Potraga za haškim optuženicima neće prestati po zatvaranju Tribunala

Srbija se poslednjih sedam godina suočava sa teškim nasleđem ratne prošlosti devedesetih, ratnim zločinima, ali i sa političkim pritiscima da se najtraženiji optuženici izruče Haškom tribunalu. O svemu ovome za Danas govori direktor kancelarije Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom Dušan Ignjatović.
Kako se kriza vlade odrazila na rad Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom? Bilo je reči da je to zaustavilo slanje dokumenata Tribunalu, Tužilaštvu i odbrani optuženih?
– Prošlonedeljni događaji nisu proizveli nikakve posledice na rad Nacionalnog saveta, niti su zaustavili slanje dokumenata Tribunalu, niti odbranama optuženih. Nacionalni savet je imao i redovnu sednicu, i sve se normalno odvija.
Posle 2000. bilo je priča da je deo dokumentacije tadašnje Državne bezbednosti Srbije uništen. Kakve su informacije Saveta u vezi s tim, jer ste verovatno dobijali zahteve za nekim dokumentima kojih nema?

Suština zločina ostala u zapećku

Jedna od glavnih karakteristika Miloševićevog perioda bilo je negiranje ratnih zločina, osim onih počinjenih prema Srbima. Ispostavilo se da su sve strane u sukobima devedesetih činile užasne zločine, što se može čuti po veoma potresnim ispovestima žrtava i sa hrvatske, bošnjačke i sa srpske strane. Dokle je stigao proces suočavanja s ratnom prošlošću u Srbiji?

– Moje mišljenje je da se opšta javnost previše bavila stvarima kojima ne bi trebala da se bavi, a da je propuštena upravo suština problema. Sećate se priča da li je Tribunal legalno osnovan, pa da li se sudi po anglosaksonskom ili kontinentalnom pravu, pa da li se može nametati branilac u Tribunalu ili ne… Svi su se nekako nalazili kompetentnim za rešavanje tih pitanja. Ono što je ostalo nekako u zapećku jeste glavno pitanje, a to je: šta je to što se okrivljenima stavlja na teret, odnosno šta su to oni uradili da bi im se sudilo. Ja ne očekujem previše od procesa tranzicione pravde, ali očekujem to da se ljudi i u Srbiji i u drugim zemljama u regionu suoče sa tim da su se dogodili strašni zločini koje su „naši“ izvršili nad „njihovim“. To je potrebno zbog najmanje tri stvari: da bi se odala počast žrtvama, da bismo živeli u realnosti, a ne u fikciji u kojoj je manipulacija izvesna, i treće i najvažnije, da nikada onako olako ne uletimo u ludilo u kojem smo se našli devedesetih godina.

