Jovović: Požar na deponiji u Vinči najveći akcident od NATO bombardovanja

Sada, kada je do njega došlo, deponiju bi što pre trebalo zatvoriti, kakav je i bio plan još 90-ih godina. Ne mogu da optužim nekoga što je deponija takva takva je, i izvesno je da u ovoj fazi neke stvari moraju da se promene. Ono što stoji kao odgovornost, nemar i spor odgovor nadležnih, je neblagovremeno informisanje, čudno baratanje podacima, sa idejom sigurno da se ne pravi panika, a izvesno i da se ne gube glasovi. To nije način. Ovde je ugrožena ogroman broj ljudi, postoji stravična odgovornost, svi koji su bili u Beogradu su izloženi opasnim komponentama, i to nema veze sa partijama. Bar je moralo brzo da se vidi šta sa ljudima koji su najbliže. Ako ne mogu da se evakuišu, makar da se upozore da pojačaju zaštitu kako bi se sačuvali, kao i da se ubuduće prati njihovo zdravstveno stanje, kaže za Danas profesor Mašinskog fakulteta i stručnjak za upravljanje otpadom Aleksandar Jovović, govoreći o nedavnom požaru na beogradskoj deponiji u Vinči.

On je uveren da je, čim je do požara došlo, bilo neophodno da se utvrdi kolike su koncentracije opasnih organskih komponenti u vazduhu, koje su oslobođene sagorevanjem mešovitog otpada.

– Iako nemamo laboratorije koje se time bave, imamo dve koje uzorkuju pa se uzorci šalju u inostranstvo na analizu. S druge strane, mogle su da se mere neke posebne komponente koje ukazuju koliki problem postoji, a tu tehnologiju imamo. Takođe, trebalo je sa stručnim ljudima odabrati pojedine grupe građana koje su najosetljivije a koje se nalaze u zonama uticaja požara i videti njihovo zdravstveno stanje u ovom trenutku, a zatim ga pratiti u dugom nizu vremena. Preduzimanje tih mera je nešto što neku zemlju čini državom, jasan je profesor Jovović.

Kako podseća, deponija u Vinči nastala je još 1977. godine, a od devedesetih postoji ideja za njeno zatvaranje. Od samog starta ona nije planski formirana, pa su posledice vidljive i danas.

– Sama deponija nije građena po pravilima koja su i tada uglavnom važila. Najpre se preko tla razvlače različiti materijali i nepropusna folija tako da nikakve procedne otpadne vode ne mogu da prođu kroz smeće i dopru do tla. Drugo, u samom telu deponije treba da postoje cevi za sakupljanje te vode, a zatim i cevi za izvlačenje deponijskog gasa koji nastaje posle nekog vremena. Oko tela deponije obično se formira poseban kanal koji sakuplja obodne vode i one se usmeravaju u postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, pre nego što se ispuste u kanalizaciju ili prirodni vodotok, objašnjava Jovović.

Kako dodaje, razlaganjem otpada u dubini deponije, stvara se najpre ugljen-dioksid, a zatim i metan.

Takođe, smeće se sabija, kako bi moglo da se više otpada deponuje, ali i da vazduh ne bi dopro do metana i učinio ga zapaljivim.

Nastali deponijski gas se izvlači cevima i odvodi na sagorevanje da bi se iskoristila njegova energija, a i da bi dospeo u atmosferu, jer je čak 25 do 28 puta opasniji od ugljen dioksida po pitanju klimatskih promena.

– Ako ništa od toga nemate, metan ili prodire kroz telo deponije i odlazi u vazduh, što je loše, ili se zadržava u nekim džepovima, a dešavalo se da nađe puteve kroz zemlju i ode desetinama metara dalje od same deponije. Ako dođe u dodir sa kiseonikom, napravi se eksplozivna smesa. Kada se napravi smesa koja odgovara uslovima sagorevanja, i nađe se izvor toplote, bilo pikavac ili neki drugi izvor toplote, zapaliće se i goreće dokle god ga ima, ili dok ima kiseonika. Međutim, problem nastaje kada požar zahvati materijale koji sadrže hlor, a uslovi sagorevanja nisu kontrolisani. Sa kiseonikom, on pravi različite dugotrajne organske zagađujuće komponente, takozvane „popsove“, koji su regulisani Stokholmskom konvencijom, kao i UN protokolom o POPs , čiji smo i mi potpisnici. Mogu nastati dioksini, furani i druge komponente, a ima ih više od 200 kombinacija. Jedna od tih kombinacija je međutim najtoksičnija komponenta koju čovek poznaje. Ona ne nastaje u prirodi, čovek je nenamerno stvara, bilo sagorevanjem bilo nekim industrijskim procesima. Ta komponenta, osim što je ekstremno toksična, tj. ako ga unesete u organizam u visokim koncentracijama u kratkom vremenskom periodu, može da reaguje kao otrov, ali je kancerogena i mutagena.

– Koliko toga su ljudi pojeli i udahnuli, ne bih mogao da znam, ali ovo je sigurno jedno od najvećih akcidentnih stanja u Srbiji od vremena bombardovanja. Onaj ko upravlja deponijom, trebalo bi što brže da je zatvori, a postupak zatvaranja deponije sastavni je deo projektne dokumentacije, studije o proceni uticaja projekta na životnu sredina i opisan i u dokumentu Plan upravljanja otpadom u gradu Beogradu, usvojenim 2021. godine. Tu je detaljno opisano kako će se zatvarati stara, kako otvarati nova deponija i kako će izgledati buduće postrojenje za sagorevanje otpada.