Povratak izgubljenog dostojanstva

To je za sobom povlačilo bolno suočavanje, pogotovo u porodicama koje su bile prinuđene da se razdvoje – kaže za Danas Karmen Fernandes, kustoskinja u projektu „1939 – Egzil španskih republikanaca“ koji je pod krovom la Arquerda de Nuevos Ministerios obuhvatio tri izložbe, a glavni pokrovitelj je Ministarstvo pravde Kraljevine Španije.

Od prošlog decembra do 31. januara ove godine tamošnja javnost može da vidi tri postavke na kojima su izložene vredne arhivske fotografije slike, crteži, skulpture prognanih umetnika.

Španski štampani mediji su ovom poduhvatu posvetili brojne temate, o ovoj postavci se mnogo govorilo kao važnom iskoraku španskog društva u suočavanju sa bolnom prošlošću.

Tome u prilog govori i broj posetilaca kojih je zaista bilo mnogo.

Pristizali su ljudi iz svih delova zemlje.

Podjednako su je posećivali potomci pobednika, ali i poraženih.

Poznavaoci prilika navode da je pre osamdeset godina, odmah nakon završetka Građanskog rata, počeo masovni egzodus republikanaca koji su bili prinuđeni da te 1939. napuste Španiju zbog pobede frankista.

Ovaj masovni egzodus u istoriji je poznat kao povlačenje. Upravo zato je španska vlada preko Ministarstva pravde prvi put zvanično odala poštovanje ljudima o čijem progonu se ćutalo. Na ovaj način se praznine u španskoj istoriji popunjavaju i saznaje se potpuna istina.

Prva izložba govori o egzilu kroz dela umetnika koji su bili prognani.

Druga izložba „Krv nije voda“ kroz fotografije francuskog umetnika Pjera Gonora predstavlja osobe koje su se povlačile 1939, a danas žive u Francuskoj ili njihove potomke. Pored fotografija ovih ljudi zapisana su njihova svedočanstva.

– Još kao dete viđao sam te španske prognanike, to su bili vredni i radni ljudi koji su izgradili moju zemlju. Zahvaljujući njima Francuska je doživela, privredni i kulturni procvat šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, oni su izgradili Francusku, a to je bio moj način da im se zahvalim i odam poštovanje, kaže za Danas Pjer Gonor.

Na trećoj izložbi fotografija francuskog fotoreportera Filipa Gosoa (1911) može se videti povlačenje republikanaca preko Francuske.

– Mnogi od prognanika završili su i u nemačkim koncentracionim logorima. Do Francuske su prognanici dolazili preko Pirineja, onda su ih Francuzi zadržavali u sabirnim centrima, a odatle su neki završavali u nacističkim koncentracionim logorima. Ne treba zaboraviti da im je svima bilo oduzeto državljanstvo i da su svi postali apatridi. Uglavnom su bili deportovani u Mathauzen – napominje Karmen Fernandes.

O ulozi Francuske u egzilu španskih republikanaca postoje različita mišljenja. Jedni tvrde da ih je primila raširenih ruku, dok drugi navode činjenice koje govore u prilog tezi da je kolevka „slobode, jednakosti i bratstva“ ostala nema pred dramom koja se odvijala u njihovom dvorištu.

Neki od istoričara u najmanju ruku odnos ove države prema republikanskom egzilu karakterišu kao protivrečan.

Francuska i Velika Britanija su veoma brzo priznale Frankov režim, zato Francuzi i nisu mogli slobodno da prihvate one koje je Franko proglasio za apatride – ukazuje Fernandes i podseća da su obični Francuzi pomagali izbeglice na njihovom putu, dajući im hranu i pružajući im utočište.

Francuska vlada je tek nakon Drugog svetskog rata priznala svoju kontroverznu ulogu u ovom mračnom periodu istorije čovečanstva.

Dokumenta i umetnička dela koja se mogu videti upućuju na činjenicu da ni intelektualci nisu u Francusku primljeni raširenih ruku kao što se verovalo.

Najviše intelektualaca primljeno je u Centralnoj Americi do koje ih je dovelo nekoliko brodova. Prvi im je ruku pružio meksički predsednik Lasaro Kardenas koji je bio sklon republikanskim idejama, javnom laičkom obrazovanju i pravu glasa za žene. Dobili su posao, stan i državljanstvo.

Ovi ljudi su pomogli da se zemlje Latinske Amerike razviju.

– Ne treba zaboraviti ni ulogu Dolores Ibaruri poznatije kao La Pasionarija koja je bila ikona republikanskog egzila. Otišla je u Moskvu, na izložbi se mogu čuti neki od njenih političkih govora koje je držala u egzilu. Pasionarija je pre svega nastojala da održi živom nadu u Republiku i Komunističku partiju koju je u Španiji trebalo legalizovati. Pomogla je mnogima da napuste Frankovu Španiju – podseća Fernandes.

U postavci je značajan segment posvećen i ratu na radio talasima.

Mnogo je arhivskih snimaka iz vremena Drugog svetskog rata. Nemci su preko svojih radio emisija poručivali Špancima da vode pravedan rat i da spasavaju svet, a nisu govorili o svojim koncentracionim logorima.

Mogu se čuti i snimci slobodnih radio stanica, pre svega britanskog BBC-ja, u kojima se govorilo šta se stvarno događalo.

– U tom ratu radio talasa posebnu ulogu imao je ilegalni radio Pirinaika, koji je je vodila Komunistička partija iz Moskve gde su bili La Pasionarija i Santijago Kariljo. Jedino je ovaj radio Špancima u domovini govorio šta se zaista događa. Rane jutarnje emisije Pirinaike mnogima koji su ostali u zemlji bili su jedini prozor u svet. Zanimljivo je da je taj radio stalno menjao mesto odakle se emitovao, jedno vreme je to radio iz Bukurešta i Frankov režim nikada nije uspeo da ih locira, ali im je zato ometao program što je više mogao – podseća Fernandes.

Za mlade Špance priča o Franku i republikanskom egzilu predstavlja daleku prošlost, jedan od mladih posetilaca izložbe koji možda ima dvadesetak godina mi je rekao da informacija o tome zapravo i nema. Sve što je mogao o tome da zna čuo je od babe i dede, a u školskim udžbenicima se preko ovog dela istorije još uvek prelazi ovlaš.

– Najmanje o celoj priči o egzilu znamo mi u svojoj zemlji. Mnogo više se o tome zna napolju. U nekim porodicama su unuci o tome saznavali od baba i dedova, ali i toga je bilo veoma malo zbog straha od represalija. Zato je ova izložba važna da podstakne dijalog među generacijama – kaže Karmen Fernandes.

Na izložbi nalazi i pisaći sto i ostavka koju je potpisao predsednik Španske republike Manuel Assanja, kao i republikanska zastava sa kojom je sahranjen u Francuskoj.

Prisustvovali smo stručnom vođenju kroz izložbu koje je trajalo gotovo dva sata. LJudi iz grupe od nas pedesetak su spontano počeli da pričaju svoje porodične priče koje su decenijama bile zabranjivane ili zatomljene duboko zato što su njihovi preci koji su ih preživeli hteli da ih zaborave.

Ova izložba je, nadaju se organizatori, tek prvi korak u obnavljanju lekovite kulture sećanja.