foto: facebook.com / privatna arhiva„Ljudima svaki dan treba pomagati, nebitno u kojoj su nevolji, nekom treba krov nad glavom, drugom hrana, ogrev. Međusobno treba da se pomažemo, da ne dođe do ovoga“, ispričao je za Danas Bogdan Dimić, dvadesetosmogodišnjiak iz Novog Sada, koji je uz tragično preminulog uličnog svirača Kristijana Kostića Blekija proveo poslednjih godinu dana.
Nakon muzičareve smrti, Bogdan je ostao bez krova nad glavom, kada su ga nedavno, vlasnici kuće u kojoj je živeo sa Blekijem, izbacili na ulicu. Od se tada snalazi kod svojih poznanika, ali je neke noći provodio i na otvorenom.
Odrastao je u domu za nezbrinutu decu, a pre pet godina, kada je prestao da bude u nadležnosti te ustanove, završio je na ulici. I tako naredne četiri godine, a posao nigde ne može da nađe, kako bi stao na noge. Zato mu je Bleki, sa kojim se, kako kaže, godinama poznavao, ponudio krov nad glavom, ali i da podele i ono malo što su imali.
„Teško je, pet godina raditi sa ulice. Nikada ništa ni od koga nisam tražio, niti ću. Ako mogu, radiću makar sat vremena, i to je moje. Ne stidim se nijednog posla. Mene ko zna, zna kakav sam i po pitanju posla. Obavim sve šta mi se zada, ali šta dalje. Treba mi samo nedelju dana sebi da dođem“, kaže Bogdan.
A kada je izbačen na ulicu, bez dinara u džepu, ogorčeno priča da je u ljude izgubio poverenje, te da je lako pričati „bilo šta o bilo kome iz toplog doma“, iako, kako tvrdi, nikada nikome nije naudio i uvek je pomagao svakome kome je potrebna pomoć.
A prethodnih dana, za koje ne zna ni kako će početi, ni kako će se završiti, oslabio je i pretvorio se u „kost i kožu“. Celog života, priča, „bio je više gladan nego sit“.
„Iskrivljen sam, ne smem da radim teške poslove, jer sam se povredio prošle godine. Onako gladan podigao sam težak teret, paralizovao sam se u tom trenutku, nisam sebi mogao da dođem posle toga. Mislio sam da ću invalid ostati, ali hvala bogu, mogu da hodam“, kazao nam je.
Međutim, i uprkos tome, ipak je radio teške poslove, uključujući i rad na građevini, iako ne sme, ali ga je život naterao. Prosio je na ulici i svirao gitaru, a na sve to prmorala ga je glad. Nema velike želje, osim da ima krov nad glavom, a za sve ostalo kaže da će uspeti da se snađe.
„Ne pijem i ne drogiram se, mogu da izguram dugo sa malo para. Treba mi samo osnovno za život. Bilo bi dobro kada bih imao krov nad glavom, ali teško da bi mi neko ponudio, jer nemam od čega da platim“, priča nam Bogdan.
Tako bi, kako je rekao, mogao da skocka život.
„Mene je u toj kući zavoleo komšiluk. Bili smo dobri, nismo pravili galamu, sve je bilo sređeno, i napolju i unutra. Kada sam došao, pas Blekica je mršava bila, davao sam joj da jede i kada ja nemam da jedem. Onda sam tako išao od jednog do drugog pa tražim. A ona je pas, morao sam joj pomagati, jer oni zavise od nas ljudi“, priča Bogdan.
Blekica je još uvek u toj kući, i nije udomljena u Bečeju, kako se priča.
Ipak, i Bogdan gleda u budućnost sa vedrije strane, uveren da će uspeti da se izvuče iz poteškoća koje su ga snašle.
„Gledam polako sve loše stvari da zaboravljam, dobrih da se sećam. Šta sam prošao, prošao sam, to znamo samo Bog i ja, drugi neka mi sude kada me upoznaju. Svako prolazi kroz svoj život i svako ima svoju priču. Nije moj problem nerešiv, ali mora mi neko pomoći“, zaključio je Bogdan Dimić.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
