Poziv od kojeg su Miloševiću gorele uši

Znali smo da se Žak Širak odlučio na poslednju meru i da je u žestokom telefonskom razgovoru zapretio Slobodanu Miloševiću da će srpska strana snositi sve posledice nepotpisivanja Dejtonskog sporazuma. Milošević je znao da je sve u rukama Ratka Mladića, ali i da njemu ne može da narede ni Karadžić i Krajišnik, niti Biljana Plavšić, ali ni on. Znao je i da mu ovoga puta ne može da pomogne ni svemoćni i uticajni Jovica Stanišić, kojeg je iskoristio prilikom oslobađanja zarobljenih posmatrača i pripadnika mirovnih snaga UN. Ostala mu je samo vojska, a on vojsku „zdravo nije voleo“. Stoga je jednom prilikom došao u Generalštab, iako je zvanično bio samo član Vrhovnog saveta odbrane, s namerom da prošireni Kolegijum načelnika Generalštaba upozna sa značajem Dejtonskog sporazuma, ali je izlaganje počeo žestokom kritikom Generalštaba, posebno njegovog načelnika Perišića, što nije u stanju da privoli Ratka Mladića da pusti pilote. Znao je Milošević da Generalštab nema nikakve nadležnosti u odnosu na Mladića i vojsku kojom on komanduje, ali je njemu trebao krivac i neko nad kim će da se istresa.
Ali, igrom slučaja, taj izlet u Generalštab pretvorio se u težak Miloševićev poraz. U momentu kad je Milošević bio u svom elementu, zazvonio je telefon. Prisutnima je zastao dah. Milošević se okrenuo generalu Perišiću i besno prosiktao: „Momo, znaš li da ne volim da me prekidaju telefonski pozivi“. Na njegovo iznenađenje, Perišić je odgovorio: „Šefe, u Generalštabu je pravilo da u svakom trenutku moramo da budemo dostupni u slučaju važnih poziva. Šta ako Vas, upravo sada, zove Širak“. Podigao je slušalicu i nastavio: “ Zove Vas Širak. Moraćete da pređete u drugu prostoriju da obavite razgovor“. Kad se vratio, Miloševiću su „gorele uši“, a započeti razgovor je brzo završio, poražen i u blažem tonu.
Tadašnje vojno rukovodstvo znalo je šta bi značilo nepotpisivanje Dejtonskog sporazuma i nastavak rata. Počela je trka sa vremenom i utakmica između razuma i opakih namera. Mladić nije hteo da razgovara o pilotima, već je zahtevao da mu se „dođe na noge na visokom nivou“ i da se tamo razgovara o dolasku načelnika Generalštaba OS Francuske i eventualnom puštanju pilota. S obzirom da „sila zakon menja“, dogovoreno je da predsednik SRJ Zoran Lilić, načelnik Generalštaba general Momčilo Perišić i načelnik Uprave bezbednosti general Aleksandar Dimitrijević odu na Romaniju, u jedno od komandnih sedišta generala Ratka Mladića. Ovaj ih je dočekao sa vojnim počastima, kao što priliči kad u posetu dolazi vrhovni komandant, to jest Zoran Lilić, kako je to Mladić mislio. Ništa se nije moglo učiniti. Gorka pilula morala se progutati. Staro je pravilo da se od dva zla bira manje.
Po završetku zvaničnog dela posete, obilaska i referisanja, kako ga je režirao Mladić, selo se za sto, poslužen je i ručak, a da o pilotima još nije bilo ni reči. Stoga je Lilić, prema ranijem dogovoru, i u momentu kad je Mladić bio na vrhuncu dobrog raspoloženja, iznenada rekao: „Znači, saglasni smo da dođe general Duen i da se u Beogradu razgovara o puštanju pilota“. Mladić je potvrdio, što je značilo da je prva trećina utakmice dobijena. Razume se, da je to bila saglasnost koju je on mogao da povuče bez ijedne reči objašnjenja. Ali, moralo se rizikovati. Drugog izbora nije bilo. Prva runda bitke za oslobađanje pilota, ili prvi čin istoimene drame je završen.
I dok je predsednik Širak razmatrao situaciju sa svojim najbližim saradnicima, general Duen je, mislim, 11. decembra 1995, samo sa ađutantom i lekarom, krenuo specijalnim avionom za Beograd. Ali, već po sletanju generala Duena na vojni aerodrom u Batajnici počeo je drugi čin drame oslobađanje pilota. Naime, general Perišić je naredio da se general Duen dočeka uz vojne počasti, a to znači počasna četa i raport, slikanje i izveštaj u javnosti. S obzirom da me u vezi s tim prethodno nije konsultovao, a po funkciji sam bio nadležan za protokolarna pitanja, kao i da je odbio moja uveravanja da će to general Duen sigurno odbiti, zaključio sam da je to bila Miloševićeva i Mladićeva ideja. Tako je i bilo. Avion je stao na za to predviđenom mestu, ali gost nije izlazi iz aviona. Situacija je postala neprijatna, pa sam predložio Perišiću da uđem u avion i vidim o čemu se radi. General Duen mi je objasnio da ovo nije zvanična poseta, nego, naprotiv, lična misija u ime predsednika Francuske, kako je i dogovoreno. On ne namerava da izađe iz aviona dok se ne ukloni počasna jedinica i garantuje da njegov dolazak neće da bude publikovan. Perišić je shvatio da smo u nebranom grožđu, pa je naredio da se počasna jedinica udalji. S obzirom da je general Duen doputovao već oko 10 časova, a da je bilo predviđeno da se sa Mladićem sastane u 12, činilo se da general Perišić, sa svojim saradnicima (generali Ljubiša Veličković, Aleksandar Dimitrijević i Branko Krga i pukovnici Siniša Borović i autor ovih redova), ima dovoljno vremena da pripremi susret. Međutim, tako se samo činilo.
Nastavlja se