Pouka da se zločini ne mogu činiti nekažnjeno

Haški tribunal je osnovan da bi se ostvarila pravda za žrtve tri rata u ovom regionu, ustanovila odgovornost pojedinaca i sprečili slični konflikti u budućnosti, ali niti jedan od tih ciljeva nije u potpunosti ostvaren.
Ovim uvodnim rečima predsednice Helsinškog odbora za ljudska prava Sonje Biserko može se u najkraćem predstaviti konferencija „Nasleđe suđenja Slobodanu Miloševiću“ koju je u subotu u beogradskom Aero klubu organizovao Odbor. Na istom tragu je i glavni zastupnik optužbe u procesu stoleća Džefri Najs koji, ipak, smatra da je najveća, dugoročna vrednost suđenja Miloševiću doprinos svesti da se slični događaji više nikada ne ponove.

Šest godina od hapšenja Slobodana Miloševića

Beograd – Udruženje „Sloboda“ podsetilo je da se juče navršilo šest godina od hapšenja bivšeg predsednika Srbije, SRJ i Socijalističke partije Srbije Slobodna Miloševića. Udruženje zahteva da se utvrdi pojedinačna odgovornost tadašnjih funkcionera DOS režima u Srbiji za, kako u saopštenju navode, „nezakonito“ hapšenje Miloševića i njegovo „kidnapovanje“ iz Centralnog zatvora 28. juna 2001. godine. To udruženje zahteva i da se odmah obustave sudski procesi koji se vode protiv ćerke Slobodana Miloševića, Marije zbog njenog reagovanja na hapšenje oca. Oni traže da se obustavi i postupak protiv aktivista SPS koji su tokom hapšenja učestvovali u „zaštiti“ Miloševića. Slobodan Milošević uhapšen je 1. aprila, a 28. juna prebačen je u pritvor Haškog tribunala pred kojim je bio optužen za genocid u BIH i ratne zločine počinjene u Hrvatskoj i na Kosovu. Milošević je u pritvoru Haškog tribunala umro 11. marta prošle godine.

