ljudi u nužnosti da dobiju lekove kad izađu od specijaliste psihijatra – navodi naša sagovornica i dodaje da su kod psihijatra, ginekologa i dermatologa vrata otvorena bez posebnih uputa.

– Za sve ima nade. U današnjem modernom dobu medicine i psihofarmakologije bolesti su korektabilne i mogu da se stave pod kontrolu. Ako nisu izlečive onda su sigurno zalečive i omogućavaju jedan dostojanstven život i funkcionalnost što je suština. Postporođajna depresija postoji, ali postoje i protokoli kako se leči. Ohrabrujem mame da bez ustezanja zakucaju kod psihijatra kako bi im pomogli da svoje materinstvo i postporođajni period prožive u skladu sa sobom, svojom bebom i ostalim članovima porodice – zaključuje dr Simić.

Ostavljene bebe

Komentarišući situaciju kada mama nakon porođaja ostavi bebu pored kontejnera ili na nekom drugom mestu, specijalista psihijatrije dr Ljiljana Simić kaže da to može da bude posledica više uzroka.

– Uzroci su verovatno kompleksni: nezrelost trudnice, način na koji je došlo do trudnoće, socijalna situacija… Mislim da je majčinstvo i roditeljski nagon izuzetno jak kod svake zrele i zdrave žene, ukoliko dođe do suprotnog verovatno je jako veliki broj činioca koji su prelomili i uslovili da jedna majka da svoje dete u neku ustanovu, a ostavljanje bebe napolju, pored kontejnera, ispred tuđih vrata i na ulici to već možda zahteva i sudsko-psihijatrijsko veštačenje kako bi se utvrdilo šta je u pitanju, možda čak i mentalna bolest – objašnjava dr Simić.

Puno ljudi ima strahove

Dr Ljiljana Simić kaže da iz kliničke prakse zapaža da je puno problema koji pripadaju  ankciozno-depresivnom spektru. Dosta je žena i uopšte ljudi koji imaju problem sa strahom, nemirima, uznemirenjima i nečim što je u narodu poznato kao panični napadi i anksioznost.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zdravlje na prvom mestu“. Projekat se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije, Ministarstva za informisanje i telekomunikacije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.