Potreban je kompromis koji zadovoljava obe strane

Direktor Instituta za Evropu Ruske akademije nauka, Aleksej Gromiko, prošle nedelje objavio je članak u evropskim medijima u kojem obrazlaže ruske zahteve.

Moskva smatra da je Sovjetski Savez prevaren kad je reč o širenju NATO.

Polazeći od koncepta nedeljive bezbedbnosti, Rusija sada ima nekoliko rešenja koja su za nju prihvatljiva.

„Korisno je baciti svetlo na osnovne tačke koje izazivaju duboku zabrinutost Rusije“ kaže Gromiko, dodajući da „Moskva smatra da je SSSR prevaren po pitanju širenja NATO.

Istovremeno, priznaje se da je krivica sovjetskog rukovodstva bila što nije obezbedilo pravno obavezujuće garancije u to vreme, odnosno, njegova krivica iz 1990-ih jeste da nije sprečilo širenje NATO per se.

Sadašnju ljutnju izazivaju brojni primeri zapadnih lidera koji obećavaju, zamagljeno ili direktno, da neće dalje širiti NATO.“

RUSKI POGLED: Što se tiče pitanja članstva, malo je verovatno da će Moskva kupiti određene zakulisne nagoveštaje da je potencijalno članstvo Ukrajine u NATO zapravo samo retorička pozicija. Često se ovaj pristup naziva „konstruktivna dvosmislenost“.

Moskva čvrsto veruje, sa dobrim razlogom, da su u prošlosti sva nezvanična obećanja o proširenju NATO bila prekršena. Zašto bi im se sada verovalo?

„Još jedna fundamentalna tačka – objašnjava Gromiko – sa ruske tačke gledišta, jeste da, pored prava na izbor saveza, ključnu ulogu ima koncept nedeljive bezbednosti, posebno elementi jednake bezbednosti i obaveza da nijedna država ne jača sopstvenu bezbednost na račun ili štetu drugog. Ovi principi sadržani su u Završnom aktu iz Helsinkija (1975), u Pariskoj povelji (1990), u Osnivačkom aktu Saveta NATO – Rusija (1997) i Povelji o evropskoj bezbednosti (1999). Dakle, obaveza obe strane treba da bude da holistički razrade parametre nedeljive bezbednosti, a ne da se pretvaraju da je to izmišljotina Moskve“.

Moguće je da nedeljivost bezbednosti može uključivati, na primer, obavezu da se u vojnim strateškim konceptima, doktrinama, stavovima i planiranju ne ukazuje na drugu stranu kao neprijatelja, rivala ili protivnika.

Između ostalog, može uključiti i obavezu da se zaustavi razvoj vojnog planiranja i vojnih vežbi, koje Evropu označavaju kao potencijalno poprište rata između NATO i Rusije.

Pentagon, na primer, u svojim zvaničnim izjavama za štampu navodi, Gruziju, Ukrajinu i Rumuniju kao „države na prvoj liniji“.

Podsećamo Gromika da bi za prihvatanje ruskih predloga bilo potrebno da se promeni Povelja NATO, koja u članu 10 predviđa da svaka zemlja može da aplicira za članstvo.

„Uobičajeni zapadni argument protiv predloga Rusije je pozivanje na član 10 koji predviđa da njegove strane, jednoglasnom odlukom, mogu pozvati bilo koju drugu evropsku državu da se pridruži“, konstatuje on.

„Ali – dodaje – pozivanje na član 10 u vezi sa proširenjem NATO nakon 1991. nije tačno. Godine 1949. član 10 naravno nije predviđao politiku otvorenih vrata za države koje su bile u sovjetskom bloku. Posle 1991. godine nastala je kvalitativno nova situacija. To nije bio član 10, već politička odluka Sjedinjenih Država iz 1994-1995. da otvore potpuno novo poglavlje u proširenju. Ta odluka je bila od najvće važnosti.“

PRAVAC DELOVANJA NATO ODREĐUJU SAD: Dodajemo i da se, takođe, navodi da je malo verovatno da će SAD ući u bilateralni aranžman sa Rusijom u vezi sa proširenjem NATO, jer bi to prekršilo član 8 Ugovora, kojim se strane obavezuju da neće ulaziti u bilo kakve međunarodne angažmane u suprotnosti sa Ugovorom.

