Povratak vlade u centar ekonomije

Bela kuća i predsednik Bajden od marta guraju Zakon o infrastrukturi koji, ne samo što bi promenio Ameriku za čitave generacije, nego bi za dogledno vreme mogao da preoblikuje prirodu američkog kapitalizma.

U tome je najvažniji korak uspostavljanje federalne vlade kao primarnog pokretača funkcionisanja i rasta ekonomije.

Bajden je u sredu predstavio plan vredan dva triliona dolara za obnovu i nadogradnju nacionalne infrastrukture, nazvavši to „transformacionim naporom“ koji bi mogao da stvori „najotporniju, najinovativniju ekonomiju na svetu“.

Novi okvir BBB dolazi nekoliko dana pre nego što bi on trebalo da prisustvuje globalnom klimatskom samitu u Glazgovu, gde se nada da će ukazati na sporazum kao na dokaz američke posvećenosti suočavanju sa klimatskim promenama.

On je u martu počeo da propagira svoj plan ističući da će njime biti popravljeno 20.000 milja puteva i 10.000 malih, uz 10 strateških mostova, dok će se takođe baviti klimatskim promenama i rasnim nejednakostima kao i podizanjem korporativnih poreza.

Srednja klasa – kičma zemlje

Pored tradicionalnih infrastrukturnih projekata, Bajdenov američki plan za zapošljavanje vredan 2,25 triliona dolara doneo bi vladina ulaganja u širokopojasne veze, električna vozila, klimatske promene, brigu o starima, dečje dodatke, školovanje, stanovanje i razvoj budućih tehnologija.

On ističe da veruje da nema većeg ekonomskog pokretača na svetu od napornog rada i genijalnosti američkog naroda.

Ali, ekonomija je predugo odlično funkcionisala za one na vrhu, dok su porodice radnika plaćale cenu za to, pa je obećao da će ponovo izgraditi kičmu zemlje – srednju klasu.

On stavlja veliki ulog na sposobnost federalne vlade da pokrene održivi ekonomski rast u vreme kad je poverenje u institucije nisko.

Amerika se još od Reganovog vremena suočava sa neefikasnošću federalne vlade, ali od tada su takođe otkazale i ostale poluge američkog infrastrukturnog razvoja.

Stručnjaci kažu da su velike investicije u infrastrukturu preko potrebne jer druge zemlje i regioni, poput Evrope, i naročito Kine, eksponencijalno napreduju u brzoj železnici i drugim vidovima transporta, a veliki delovi Amerike i dalje nemaju pristup širokopojasnoj mreži u vreme kad je internet neophodan za učešće u ekonomiji.

Bajdenov plan takođe prevazilazi tradicionalna ulaganja u puteve, železnice i mostove i uključuje podršku socijalnim i zdravstvenim službama, pristupačno stambeno zbrinjavanje i istraživanje i rešavanje klimatskih promena.

Ova debata o američkom krahu u infrastrukturi započela je pre 15 godina, kad je pokojni Zbignjev Bžežinski tvrdio da Amerika, iako vodeća zemlja sveta, ima infrastrukturu, čak i u centru Vašingtona i Njujorka, koja je „za stid“ i na „nivou Trećeg sveta“.

Trebalo je da prođe mnogo vremena, dok nisu počele da stižu futurističke scene iz kineskih gradova i munjeviti saobraćajni napredak Kine da bi Amerika shvatila obim svog zaostajanja.

Bela kuća vidi predlog kao „priliku koja se pojavljuje jednom u generaciji“ za trajna ulaganja u svaku od tih oblasti. A administracija je jasno stavila do znanja da će nastojati da se pozabavi sistemskim pitanjima vezanim za kapitalističku strukturu ekonomije.

„Nikom ko zarađuje ispod 400.000 dolara neće biti povećani federalni porezi. Tačka. Ne radi se o kažnjavanju bilo koga“, rekao je Bajden u Pensilvaniji, objašnjavajući svoj predlog da se paket plati povećanjem stope korporativnog poreza. „Nemam ništa protiv milionera i milijardera. Verujem u američki kapitalizam. Želim da svi budu dobro“, saopštio je Bajden.

Američki plan za zapošljavanje

To je otvorilo napade republikanaca na Bajdena, kako potkopava tradicionalni američki kapitalizam i sprovodi socijalistički plan.

Konzervativna lobistička grupa Freedomworks, priznala je potrebu da se poboljša nacionalna infrastruktura, ali je rekla da je „ubrizgavanje triliona dolara u federalnih sredstava za stavke levičarskog dnevnog reda, odmah nakon donošenja jednog paketa stimulacija od više milijardi, fiskalno nepromišljeno“.

Troškovi bi bili nadoknađeni povećanim prihodima od korporativnog poreza prikupljenih tokom 15 godina, posebno od multinacionalnih kompanija koje zarađuju i knjiže profit u inostranstvu.

Ta povećanja su sredstvo da podstakne kompanije da investiraju i proizvode više u SAD.

On bi podigao stopu korporativnog poreza na 28 sa 21 odsto, delimično poništivši zakonsko smanjenje koje je potpisao Tramp.

Bajden bi takođe preduzeo niz koraka za povećanje poreza multinacionalnim korporacijama, od kojih su mnoge radile na reviziji oporezivanja dobiti zarađene u inostranstvu koja je uključena Trampov poreski zakon iz 2017. godine.

Imajući u vidu da su republikanci već signalizirali svoje sumnje ili otvoreno protivljenje, Bajden je apelovao na podršku obe stranke u Kongresu, rekavši da će program biti „različit od bilo čega što smo videli ili uradili otkako smo izgradili sistem međudržavnih auto-puteva i svemirsku trku pre nekoliko decenija“ i naglašavajući da je to „najveća američka investicija za zapošljavanje od Drugog svetskog rata“.

