Potraga za blagom kralja Milutina

Pažnju, maštu i snove meštana Lukovske banje i okoline zaokupljaju legende o zakopanom „blagu kralja Milutina“, zaostalom još iz rimskog doba. Zlatna groznica u ovom ruralnom kraju naročito se razmahnula kada je zvanično potvrđeno da u okolini Lukovske banje zaista ima zlata. Osim meštana, tragači sa strane u potrazi za blagom ostavljaju pravu pustoš. Nije poznato da li je neko išta pronašao, ali se zna da je zlatna groznica doprinela da u ovom kraju danas ima preko 150 neoženjenih momaka.
Lukovska banja, na jugu Srbije nedaleko od Kuršumlije, puna je napuštenih rudnika iz kojih se u rimskom i vizantijskom periodu vadilo olovo, srebro i zlato. Rudarstvo u ovom kraju je najveći procvat doživelo krajem 13. i 14. veka za vlade kralja Milutina. Prema zvaničnim podacima Instituta za rudarstvo u Lukovskoj banji, u prečniku od samo 19 kilometara nalazi se preko 20 napuštenih rudarskih jama iz rimskog i srednjovekovnog doba. Tu su i temelji srednjovekovnih objekata koji su veoma privlačni za tragače. Legenda i pojedini istorijski podaci govore da u zaseoku Stava postoje i temelji letnjikovca kralja Milutina, kao i moguće livnice zlata.
Legenda bi to i ostala da lukovski gorštaci nisu čuli za stazu koja je navodno vodila od dvora do livnice zlata, a kojom se, kaže predanje, šetala vizantijska princeza Simonida, žena kralja Milutina. I ovo bi se završilo samo na priči da Lukovčani nisu pronašli stazu, izvadili kamene ploče i prekopali je uzduž i popreko. Livnicu je, navodno, posle obilnih kiša Lukovska reka porušila, a zlato se rasulo niz reku u potezu od Stave pa do Lukovske banje u dužini od oko osam kilometara. Najveći deo zlata, kaže predanje, koji je bujica nosila zaustavio se na samom ulazu u banju u takozvanom „Zlatnom buku“. Nije retkost da ova hladna planinska reka preko leta bude puna „slučajnih kupača.“ Tako je, kažu meštani, i ovog leta svaki kamen rečnog dna podignut i prevrnut.
Ono što najviše privlači tragače su rimski i staroslovenski natpisi, kojih ima na skoro svakom koraku, na stenama, ruševinama i nadgrobnim spomenicima. Retko da neko od meštana otvoreno priča o pohodima na blago. Ali, pojedini opsednuti tragači tvrde da su se uverili da ga zaista ima. Dragoljub Miletić-Coza (63), iz sela Stava, kaže da je potragu za zlatom počeo od malih nogu.
– Baš na mestu za koje sam oduvek sumnjao da ima zakopanog blaga, pre neki dan, samo je ostala rupa pravilno ozidana pečenom ciglom. Plakao sam kada sam to video. Nije mi se dalo da udarim budakom, drugi su ga iskopali. Bila je to čitava ostava blaga – uveren je Coza. Tragači sa strane dolaze noću i prekopavaju okolna brda.
– Za jednu noć iskopaju više nego neka građevinska mašina, iskopaju na desetine kubika zemlje – kažu meštani Stave. Došljaci kopaju uglavnom u grupama, pod okriljem noći i u tišini. Koliko je jaka opsesija zlatom najbolje govori podatak da su potkopavani i temelji crkve Svete Mine u Stavi, selu gde su sujeverje i strah od nebeske kazne jači od zakona.
Pomamu za zlatom iskoristili su lukaviji, pa novac zarađuju bez fizičkog rada. Promućurnim crtačima mapa i trgovcima, lakoverni plaćaju dajući i poslednji dinar. Lažne mape o skrivenom blagu se prodaju po neverovatnim cenama. Meštanin Dragoljub Miletić je, kaže, imao priliku da vidi mapu, tušem nacrtanu, na običnoj štavljenoj svinjskoj koži.
– Čuo sam da su po selu nudili mape na kojima je obeleženo mesto gde je zakopano blago iz turskog doba – kaže meštanin Stave Goran Radisavljević. Ipak, nedavno je zvanično potvrđeno da u ovom kraju zaista ima zlata. Rudarski inženjer Nikodin Gilić kaže da su uzorci sa nekoliko lokacija ukazali na zlato.
– Analiza zemlje sa vrha Zlatne čuke je pokazala da ovde ima tragova zlata. Ali, zbog nedostatka novca dalja istraživanja su obustavljena – kaže ovaj inžinjer. Dok lukovski mladići traže blago, i ono malo devojaka su se udale i otišle u druga mesta. U Lukovskoj banji danas ima oko 160 neoženjenih momaka, a u celom kraju nema nijedne devojke za udaju.