„Opet, poenta nije adekvatna“, kaže sagovornik Danasa.

„SAD su de facto dominantna članica NATO, koja u većini slučajeva tu određuje pravac delovanja. Prema istoriji, kad su njeni nacionalni interesi zahtevali, ona je donosila odluke koje se mogu protumačiti kao protivne članu 8. Na primer, bezbednosni interesi Velike Britanije jasno su zanemareni 1956-1957, tokom Suecke krize zbog akcije Sjedinjenih Država. Ili AUKUS nije u suprotnosti sa bezbednosnim interesima Francuske? Ili, na primer, zar način na koji su SAD napustile Avganistan nije ugrozio bezbednost nekih drugih članica NATO?!

Pitamo ima li drugih opcija i koje to druge opcije za rešenje ovog problema mogu biti zadovoljavajuće za Rusiju, a da nisu pisane garancije?

„Rusija duboko ceni status neutralnosti koji održava nekoliko zemalja u Evropi. Zaista, bilo bi teško odbaciti činjenicu da bi međunarodni položaj Finske, Austrije ili Švajcarske bio mnogo niži da nije bilo njihove politike neutralnosti. Štaviše, može se reći da je bezbednost ovih zemalja čak i veća od bezbednosti nekih država članica NATO. Zašto onda ne razmotriti opciju neutralnosti, na primer, za Ukrajinu, Moldaviju ili Gruziju, potkrepljenu određenim međunarodnim ugovorima, kao što je to bilo u slučaju Austrije?!

Druga, rezervna opcija bila bi razmatranje bilo kakvog daljeg teoretskog proširenja NATO pod uslovima koji su primenjivani na teritoriji bivše Demokratske Republike Nemačke, to jest, da na ovoj teritoriji nisu raspoređene NATO integrisane trupe ili NATO infrastruktura.

Alternativno, dalja opcija bi mogla biti da se stavi moratorijum na novo članstvo, na primer na 15 do 20 godina, što ne bi ugrozilo član 10 sam po sebi. Na primer, Turska je već 16 godina kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, ali niko u EU ne pretenduje da ona može postati članica u dogledno vreme“.

Podsećamo Gromika da postoje i druga važna pitanja bezbednosti koje se tiči direktno SAD i Rusije, a ne odnose se isključivo na NATO. „Međusobna zabrinutost za bezbednost – objašnjava on – mogla bi da se reši ako se odobri značajan kompleks sporazuma. Prvo, mogao bi da se sklopi sporazumi o komunikaciji između armija, o vojnim vežbama i o patrolama strateških bombardera. Drugo, mogao bi postojati sveobuhvatni sporazum NATO – Rusija na osnovu dobro poznatih sporazuma IncSea (Incidents at Sea Agreement) i o opasnim vojnim aktivnostima. Treće, postoji prostor za dogovor o obavezi da se u prostoima članica NATO, koje se graniče sa Rusijom, ne raspoređuju bilo kakvi udarni sistemi, bilo nuklearni ili konvencionalni. I četvrto, nezavisno, mogao bi da se sklopi sporazum o pravno obavezujućem moratorijumu između Rusije i NATO na kopnene sisteme srednjeg dometa (INF), kako nuklearne tako i konvencionalne“.

