Požar u Vinči oštetio zdravlje Beograđana

Decenijsko izbegavanje odvajanja otpada dovelo je do toga da na deponiji u Vinči, kao i svim drugim, imamo izmešane vrste otpada, od organskog do medicinskog i industrijskog.

– Organski otpad truli i ispušta metan, a u reakciji sa ostalim komunalnim otpadom ili opasnim, hemijskim, lako je zapaljiv. Primera radi, staklo potpomaže paljenje, a plastika hemijske rekcije. Umesto da odvajamo najpre biootpad, a zatim i reciklabile, koje osim što su ekološki problem, predstavljaju i resurs koji ne koristimo. Zbog toga je separacija ključ dobrog upravljanja otpadom, navodi Katić.

Dok se odvajanje otpada odnosi na ono što bi nadalje valjalo raditi sa otpadom koji glavni grad stvara, saniranje već postojeće deponije koja je pritom u požaru, međutim, ima druge zahteve.

– Rešavanje pitanja višedecenijskog otpada u Vinči, veoma je zahtevno. Taj otpad je kontaminiran i nije ga moguće sada odvojiti, moguće je rešiti gašenjem požara, nalivanjem deponije zemljom, kaže Katić.

Nesporno je, navodi ona, da je deponijski požar ovolikih razmera naneo štetu zdravlju građanima Beograda.

– Suvišno je komentarisati štetnost gorenja otpada po ljudsko zdravlje. Ne smemo da otvorimo prozore, a vazduh vidimo golim okom. Mnoga istraživanja su pokazala tesnu vezu između izlaganja PM česticama i prevremenoj smrti od kardiovaskularnih ili pulmonalnih bolesti. Povezanost između izloženosti trudnica sitnim česticama i urođenim manama kod novorođenčadi je takođe uspostavljena pomoću nekoliko istraživanja. Deca, starije osobe i oni koji pate od plućnih i srčanih oboljenja su posebno osetljivi na nepovoljne efekte PM čestica u vazduhu, navodi opasnosti sagovornica Danasa.

Jasno da gašenje požara nije trajno rešenje, pa Katić ističe da sami moramo da razmisliti o uzrocima problema.

– Treba zahtevati i da znamo čija je to nadležnost i ko će preuzeti odgovornost. Vinča nije jedina deponija u Srbiji, smatram da su sve divlje deponije podjednako veliki problem, iako nisu velike površine kao Vinča. Prvi korak ka nekom rešenju bi bio smanjivanje količina otpada koje ostaju za nama, preispitivanje naših potrošačkih navika i izbacivanje jednokratnih predmeta iz upotrebe, bilo da su oni reciklabilni ili ne, kaže Katić.

Sledeća bitna stavka bi bilo smanjivanje proizvodnje, s obzirom da je masovnost proizvodnje tolika da prevazilazi sve kapacitete za odvajanje, reciklažu, prevoz. Pored toga, kako konstatuje, Srbiji nedostaju kako zakoni tako i infrastruktura koja pokriva posebno organski, opasni, industrijski i medicinski otpad.

Uz to, neophodan korak je i prečišćavanje otpadnih voda, zaključuje Katić.

Reciklira se tek tri odsto otpada

– Proizvođači nam govore koliko je njihova ambalaža reciklabilna, ali to što je recimo 65 odsto ambalaže moguće reciklirati, ne znači baš ništa u zemlji u kojoj se reciklira manje od tri odsto otpada. Taj procenat mora značajno da se poveća, naglašava Katić.