Pouka slučaja „bivša Jugoslavija“

One uključuju snažno usmeravanje na nove i stare medije, obrazovanje, geopolitičke analize i javno delovanje kako bi se zaustavile ruske operacije uticaja.

U tom planu, kao jedna od uzvratnih mera, navodi se mogućnost da se Rusija izloži sličnim procesima propagandnog delovanja kao „bivša Jugoslavija“, a postoje i druge, naglašene, paralele između američkog ponašanja prema „bivšoj Jugoslaviji“ i njene borbe protiv ruskih „operacija uticaja“.

Ruske „operacije uticaja“ smatraju se „egzistencijalnom pretnjom“ za Ameriku.

Za razliku od oružja masovnog uništenja, ono je oružje „masovne obmane“, koje potkopava osnove demokratske vladavine, ocenio je tim američkih diplomatskih veterana i stručnjaka, koji je analizirao ruske „operacije uticaja“.

Na čelu grupe iskusnih američkih „hladnoratovskih kremljologa“ bio je ovde dobro poznati, raniji američki izaslanik za Balkan u predvečerje bombardovanja Srbije, Robert Gelbard.

NJegov najbliži saradnik bio je višedecenijski direktor Političkog odeljenja korporacije RAND, Brajan DŽenkins.

Savetovanje je održano u vašingtonskom Univerzitetskom klubu, u sali posvećenoj Bendžaminu Franklinu, za koga se zna da je bio veliki majstor obmane.

On je falsifikovao dokumente i koristio lažne vesti da bi demoralizovao neprijatelja.

Tokom građanskog rata falsifikovao je pismo pruskog princa nemačkim plaćenicima koji su sužili u britanskim snagama, savetujući im da puste svoje povređene vojnike da umru, izmišljajući da Britanci plaćaju više za mrtvog, nego za ranjenog vojnika.

Pismo je bilo široko rasturene, pa je, ne malo, uticalo na dezertiranje pruskih vojnika.

Američki neokonzervativci veruju da je svaka borba suprotstavljenih sila u svetu, suštinski ideološka i kulturna borba, sukob uverenja i ljudi sa uverenjima.

Takav je i sadašnji američko-ruski sukob, koji neki nazivaju „hibridnim“, a oni koji se drže hladnoratovskog vokabulara, nazvali bi ga „specijalnim“ ili „propagandnim“ ratom.

Amerikanci polaze od ubeđenja da Rusija veruje da je u ratu sa SAD i da su SAD u ratu s njom, čak i ako rat nije „kinetički“.

U ruskom strateškom mišljenju i vojnoj doktrini, operacije uticaja i informatički rat u njihovom najširem smislu, uključujući „kibernetski rat“, mogu da budu odlučujući elementi u tom ratu umanjujući poverenje u stabilnost odabranih zemalja i omogućavajući Rusiji da postigne strateške ciljeve, bez ispaljenog metka.

Ili da krenu u rat, kada budu sigurni da je rat već dobijen, kako je savetovao Sun Cu Vu.

To je ono što Rusi veruju da su im SAD učinile u prošloj generaciji kada se raspao Sovjetski Savez.

„Prema tome, moramo da razumemo da SAD i njeni saveznici jesu i biće pod stalnim napadima“, zaključeno je na savetovanju u Vašingtonu.

Događaji u Jugoslaviji devedesetih godina bili su z najvažnija tačka za oblikovanje ruskog aktivnog nastupa.

Raspad Jugoslavije poklopio se sa čečenskom deklaracijom o nezavisnosti koja je proglašena 1992. i obojenim revolucijama u Gruziji i Ukrajini 2003. i 2004.

Iz perspektive Moskve, događaji u Jugoslaviji, zajedno sa protestima u bivšim sovjetskim republikama, viđeni su kao kampanja Zapada za opkoli Rusiju neprijateljskim državama i potom razbije nju samu.

Ruski stratezi razumeli su bujanje nevladinih organizacija, narodne proteste, američku podršku demokratskoj opoziciji i, u slučaju bivše Jugoslavije, vojnu intervenciju NATO, a zatim širenje NATO na istok, počevši od 1999, kao deo velike strategije koju Rusija mora da zna kako bi se odbranila „od neprijateljskog zapadnog plana“.

To je pravac razmišljanja načelnika Generalštaba ruske armije, generala Gerasimova iz članka 2013. On je zaključio da je „uloga nevojnih sredstava u ostvarenju političkih i strateških ciljeva porasla i u mnogo slučajeva nadmašila u svojoj efikasnosti snagu oružja“.

Bez obzira na rastući obim medijskih izveštaja posvećenih ruskom informativnom ratu, razumevanje ove pretnje i njenih posledica je ostalo slabo.

Ruska pobeda u ovom ratu usmerena je na promenu percepcije događaja, a ne za nametanje druge istine. Promena percepcije je suštinski cilj „hibridnog rata“.

Američke defanzivne i ofanzivne mere protiv ruskih operacija „uticaja“ treba da podrže „opštu poruku“ ruskom narodu i ruskim elitama šta SAD podržavaju i pokušavaju da promovišu.

To su „stvarna“, ali, pošto je ona teško dostižna, onda u najmanju ruku „bolja demokratija“, „vladavina prava“, „pošteni kapitalizam“ (bez obzira na neke američke neuspehe na tom frontu), ekonomska politika koja treba da služi opštem dobru i rusko poštovanje bivših „kolonija i delova“.