NERAVNOTEŽA: Pominjemo da se često ističe neravnoteža snaga Ukrajine i Rusije, gde je jasno da Ukrajina nema mogućnosti da pokrene i održi ofanzivu protiv Rusije. „To promašuje poentu. Rusiju brinu dve stvari. Prvo, da ne postoji garancija da treća zemlja, pre ili kasnije, neće odlučiti da proda ili u Ukrajini postavi udarne sisteme koji će ugroziti bezbednost Rusije. Drugo, ne da Ukrajina može da napadne Rusiju već Donbas, kao što je to uradio Porošenko 2015. godine, da pokuša da reši problem vojnim sredstvima i da u isto vreme pokuša da uvuče NATO u vojnu konfrontaciju sa Rusijom. Ovo bi se moglo nazvati Sakašvilijevim stilom delovanja.

Malo je verovatno da će Rusija ikada pristati da ograniči kretanje trupa na sopstvenoj teritoriji, što bi bilo prilično ponižavajuće. Ovo bi bilo pitanje za novi Ugovor o konvencionalnim snagama u Evropi (CFE Treaty), ako se takav ugovor ikada ponovo oživi. Drugo pitanje je, šta se smatra „u blizini ukrajinske granice“? Trenutno je raspoređivanje većine dodatnih ruskih trupa, koje zapadni izvori opisuju kao „u blizini“, najmanje 200 do 300 km od granice. Da li to znači da će ruskim trupama biti zabranjeno da se približavaju sopstvenim granicama u blizini, na primer, od 400 do 500 km?

U međuvremenu, na drugoj strani nalazi se više od 100 hiljada ukrajinskih vojnika koncentrisanih na liniji kontakta sa Donbasom, i mnogo bliže njemu nego što je udaljenost između ruskih trupa i ruske granice. Zanimljivo je da mape, koje zapadni mediji ovih dana toliko vole da štampaju i koje pokazuju lokacije na kojima su ruske vojne snage stacionirane ili raspoređene na teritoriji Rusije, nemaju nikakve indikacije o rasporedu ukrajinskih trupa.

Šta se dešava ako ukrajinske trupe dobiju naređenja da napadnu Donbas, slična naređenjima koja je Sakašvili dao svojim trupama 2008. godine da napadnu Činval? Jasno je da Moskva nikad neće dozvoliti Kijevu da silom zauzme Donbas i uništi čitavu strukturu političkog procesa zasnovanog na sporazumima Minsk-2, koji su, što je posebno važno, 2015. godine postali deo Rezolucije Saveta bezbednosti UN. Dodatno raspoređivanje ruskih trupa ima za cilj da odvrati Kijev od napada na Donbas i nije preteča invazije na Ukrajinu.“

Zamolili smo Alekseja Gromika, na kraju, da nam objasni zašto je teško da Rusija u ovo uveri NATO, SAD i Zapad uopšte? „Trenutno postoje konfliktni signali koji dolaze sa svih strana, koji se mogu tumačiti na mnogo načina. Ratni huškači viču da je diplomatija gubljenje vremena i da će samo silom prisiliti onog drugog da nauči lekciju. Čini se da ipak većina onih koji kreiraju politiku u Moskvi, Vašingtonu i glavnim evropskim prestonicama, preferira dalje konsultacije i dijalog, kako javne tako i poverljive. U sferi kontrole naoružanja u Evropi, o kojoj postoji veliki broj stručnih preporuka, SAD i NATO su dali do znanja da su spremni da ozbiljno razgovaraju sa Moskvom.

Situacije u baltičkom i crnomorskom regionu zahtevaju hitnu i trajnu deeskalaciju. Kompromis po pitanju daljeg širenja NATO treba postići na način koji će zadovoljiti obe strane, uprkos tome što svaka mora da učini neophodne ustupke. Konačni imperativ je da američko-rusko praćenje budućnosti strateške stabilnosti i sajber bezbednosti treba da se obavlja nesmetano. Izjavu P5 iz januara 2022, o sprečavanju nuklearnog rata i izbegavanju trke u naoružanju treba da prati samit P5 – ruski je predlog koji je jednoglasno podržan 2020.

Ukratko, zapadnim i ruskim diplomatama, i civilnim i vojnim, potrebno je vreme da nastave rad, što je od egzistencijalne važnosti.