„Potrebno dugoročno planiranje, a ne estradizacija“

Optimizam je ulivala i činjenica da je kovid 19 mnogo ređe dovodio do smrtnih ishoda.

Međutim, ono što je bilo neočekivano je naglo širenje epidemije i veliki broj obolelih sa teškom kliničkom slikom koja je zahtevala hospitalizaciju, a što je prevazilazilo kapacitete bolnica.

Da bi se smanjio pritisak na zdravstveni sistem, većina zemalja je uvela manje ili više rigorozne mere prema svom stanovništvu.

Danas, kada brojevi obolelih, hospitalizovanih i umrlih ponovo rastu, nestala je nada da će se pandemija zaustaviti pre eventualne široko dostupne vakcinacije.

Sve više se čini će kovid 19 ostati deo svakodnevice još godinama, a možda i decenijama.

Nekoliko je velikih propusta koje vlade pojedinih država čine.

Većina njih je posledica estradizacije i nekompetentnosti donosioca odluka u svim segmentima društva, pa i u zdravstvu.

Tako je od početka prisutan na dokazima neutemeljen optimizam da će virus oslabiti, da će doći do prokužavanja stanovništva i stvaranja kolektivnog imuniteta, a najveća pogreška bila je priprema stanovništva da će „za koji mesec“, „do Nove godine“ itd. biti dostupna vakcina.

Od odgovornog političara bi se očekivalo da kaže: „Dajemo sve od sebe, pružamo svu moguću podršku nauci i zdravstvu, sve prognoze ostavljamo stručnjacima.“

Vakcina protiv kovida 19 je od početka povezana sa brojnim pitanjima, od toga da li će se doći do delotvorne vakcine sa minimalnim neželjenim efektima, da li će se i koliko brzo moći proizvesti takva vakcina da bi se njom vakcinisali svi (ili barem većina onih u povišenom riziku), kako će se organizovati vakcinacija nekoliko stotina miliona ili milijardi ljudi, da li će se i koliko puta morati sprovoditi revakcinacija, koliko će dugo trajati postignuti imunitet, itd.

Drugim rečima, veoma je puno nepoznanica o vakcini da bi osnovna strategija bilo čekanje momenta kada se ona pojavi.

Ozbiljna društva bi morala da rade na izgradnji strategija i kapaciteta za funkcionisanje u stanju permanentne pandemije (što je oksimoron, jer je pandemija po definiciji vremenski ograničena) – da budemo spremni za situaciju da nema ni delotvorne i bezbedne vakcine ili terapije, a da život ipak mora da teče.

Takav pristup izostaje i na globalnom i na lokalnom nivou (barem na osnovu javno dostupnih informacija).

Recimo, kako bi trebalo da izgleda život za godinu, dve ili pet u uslovima izostanka vakcine?

Deluje da su elite u permanentnoj izbornoj, reklamnoj, kampanji i da stoga imaju širenje optimizma kao imperativ.

Ovo nikako ne treba razumeti kao težnju da građane treba plašiti fatalističkim scenarijima, ali postoji potreba da se razmišlja i planira dugoročno, gde je imperativ da se sačuvaju građanske slobode i zdravlje, a da uobičajeni život zadovoljava sve potrebe građana, na način da to ne dovede do širenja epidemije.

Još jedan od vidova estradizacije pandemije je stalno takmičenje – u tome ko ima manje slučajeva, ko ima manje smrtnih ishoda, ko je uradio više testiranja, ko ima više respiratora, kome će najmanje pasti BDP i ko će pre do vakcine.

Živimo u vremenu kada su ljudi koji odlučuju o našim životima vešti šoumeni, glumci, komičari, uz limitiranu analitičnost, kritičko mišljenje, viziju.

Današnje, na radu i znanju neutemeljene elite, ne mogu da odole porivu – latentnoj demonstraciji svoje superiornosti nad masama.

Ne primenjujući na sebi sve one mere na kojima insistiraju kod građana, ovi ubermenši šalju jasnu poruku da su mere samo za „slabiće“, „nižu kastu“, „stado“.

Stoga ne treba da čudi, iako mora da zabrine ,sve veći otpor merama, koji je direktna posledica ponašanja političko-finansijsko-crkvenih elita i upravo ove elite snose najveću odgovornost.

Paradoksalno, najsnažniji otpor dolazi upravo od onih koji se nalaze na istoj ideološkoj matrici sa dominantnim elitama, ali su ostali na društvenoj margini.

Na jednom polu dijapazona protivepidemijskih mera nalazi se potpuno zatvaranje i sveopšti karantin.

Na drugom polu je odsustvo bilo kakvih mera.

U praksi, neophodne mere kreću se između ova dva pola. Kakav će biti njihov intenzitet i sadržaj nije samo pitanje epidemiologije i medicine, već i ekonomsko, političko, kao i pitanje ljudskih prava i sloboda.

Čarobnog recepta koji će ukazati tačno koliko i šta je neophodno učiniti nema.

Svet se do sada nije susreo sa permanentnom pandemijom ovakvog intenziteta.

Nažalost, sa lakoćom su uvedene i opstale one mere koje direktno ograničavaju prava i slobode pojedinca, a najteže se odlučuje za mere koje ugrožavaju kapital i njegove eksponente.

Slikovito, evropske plaže, aerodromi i putevi očišćeni su od širokih masa i dati na uživanje isključivo elitama.

Neke mere se pokazuju nedelotvornim, a na njima se i dalje uporno insistira.

Mađarska ovih dana registruje rekordne brojeve obolelih i umrlih iako je pre dva i po meseca gotovo hermetički zatvorila granice.

Zemlje koje stavljaju u karantin i testiraju sve koji dolaze iz inostranstva (npr. Slovačka), takođe registruju rekordne brojeve.

Uskraćivanje slobode kretanja među državama i unutar njih pre je odraz nemoći država, ako već ne i njihove ksenofobije, nego efikasna mera.

Kad već znamo da se značajan broj ljudi zarazi na svom radnom mestu, čudi da su preporuke da se radi od kuće još uvek uglavnom simbolične.

Na pragu treće decenije 21. veka onlajn nastava treba da bude mogućnost za svakog, a ne samo nužna supstitucija.

Veoma sporo, ako i ikako, sprovode se preporuke o održavanju rastojanja – treba pogledati samo redove pred bankama, raznim „šalterima“, na otvaraju tržnih centara, megamarketa.

Čini se da su trenutno dva dominantna problema vezana za pandemiju: neizvesnost i orvelovska nejednakost.

Na neizvesnost se može delovati jasnim dugoročnim planovima koji na prvom mestu vode računa o dobrobiti građana i uključuju strategiju za permanentnu epidemiju (nesmetano kretanje, značajno više zdravstvenih radnika, nesmetano lečenje drugih bolesti i njihova prevencija, fizička aktivnost, društveni život, itd.) i fundamentalne promene u društvu (npr. ekonomija u službi zdravlja, obrazovanje i kulture, ne obrnuto).

Odgovornost intelektualaca za iznalaženje novih rešenja je ogromna.

Kada je reč o Srbiji, Krizni štab neće imati dovoljan kredibilitet dok god ne prisili političko-crkvene elite da se pokoravaju svim onim merama koje se zahtevaju od običnih građana.

Bez toga, sve drugo biće tek nešto više od cvrkutanja ševa na žici.