„Želimo da naglasimo da se mi ne protivimo da Rusija bude uticajna velika sila u svetskim pitanjima. Ono što mi predlažemo je da se Rusija okrene u ovom pravcu, ona će postati ne samo velika sila, nego i velika zemlja“, čulo se na savetovanju u Vašingtonu.

Neke od kontramera u „informacionom ratu“ uključuju dodatno obraćanje pažnje na problem korupcije u Rusiji, ali i druge mere koje mogu da Rusiji zagorčaju život i da joj „stvore teškoće“.

„Ruska eskalacija aktivnih mera izrasla je iz onoga što se se videlo kao agresivno ponašanje Zapada u bivšoj Jugoslaviji i procvatu obojenih revolucija u bivšim sovjetskim republikama. Može da se kaže da je u tim slučajevima namera američke diplomatije bila da unapredi američke ideale, demokratiju kroz slobodne izbore. Glavni cilj nije bio stvaranje problema za Rusiju. U svakom slučaju, uzvratne mere za rusko mešanje u američku politiku ne treba da bude ograničeno samo na korišćenje istih metoda“, ukazuju učesnici seminara.

Učesnici savetovanja u vašingtonskom Univerzitetskom klubu se u kontramerama uzdaju u Kongres, ali ne i u Belu kuću, uzimajući kao primer snažnu podršku koju je davao Ronald Regan, a koja je malo verovatna od Trampa, priznajući da tome smetaju podele u američkim zakonodavnim telima i javnosti.

Predlaže se da se u okviru Saveta za nacionalnu bezbednost stvori odeljenje za „političko ratovanje“ ili da se stvori čitava agencija koja će da preuzme ulogu bivše Informativne agencija (USIA) i neke funkcije Stejt departmenta.

Ona bi identifikovala i analizirala spoljne uticaje i primenjivala kontramere, istovremeno stvarajući poverljive i javne izveštaje o tim aktivnostima.

Traži se nacionalna rasprava o tome šta SAD smatraju legitimnim, a šta nelegitimnim stranim uticajem na američke izbore.

Strane države, nema sumnje, imaju svoje želje ishoda američkih izbora i mogu da to objave.

To je različito od stvaranja lažnih „američkih“ izvora informacija, plasiranja lažnih vesti ili angažovanja u drugim „prljavim operacijama i trikovima“.

Možda je isuviše kasno da se pripremi efektivna kontraofanziva protiv ruskog mešanja u izbore 2020, ali sami kandidati imaju priliku da se izjasne šta smatraju prihvatljivim i neprihvatljivim ponašanjem stranih vlada kao i unutrašnjih aktera.

I za jednu i za drugu stranu, evidentno je, iskustvo „bivše Jugoslavije“ bilo je pokretač promene strategije, a može da bude obnovljena pretnja, zbog čega ono nije samo pitanje prošlosti, nego i aktuelnih događaja na Balkanu i prostoru „bivše Jugoslavije“, u kojima odnos ovih sila može da bude od presudnog značaja za njihov ishod.

Kremlj, Crna Gora i SPC

U prošlogodišnjoj obimnoj analizi vašingtonskog Centra za međunarodne i strateške studije, kojoj su autori Heder Konli, Donatine Rui, Ruslan Stefanov i Martin Vladimirov, Crna Gora je jedna od šest studija slučajeva ruskog uticaja na politiku evropskih zemalja.

Ostale su Austrija, Češka, Rumunija, Holandija i Italija. Crna Gora je, prema nalazima autora, „klasični primer neprekidnog začaranog kruga ruskog malignog uticaja“.

U maloj ekonomiji, poput crnogorske, Rusija može da se koncentriše na sektore koji su ključni i imaju najveći uticaj u zemlje i one koji su najvažniji za ekonomski rast, poput turizma.

Ali, ako Kremlj ne može da promeni političku orijentaciju zemlje ekonomskim sredstvima, on može da koristi „kulturne instrumente“ i „mreže uticaja“ u Crnoj Gori i van nje.

U Crnoj Gori to su „etnički srpski stanovnici“ sa simpatijama prema Rusiji, a van zemlje su obaveštajne službe i kriminalne mreže u regionu.

„To je upravo rizik na koji su SAD upozorili lideri Centralne i Istočne Evrope pre jedne decenije, a koji zamalo što se nije ostvario u Crnoj Gori“, upozorili su autori studije.

Crkva je „ekumenski povezana sa SPC“, a beleži se postojanje Crnogorske pravoslavne crkve koja je „slično ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi, proglasila autokefalnost, ali nije priznata od drugih pravoslavnih crkava“. Kremlj koristi pravoslavnu crkvu za opoziciju crnogorskim spoljnopolitičkim odlukama, što je ilustrovano izjavom ruskog patrijarha Kirila povodom ulaska Crne Gore u NATO.

„Većina etničkih Srba u Crnoj Gori su tvrdi pravoslavci i tako resurs za podršku ruskim interesima preko panslovenskih i panpravoslavnih osećanja. Srpski patrijarh služio je takođe kao kanal ruskog uticaja u Crnoj Gori, pa su ga tokom jedne njegove posete Crnoj Gori, pratili ozloglašeni, proputinovski „bajkeri“ – Noćni vukovi“, ocenili su autori studije, vašingtonskog Centra za međunarodne strateške studije.