Povratak duhova DOS

Pravni element da se dođe do novih saznanja o ubistvu Đinđića objektivno postoji, makar zbog nastojanja Simovića i Kalinića da dobiju status zaštićenog svedoka iznošenjem evenutalnih nepoznatih detalja, uključujući i to kako su se sedam godina slobodno „šetali“ po regionu. „Sada se poklopilo nekoliko stvari: veliki pritisak spolja da se reši stanje u pravosuđu, apel EU da se smanji politički uticaj na sudove, naglo potezanje pitanja odgovornosti Aca Tomića i Radeta Bulatovića oko skrivanja Ratka Mladića…“, objasnio je Srđa Popović tajming krivične prijave.

Borba za vlast

Međutim, Koštunica u nameri tužilaštva da u policiji sasluša 20 osoba, (među kojima i njegove saradnike Dejana Mihajlova i Gradimira Nalića, nije izvesno da li i Bulatovića i Tomića) i 10 u sudu (uključujući bivšeg ministra policije i potpredsednika vlade Dušana Mihajlovića i Čedomira Jovanovića, ex-čelnike DB Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića) a i njega lično – vidi politički progon. Koštuničin nastup na pres-konferenciji na dan godišnjice Đinđićevog ubistva, na kojoj je optužio DS da zloupotrebljava smrt svog lidera u kampanji za obaranje rejtinga DSS i da pravosuđe montira procese, prizvali su duhove nekadašnjeg DOS. A oni nikad ne dolaze a da ne nose „lobanje“ devedesetih godina pod miškom. U Srbiji je tako na trenutak, sledom događaja – kriza vlade koju je izazvao Mlađan Dinkić, jubilejom devetomartovskih demonstracija i temom Đinđićevog ubistva – oživljena esencijalna borba za vlast. Esencijalna, jer je spinovanje javnosti ne može sakriti ni kontrolisati. To je borba, kakva je postojala od 9.marta 1991. pa do izbora Borisa Tadića za predsednika Srbije 2004. kada ju je konačno potpuno potisnula pogodba izabranih na izborima. U maniru te esencijalne borbe, u odbranu Koštunice aktivirao se i Odbor za slobodu misli i izražavanja (1984-1989) čiji su se članovi Dobrica Ćosić, Matija Bećković i Kosta Čavoški, javno usprotivili povezivanju Koštunice sa Đinđićevim ubistvom. Po njima, to povezivanje jednako je „izvrgavanju ruglu cele države“.

Poznavaoci prilika u DSS tvrde da je mogućnost da Koštunicu sasluša sudija, više naljutila nego uznemirila vrh ove stranke i čak izazvala dozu zluradosti. Navodno, čelnici u Koštuničinoj stranci procenjuju da u slučaju Đinđićevog ubistva, ako o njima ima šta da se kaže, oni imaju barem isto toliko da kažu o drugima, recimo o Čedomiru Jovanoviću. Stranci naklonjeni analitičari pak smesta su poslali upozorenje Tadiću da skretanje na politiku „Biroa za komunikacije Vladimira Popovića“ i „nova Sablja“ vode u politički sunovrat, kakav je doživeo njegov konkuret za tron DS Zoran Živković.

PolitiČko-istorijski apsurd

Danas, deceniju posle pobede demokratskog bloka, a ubrzo i njegovog raspada, desio se svojevrsni političko-istorijski apsurd: socijalisti su dobili i priliku da njihov vođa Ivica Dačić, kao ministar policije sprovodi istragu o atentatu na Đinđića, arhineprijatelja njihovog osnivača Slobodana Miloševića, a da se recimo, u njoj izostavi Miloševićeva supruga Mira Marković. Dokle god se ne dogodi, na primer, njeno svedočenje video linkom iz Rusije, makar samo o tome zašto je mesec dana pre atentata napustila Srbiju, socijalisti mogu da nezabrinuti za svoj rejting, učestvuju u rasvetljavanju eventualnih novih detalja o političkoj pozadini. Iz te pozicije teško da ih za milimetar mogu pomeriti ljudi koji su nekada bili bliski SPS ili u vrhu stranke, kao što je Dušan Mihajlović, čijih je pet poslanika omogućilo Miloševiću da vlada do pakta sa Šešeljom, ili Nebojša Čović, bivši socijalistički gradonačelnik Beograda.

„Odmah po dolasku na funkciju ministra unutrašnjih poslova shvatio sam da su policiji vezane ruke i da postoji neka viša sila koja sabotira njene napore u borbi sa mafijom. Ali, dok sam bio ministar nisam saznao ko je taj tajanstveni moćnik koji nam vezuje ruke. Moji saradnici su izbegavali da govore o tome, jer su znali moć tadašnjeg podzemlja, a možda su neki i sumnjali da i ja, kao ministar pripadam toj svemoćnoj organizaciji“, izjavio je Mihajlović prošle godine.