– Nemamo informacije da su nezakonito uništavani dokumenti, ne samo dokumenti BIA, nego ni drugih državnih organa. U svakom slučaju, postoje zahtevi i Tužilaštva Haškog tribunala i odbrana optuženih koji se odnose na dokumentaciju koja ne postoji, a razlozi za to su različiti. Nekada su sami zahtevi neprecizno ili preširoko postavljeni. Nekada se zahtevi zaista odnose na dokumente koji više ne postoje. Mora se uzeti u obzir i da je tokom rata 1999. godine bombardovan veliki broj objekata u kojima je čuvana dokumentacija i da je dosta dokumenata „stradalo“ na taj način. Moram, međutim, da kažem da je sve manje takvih zahteva, jer je pod jasno određenim uslovima i istražiteljima Tužilaštva i braniocima okrivljenih omogućeno da vrše uvid u dokumentaciju, tako da sada oni traže tačno određene dokumente za koje su se i lično uverili da postoje. Bilo je određenih tehničkih problema u pristupu arhivima BIA, ali su oni nakon posete bivšeg tužioca Karle del Ponte razrešeni i saradnja sa Tribunalom se u ovom aspektu odvija, usudio bih se da kažem, jako dobro.
Glavna prepreka Srbije za ulazak u EU su haški optuženici Ratko Mladić i Radovan Karadžić. U kojoj fazi je potraga za haškim optuženicima i kada bi mogli da se nađu u Hagu?
– Potraga za beguncima ne spada u nadležnost Kancelarije Nacionalnog saveta. Ono što znam jeste da se Akcioni tim redovno sastaje i da se čini maksimum da se preostala četvorica optuženika privedu pravdi. Moje mišljenje je da postoji jasna volja se to uradi i da se završi sa tom pričom. To u krajnjem slučaju proizilazi i iz činjenice da su do sada u Hag poslata 42 lica od 46 koji su od Srbije traženi. Neozbiljno je govoriti da smo predali dva bivša predsednika države, dva potpredsednika vlade, tri načelnika generalštaba Vojske Jugoslavije, šefa Državne bezbednosti i njegovog zamenika, više policijskih i vojnih generala, a da država sada po svaku cenu štiti preostalu četvoricu.
U Beograd bi uskoro trebalo da dođe glavni tužilac Tribunala Serž Bramerc. Da li se zna tačan datum njegovog dolaska u posetu regionu?
– Bilo je nagoveštaja da će novi tužilac posetiti Beograd, ali tačan datum te posete nije određen. Verujem da će do posete doći u najskorije vreme.
Mislite li da će srpska delegacija uspeti da ubedi glavnog tužioca da da pozitivnu ocenu saradnje Srbije sa Tribunalom?
– Mislim da to nije stvar ubeđivanja. I nama i njima su potpuno poznate sve činjenice koje se tiču saradnje. U svim aspektima saradnje Srbija je pokazala i ozbiljnu volju i ozbiljna dela. Samo od juna prošle godine Tribunalu je predato oko 3.500 dokumenata. Mislim da su svi svedoci koje je Tribunal tražio oslobođeni dužnosti čuvanja tajne, čime im je omogućeno da svedoče u postupcima pred Haškim sudom. Podsetiću i na transfer Jovice Stanišića i Franka Simatovića u Hag. Nalog je stigao u toku prošle nedelje, a oni su već u ponedeljak bili u Hagu. Mnogi ljudi su bili iznenađeni da se to dogodilo i to baš „u ovom trenutku“, pošto mi uvek imamo neki trenutak, ali se to dogodilo bez ikakvih problema. To su samo neke od činjenica koje govore u prilog tome da Srbija ozbiljno sarađuje sa Tribunalom. S druge strane, jasno je da su preostala četvorica optuženika i dalje u bekstvu, ali to ne znači da se za njima ne vrše stalne potrage.
Pred kraj prošle godine javnost Srbije je bila podeljena u vezi saradnje s Tribunalom. Ima li nekih izmena do danas i kakve su vaše procene?
– Mislim da je javnost i dalje podeljena, ali bez obzira na pojedine stavove koji se u javnosti iznose, obaveze su tu i one se moraju ispunjavati.
Postoji li mogućnost pomirenja u regionu i da li novi nacionalizam postaje zamajac za nove zločine?
– Ne očekujem neko spektakularno pomirenje. Mislim da je važno održati mir i da će nakon novih desetak ili dvadeset godina situacija biti mnogo bolja nego što je sada, kao i što je sada situacija bolja nego što je bila, na primer, 1995. godine.
Stručnjaci procenjuju da je jedna od najvećih opasnosti da će se suđenja za ratne zločine u regionu prekinuti nakon zatvaranja Haškog tribunala 2010. Postoji li takva opasnost u slučaju Srbije, jer se stiče utisak da svi samo čekaju da se Tribunal ukine?
– Mislim da neće doći do prestanka suđenja za ratne zločine u regionu i da to uopšte ne zavisi od toga da li će Tribunal postojati ili ne. Mislim da su to sve više razdvojeni procesi i da niko ozbiljan ne bi sebi mogao da dozvoli da se sa suđenjima za tako teška dela prestane pred domaćim sudovima.
Da li će nestanak Tribunala obustaviti potragu za haškim optuženicima, ukoliko do zatvaranja suda ne budu u Hagu?