Povodom Srebrenice: Samoubistvo nepoznate žene

Dok su se unezverene žene i deca Srebrenice kačili na kamione u pokretu bežeći od „humanog“ generala Mladića i njegove vojske, tu pored kamiona i pred kamerama svetskih televizija obesila se jedna žena o granu jabuke ili šljive, pune plodova i života.

Ceo svet je gledao trzaje njenih sirotinjskih nogu i direktan prenos jedne strašne smrti. Niko se na nju nije okrenuo dok se vešala, niko je nije ni pokušao sprečiti, ni „humana“ srpska vojska, ni njeni rođaci, ni komšije, koji su bezglavo trčali okolo i gledali kako da produže svoj život i uđu u neki kamion spasa koji će ih odvesti u sledeću Srebrenicu, Žepu ili Goražde. Oni koji nisu uspeli da uđu u kamione završili su sa metkom u glavi u nekom jendeku pored puta kao „agresorska muslimanska vojska“, kaže nam naš reporter sa ratišta, a oni koji su uspeli završili su, verujem, isto tako, ali u drugom jendeku, malo dalje od Srebrenice…

To je pre i bolje od mene shvatila bezimena žena iz Srebrenice koja se obesila pored kamiona života, na kraju četvorogodišnjeg čekanja pravde, spasa i kazne za ubice. Na nju niko ne misli ni posle smrti, grob joj se neće znati kao ni sudbina porodice, dece, ako ih je imala, dok su je skidali sa grane „oslobodioci“ sigurno nisu osetili sažaljenje već zadovoljstvo što je sama obavila njihov posao naručen od one koja u grobnici piše o ljubavi…

Nju niko nije ubio, a ubili smo je svi, pa slika njene smrti u prisustvu stotina ravnodušnih ljudi i pred očima celog ravnodušnog sveta ostavlja kao testament pitanje da li smo mi zaista ljudi ili deo životinjskog sveta… Ako postoji nebeska pravda, žena sa grane u Srebrenici, jedan od hiljada i hiljada pravednika koje smo razapeli na krst u ovom ratu, kao nekada Jevreji Isusa Hrista, doneće nam spasenje kroz strašnu kaznu koju smo zaslužili. Svi.

Tekst objavljen 31. jula 1995. u kolumni Srpske reči Danice Drašković