Mihajlović je, dakle, bio neobavešten, dok je Čovićev slučaj mnogo kontroverzniji. Slično kao i danas Koštunica, Čović je u proleće 2006. ustvrdio da je to što ga je zaštićeni svedok Dejan Milenković Bagzi pomenuo u svedočenju kao člana vlade koji je znao šta se sprema, deo prljave predizborne kampanje. Još ranije, 2003. izbila je afera „pismo“, kada je Velimir Ilić izjavio da je Mihajlović od njega tražio da svedoči protiv Čovića zbog pisma protiv Đinđića, koje je navodno izvršilac atentata Milorad Ulemek poslao nekim liderima DOS. Čović tvrdi da pismo nije video, Mihajlović da od Ilića nije tražio da svedoči… U toj spirali međuoptužbi čini se da je jedino apsolutno nesporno da je baš Čović pročitao saopštenje na konferenciji za štampu u vladi o ubistvu…

„Nažalost, nisam uveren da kod nas postoji dovoljno snažna i samostalna javnost koja bi pozitivno uticala na državne ustanove i podstakla ih da brže i pravednije reše neki slučaj. Ovde je reč o političkim partijama koje su organizovane klijentelistički i deluju kao paradržavne firme za eksploataciju vlasti“, kaže za Danas istoričar Čedomir Antić, odgovarajući na pitanje da li je na političkoj sceni reč o oživljavanju sukoba dve demokratske stranke i da li se sa istorijske distance od osam godina može konačno odgovoriti šta je politička pozadina Đinđićevog ubistva.

Po Antiću, sama kovanica „politička pozadina“ podrazumeva da predmet ne moraju biti samo oni koji su podsticali, pomagali ili štitili ubice, već i oni koji su „stvarali atmosferu“ u kojoj je zločin izvršen, što znači da su „osnovano sumnjivi“ svi Đinđićevi protivnici. „Čudi činjenica da o ovoj temi uglavnom slušamo uoči godišnjice atentata, baš kao što se političke kampanje prepliću sa sudskim procedurama. Mnogi su u Srbiji kritikovali Zorana Đinđića, neki su ga istinski, nisko, nedopostivo mrzeli. Za saučesništvo u ubistvu, a o tome bi ovde trebalo da bude reč potrebno je ipak nešto više“, navodi Antić i zaključuje da bi za Srbiju možda bilo bolje da ovaj složeni slučaj prepusti budućnosti i istoriografiji. Možda bi se to i moglo učiniti, da se politički „duhovi“ ne vraćaju iznova, makar i u predvidivim prelomnim izbornim periodima.

Sukobi iz 2001.

O žestini unutardosovskih sukoba, tačnije između DS i DSS, svedoči i pisanje Vikend Danasa u leto 2001. pisao:

„…Prvi put otkako koalicija postoji, za ovu sedmočasovnu sednicu Predsedništva DOS, čelnicima vladajuće koalicije stigao je pisani poziv iz Koštuničinog kabineta na memorandumu predsednika SRJ. Drugi interesantan detalj je što je bilo uslovljavanja ko može da prisustvuje sastanku. Navodno, iz Đinđićevog tabora je traženo da Koštuničini savetnici i šefica kabineta ne budu pristuni, a Košutnica je uzvratio zahtevom pred sam početak, da salu napuste funkcioneri DS Čedomir Jovanović i Zoran Živković, što su oni i učinili. Bilo je i predlaganja brzih rešenja pre sastanka, kao na primer ideja Nenada Čanka, da se DSS jednostavno isključi iz DOS. Između Čanka i Koštunice je jedino i došlo do verbalnog duela i razmene žaoka, kada je prvi pomenuo dogovore o saradnji VJ i vojske RS i ulogu koju je u tome imala Ljiljana Nedeljković, šef kabineta predsednika SRJ…“

„Koštunica i Đinđić su se sastali u utorak 21. avgusta, i razgovarali dva sata. Taj razgovor samo po sebi jeste dobra stvar, ali loše je, što se ni po čemu ne može zaključiti, da su se iole sporazumeli. Prema nezvaničnim saznjima Đinđić je ponudio Koštunici mogućnost da se pregovara o tome da sadašnji ministri policije i pravde budu promenjeni u zamenu da se DSS javno izvini Vladi za optužbe za korupciju, kao i da Koštuničini savetnici Aleksandar Tijanić i Gradimir Nalić podnesu ostavke. Koštunica je odbio…“