Program bi se ostvarivao tokom osam godina, a povećanje poreza bi više nego nadoknadilo tu potrošnju za 15 godina, što bi dovelo do eventualnog smanjenja budžetskog deficita.

Za razliku od ekonomskih podsticaja koji su doneti pod predsednikom Barakom Obamom 2009, kad je Bajden bio potpredsednik, zvaničnici neće u svakom slučaju dati prioritet tzv. projektima koji bi mogli samo trenutno da podstaknu rast.

Ali čak i raširen tokom godina, obim predloga jasno ukazuje koliko je Bajden u potpunosti prihvatio priliku da iskoristi federalnu potrošnju za rešavanje dugogodišnjih društvenih i ekonomskih izazova na način koji nije viđen u pola veka.

Zvaničnici tvrde da će, ako bude odobrena, potrošnja u planu okončati decenije stagnacije saveznih ulaganja u istraživanje i infrastrukturu – i vratiti vladine investicije u tim oblastima, kao udeo u privredi, na najviši nivo od 1960-ih.

Predlog je prva polovina onoga što će biti predsednikov ambiciozni plan u dva koraka za obnovu ekonomije i preuređenje američkog kapitalizma, koji bi mogao da nosi ukupnu cenu od čak četiri triliona dolara tokom jedne decenije.

Bajdenova administracija nazvala ga je Američki plan za zapošljavanje, ponavljajući nacrt zakona o pomoći od pandemije od 1,9 triliona dolara koji je Bajden potpisao kao Američki plan spasavanja.

Sledeća faza, koja bi trebalo da se delimično plati povećanjem poreza na bogate, doći za nekoliko nedelja i biti poznata kao Američki porodični plan.

Proširenje kapaciteta privrede

Tramp je najradikalniji protivnik ovog plana.

On predlog zakona vidi kao „ekonomsko samoubistvo“ koje će uništiti Ameriku i „vratiti je u vreme“ pre nego što je on postao predsednik, gde će „biti sve više Amerikanaca bez posla“, „uništenih porodica“, „napuštenih fabrika“, „zatvorenih glavnih ulica“, a za sebe se brine da li će morati na napusti Ameriku?

Tramp je, sasvim razumljivo, ekstremni kritičar oporezivanja bogatih i poreza na milijardere.

On to pripisuje „radikalnim levičarskim manijacima u Kongresu“ i predviđa da će većina milijardera napustiti SAD.

Istovremeno najavljujući novu kandidaturu, Tramp pita da li će mu biti omogućeno da se kandiduje ako napusti zemlju?

Odgovarajući negativno, Tramp potvrđuje da će „izdržati“, ali da „većina drugih neće“.

Istina, ove nedelje ovaj demokratski predlog nije prošao zbog protivljenja sopstvenog senatora Džoa Mančina, tako da je 700 američkih milijardera samo privremeno spašeno, pošto je on rekao kolegama da je spreman da sve najbogatije porodice i pojedince u zemlji udari većim porezima.

Jedna ideja je novi minimalni porez od 15 odsto – da bi se nadoknadilo približno 200 do 250 milijardi dolara na koje su demokrate računale od poreza milijardera.

Ovaj predlog forsirao je demokratski senator iz Oregona Ron Vajden.

Mančin se javio s novim predlogom o uvođenju posebnog „patriotskog poreza“.

Za Amerikance koji su imali „veoma, veoma dobar život i mnogo prilika – trebalo bi da postoji patriotski porez od 15 odsto“, rekao je Mančin novinarima.

Elizabet Voren predlaže nadoknadu od dva odsto za bogatstvo veće od 50 miliona dolara i tri odsto za više od milijardu dolara.

Dvopartijski zakon o infrastrukturi od 1,2 triliona dolara usvojen je u Senatu, ali je zaustavljen u Predstavničkom domu.

Demokratski progresisti drže ključeve glasanje, jer traže da Senat prvo usvoji proširenje mreže socijalne zaštite, pre nego što se oni pridruže podršci infrastrukturnom delu.

Zajedno sa tekućom potrošnjom, predlaže se ukupno 579 milijardi dolara novih izdataka: 312 milijardi dolara za transportnu infrastrukturu i 266 za ostalu infrastrukturu.

Najveći deo za transportnu infrastrukturu od 109 milijardi dolara predviđen je za finansiranje puteva i mostova, a 66 milijardi dolara za železničke projekte.

Za projekte infrastrukture koji nisu u saobraćaju, najveći deo je 73 milijarde dolara za električnu mrežu, a zatim 65 milijardi za širokopojasni internet da bi se „svaki Amerikanac povezao sa pouzdanim internetom velike brzine“, kaže Bela kuća, uz nadu da će investicija „sniziti cene internet usluga i zatvoriti digitalni jaz“.

Plan predlaže da se potroši 174 milijarde dolara za podsticanje proizvodnje i kupovine električnih vozila davanjem poreskih olakšica i drugih podsticaja kompanijama koje proizvode baterije za električna vozila u SAD umesto u Kini.

Cilj je da se smanje cene vozila i da se centar auto industrije vrati tamo gde je i nastao – u SAD.

Nobelovac Pol Krugman piše da će istorijski dvopartijski sporazum o infrastrukturi „ublažiti uska grla u snabdevanju koja su igrala veliku ulogu u nedavnoj inflaciji, dok će radnike učiniti produktivnijim“.

A ulaganjem u naše radnike i porodice, agenda Build Back Better „učiniće Ameriku bogatijom i produktivnijom na duge staze“ i pomoći će „proširenju kapaciteta privrede, što je upravo način na koji želite da se borite protiv inflacije ako možete da upravljate njome“.