– Međunarodna zajednica mora i hoće da u narednim slučajevima iskoristi iskustva iz ovih procesa kako bi opozvala unapred određene predrasude prema optuženima koji su demonizovani u javnosti. Suđenje bivšem predsedniku Srbije trebalo bi da bude pouka za političare koji slede takav model ponašanja, da će biti optuženi, da će im se suditi za najteža krivična dela, i da će snositi odgovornost za sve vrste zločina – rekao je Najs.
On je tokom nadahnutog izlaganja pred izuzetno posećenim celodnevnim skupom pokušao da objasni prirodu ovog ad hok suda, ali i njegovu pravnu strukturu, proceduru i posebno poštovanje prava okrivljenih. Ukazujući otvoreno na nedostatke samog Tribunala i sudija („među kojima mnogi nisu imali ključno znanje o pozadini događaja i istoriji regiona“) i insistirajući na poštovanju prava okrivljenih, pa i Slobodana Miloševića „koji je sa stanovišta prava umro kao nevin čovek“, Najs je i u konkretnom slučaju ukazao na široku lepezu dokaza i svedoka „koji su iznosili i neistine, ali nisu mogli da sakriju ono što se dogodilo“.
– Bez obzira na to koliko su suđenja pred Haškim tribunalom nesavršena, ostavljaju ogroman materijal, dokumenta i svedočenja koji, da nije bilo tog suda, možda nikada ne bi mogli da budu otkriveni – rekao je Najs.
Pred Haškim tribunalom, inače, procesuiran je 161 slučaj i izrečeno 100 presuda. Prema Najsovim rečima film iz Kule, kao jedan od temeljnih dokaza iznetih na suđenju Miloševiću, ne ostavlja sumnju da je on još 1991. godine znao da će biti formirane „crvene beretke“, a sličnu težinu neporecivosti zločina ima i video-zapis na kojem pripadnici paravojne jedinice Škorpioni likvidiraju šestoricu srebreničkih Muslimana. Praveći paralelu s aferom Votergejt, koja je transparentno okončana zahvaljujući pritisku kongresa i medija, odnosno javnosti, ali i nekim slučajevima iz britanske prakse, Najs se osvrnuo i na činjenicu da Haški tribunal nema kontrolno telo poput parlamenta, što u izvesnoj meri slabi njegovu funkciju i poziciju.
Istovremeno, glavni zastupnik optužbe protiv Miloševića tvrdi da je učinio sve da se niko, pa i politika, ne meša u suđenje i da zaštiti prava optuženog.
Ukazujući na ideološku instrumentalizaciju prava u Srbiji kao manir svih vlasti („mi se međunarodnog prava prisetimo samo pod bombama“), advokat Srđa Popović je ukazao na činjenicu da je za dobar deo Srbije suđenje Slobodanu Miloševiću doživljavao i još doživljava kao nepravdu učinjenu „heroju koji je uhapšen uz pomoć domaćih izdajnika“. Prema njegovom mišljenju, koje deli većina učesnika, i da je suđenje okončano i presuda doneta, ona bi u Srbiji bila dvojako interpretirana: u delu javnosti kao neminovnost, u drugom delu kao nepravda.
U delu konferencije posvećene pravnim aspektima suđenja Obrad Savić je insistirao na razgraničavanju prava i pravde i založio se „protiv eksproprijacije žrtava“. Citirajući između ostalog Hanu Arent i navodeći primer suđenja Ajhmanu u Jerusalimu, on je ukazao na nespornu činjenicu da je taj proces bio suđenje Ajhmanovim nedelima, a ne „patnji miliona žrtava“. Za Latinku Perović ključno je pitanje da li je suđenje Slobodanu Miloševiću ispad ili izraz jedne istorijske tendencije. Navodeći niz primera, ona je ukazala na neminovnost da impuls za kvalitetno suočavanje s prošlošću mora doći iznutra, iz samog društva, kao što se to dogodilo u Nemačkoj i Francuskoj. Kada je reč o Srbiji ona upozorava da „već postoji ono što se zove sudska istorija i mi srpski istoričari moramo biti svesni toga da i drugi pišu“.
Sara Daregshori iz Hjuman rajts voča pozabavila se ulogom suđenja Slobodanu Miloševiću u procesu tranzicione pravde, dok su o izveštavanju iz sudnice, ali i korišćenju dokaza prikupljenih tokom suđenja govorili novinari Mirko Klarin i Brankica Stanković. Klarin se suprotstavio tezi o nametnutom sudu pošto je ideja o osnivanju Tribunala potekla od grupe intelektualaca za ovih prostora među kojima su bili Zdravko Grebo, Rastko Močnik, Veton Suroi, Žarko Puhovski i Bojan Dimitrijević. Apostrofirajući značaj tog suda Klarin je citirao jednog od osuđenika, hrvatskog generala Tihomira Blaškića koji je rekao kako bi bilo strašno da nije osnovan Tribunal „pošto bi mnogi mislili da se masovni zločini mogu činiti nekažnjeno“.
Brankica Stanković je ukazala na važnost i snagu prikupljenih dokaza u postupku protiv Miloševića i upozorila na ključni problem sistema u Srbiji „što vodeći političari nisu spremni da kažu šta je šta, nego se dodvoravaju glasačkom telu“.
– Zbog toga je i danas heroj onaj ko kaže da je genocid u Srebrenici zapravo oslobađanje Srebrenice – kaže Brankica Stanković.
Moderatori konferencije bili su predsednica Odbora Sonja Biserko, Ana Miljanić i Izabela Kisić. Među posetiocima i učenicima skupa bila su mnoga poznata lica iz sveta nauke, prava i politike, između ostalog profesori Vojin Dimitrijević i Nikola Samardžić, Vladimir Popović Beba, kao i najpoznatije „srpske veštice“ Borka Pavićević i Biljana Kovačević Vučo. Predstavnici vlasti nisu zapaženi.
U sklopu sesije prikazan je i dokumentarni film „Suđenje Slobodanu Miloševiću“ u produkciji BBC.