Povratak Marksa u srce kapitalizma

Dočekan je halabukom antikomunističkih udruženja pogrdno, kao najveći monstrum modernog sveta, kao dr Frankenštajn, „otac svih diktatora“, kojem Adolf Hitler nije ni do kolena, kao Antihrist, s krivicom za kambodžanska polja smrti, sibirske gulage, Štazi (STASI), arapski socijalizam i nezajažljivu želju potlačenih da se bune protiv same sudbine, kojom Gospod Bog zapoveda premudro po sveznanju svoje nedokučive volje. Amin.

Vratio se Karl Marks kući, dakle, kao Kameni gost, pardon!, kao Bronzani gost. Kome je to bilo potrebno? I zašto baš iz Kine? To se pitaju uljuđeni jezici nemačkih demohrišćanskih i inih parlamentarnih filistara. Vlasti grada Trira dale su jasan i razgovetan odgovor, kao da iz njihovih usta govori sam Apsolutni duh (a apsolutnom duhu, lukavstvo razuma je sredstvo lucidnosti): spomenik će dobro doći gradu kao turistička atrakcija, a pogotovu stoga što Trir inače poseti pet miliona turista godišnje, od kojih samo jedan procenat pripada turistima iz Kine. S obzirom na to da sad u gradu bivakuje i novi spomenik, lik bez dela Karla Marksa, može se, izvan svake razumne sumnje, očekivati i udesetostručena, a, nije neverovatno, i ustostručena poseta Kineza. Šta je vrednost – naime, šta je dijalektika kao metoda – ako se ne može izraziti u geometrijskoj progresiji inkasiranih evra! Osim toga, nema bronzana figura, per definitionem, ne može da govori.

Zaneti iščekivanim strasnim zveckanjem kovanica i šušnjom banknota, gradski oci varoši Trir zaboravili su da spomenici govore rečitije od evra, dolara ili juana. Takođe, zbunjeni količinama sladoleda u njihovim rukama i bezbrojnim selfijima sa mobilnih aparata na motkicama, zaboravili su gradski trirski oci da kineski turisti u Trir dolaze kao na hadž, na posvećeničko putovanje, s jasnom molitvom na usnama koja je i dan-danas vjeruju Narodne Republike Kine, neparlamentarne, jednopartijske, komunističke, koja s Marksovog puta ne skreće, i koja, kao ekonomsko-ideološka svetska sila, polako ali sigurno, osvaja čitav svet onako kako ni Marks i Engels, ni Lenjin i Staljin nisu mogli da predvide, jer im je kratkoća ljudskog trajanja na zemlji uskratila nove iskustvene činjenice za dijalektičko-povesnu analizu. Bauk kruži svetom, bauk kineskog kapitalizma! Put svetskog duha ka komunizmu vodi preko njega, preko kineskog kapitalizma.

Kad smo već kod činjenica i vrednosti, pogledajmo kako tu stoje stvari u srcu savremene demokratije, parlamentarizma, tolerancije i garantovanih ljudskih prava!

Džulijan Asanž, čovek koji je svetu obelodanio političke činjenice na koje svet ima prirodno pravo poznanja, nauštrb njihovoj nelegitimnoj utajenosti, već šest godina boravi u tamnici ekvadorske ambasade u Londonu. Iako ga je sud u Švedskoj oslobodio optužbe za silovanje ili pokušaj silovanja, dokazavši da je optužba lažna, i uprkos tome što odluka Ujedinjenih nacija ovog čoveka, ovog savremenog Prometeja, proglašava „neosnovano pritvorenim“, administracija Velike Britanije tvrdi da Ujedinjene nacije nisu razumele u čemu je problem zbog kojeg Asanž mora da bude uhapšen. Dakle, odluke UN-a nisu obavezne za pojedine ravnopravnije članice UN-a.

U fabrikama američkih i zapadnoevropskih koncerna u Aziji i danas rade deca, radnici nemaju osnovna prava, koja su izborena u Evropi, rade duže i od dvanaest časova dnevno, a u rudnicima u Africi, za velikane poput firme Nokia, rade i robovi, ljudi koji se u okna spuštaju pod puščanim cevima vojne hunte. Sve smo to imali prilike da vidimo i čujemo u podvizima filmskih dokumentarista. Najzad, nije li i u ovoj zemlji Srbiji prekršen jedan od osnovnih zakona, Zakon o pravu na štrajk, kad je pod pritiskom stranog vlasnika, u kragujevačkoj fabrici Zastava, s radnicima potpisan ugovor u kojem se oni obavezuju da, u određenom vremenskom periodu, neće koristiti svoje zakonom garantovano pravo na štrajk. Šta je prekršaj jednog pljačkaša u odnosu na ovo masovno kršenje zakona? A opet, pljačkaš će svojim postupkom dati mogućnost zakonu i pravdi da ga privedu k poznaniju prava, a vlasnici fabrike Zastava i Republika Srbija neće za svoj prestup biti ni gonjene, a kamoli suđene.

Nešto je trulo u savremenom liberalizmu i kapitalizmu, gledano prema merilima, prema pravilima igre samog tog liberalizma i kapitalizma. Tu se krše osnovna ljudska prava koja su zakonom garantovana. Koji i kakva je to zakon koji trpi uredbu da se na državnoj granici usred Srednje Evrope rasteže ubistvena žilet žica, i to s propuštenom strujom, da sprečava slobodan prolaz ljudi (robe i ideja)?

A kad smo već kod protoka ideja, zašto u tom smislu ne poštujemo definicije pojmova pod kojima živimo kao pod svetim slovima? Zašto u takozvanom pluralnom svetu nema prava i na pluralnost imovine, pa da mogu uz privatnu i državnu, ravnopravno postojati i oblici društvene imovine. Republika Srbija, tada u okviru Jugoslavije, zajedno sa Crnom Gorom, za vreme Slobodana Miloševića i njegove klike imala je u Ustavu garantovan i ovaj oblik imovine – društvene imovine. To je već liberalizam. A ako je iz ustava izbačeno i pravo na ovakav oblik imovine, onda u toj državi više nije reč o tome da je antikomunistička, nego da je u biti antiliberalna.

Imperijalizam je poslednji stadijum kapitalizma. Istina, ovaj stadijum traje već dugo, ali nismo li suočeni sa istinski ekstremnim imperijalizmom belog hrišćanskog veleposednika, koji u ovom veku, iako u agoniji, ili upravo stoga što je u agoniji, poprima najgrandomanskiji oblik. Ozbiljna pretnja ovom imperijalizmu jeste antiimperijalizam azijske, ateističke Kine, u kojoj je Marksova teorija predmet i osnovnog obrazovanja.

Stoga smatram da je kineski spomenik Karlu Marksu u Triru, trojanski konj komunizma u srcu kapitalizma, klip u motoru evropske i evroatlantske kapitalističke svesti, jer je politička ekonomija Narodne Republike Kine politička ekonomija proletarijata. Karl Marks je bodrio i bodri upravo konkretnu borbu političke ekonomije proletarijata protiv političke ekonomije buržoazije, „a revoluciju je, u principu, smatrao mogućom samo u vanrednom stanju“.

Ne veruj komunistima ni kad ti poklone donose! Zašto? Zato što dobro znaju da je poklon simbolički gest atavističke buržoaske svesti, da je poklon čisti feudalni pojam.