Pozorište je društveni ventil

Na utiske o njemu kao „sivoj eminenciji“ zagrebačke kulture i veoma uticajnom čoveku, koji je visoko pozicionirim u političkoj hijerarhiji, jer je ministar za kulturu grada Zagreba i član IO SDP, Ljuština kaže da „ne treba preterivati“. „Uspeh je očekivan ako se jednim poslom uspešno bavite 35 godina. Radije bih sve to temeljio na iskustvu, radu i ponešto na talentu“, kaže naš sagovornik.

Kerempuh je uspešno pozorište i ono što je važno u ovom tranzicijskom vremenu, raspolaže velikim budžetom i dobro posluje. Koji je recept za uspeh?

– Osnovni pristup bilo kom poslu i uspehu je rad. Osim toga, u Kerempuhu nije menjano rukovodstvo dvadeset šest godina, u programskoj i organizacijskoj šemi nismo otkrivali toplu vodu i nikad nismo smatrali da od nas počinje povijest, tako da stalno idemo napred.

Kako pozorište koje sve vreme ukazuje da je „car go“ uspeva da se izbori sa cenzurom i mogućim pritiscima vlasti?

– Kazalište je uvek bilo društveni ventil i u socijalizmu i kapitalizmu. Niko se nikada specijalno nije bavio tim problemom da ga zabrani. Kako sam se uvek bavio politikom ili se politika bavila mnome, moj osnovni cilj je bio da mi se ne dogodi autocenzura, od koje su bolovali i mnogi sjajni satirično-komediografski pisci, poput Branislava Nušića.

Ima li u Hrvatskoj dovoljno pisaca za specifičan repertoar pozorišta Kerempuh?

– Našli smo sjajan recept, negujući pisce naše kuće. To su dugo bili Fadil Hadžić, Hrvoje Hitrec, a potom smo hrvatskoj dramskoj literaturi podarili Boru Radakovića, Nenada Stazića, Borisa Svrtana, inače glumca, a tu je i Zvonimir Zoričić. To su novi pisci koji su stasali u našem pozorištu. Prvo smo hrvatsko pozorište koje je, posle svih zbivanja od 1991. do 1995. godine, odigralo „Balkanskog špijuna“ Dušana Kovačevića, a u pripremi su i njegovi „Maratonci“. Možda je naš uspeh u tome što ja nisam pisac, reditelj, scenograf, kostimograf, ni glumac i ne pripadam nijednom umetničkom klanu. Nikom ništa ne dugujem, pa ne moram vraćati umetničke dugove.

Koji komadi su aktuelni u hrvatskim pozorištima?

– Stalno se vraćamo na „Letne igre“ i „Dubrovačku trilogiju“ Joška Juvančića, „Skup“ Koste Spajića, „Kraljevo“ Branka Gavele, „Kiklopa“ Koste Spajića, ali i druge. Međutim, današnji hrvatski teatar može se nositi sa mnogim evropskim teatrima. Možda sam, kao ministar kulture Zagreba subjektivan, ali publika je moj stav mogla da proveri prilikom nastupa glumaca Kerempuha i Gavele na užičkom pozorišnim festivalu.

Kako procenjujete pozorišnu scenu u Srbiji i regionu?

– Srpski teatar je na vrlo zavidnom nivou. Gledao sam nedavno sjajnu predstavu „Posetilac“ u Ateljeu 212, u kojoj su Voja Brajovići Dragan Nikolićbili sjajni. Srpski teatar je na vrlo visokom nivou i na neki način mu je lakše. Zagreb ima više profesionalnih teatara od Beograda, ali Beograd ima skoro tri i po puta više stanovnika.

Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu od prošle godine je dobio regionalni karakter i, sa podnaslovom Festival bez prevoda, okuplja teatre iz zemalja bivše Jugoslavije. Šta mislite o takvom konceptu?

– Sve najbolje, iako je naziv festivala intrigantan, budući da nosi naziv države koje nema, ali taj naziv nose JAT i JDP. Međutim, podnaslov festivala je briljantan. O njegovom nazivu možemo voditi različite rasprave, ali svakako možemo zaključiti, nekima na sreću, a nekima na žalost – mi se ipak razumemo. Beogradska pozorišta izvorno igraju Krležu, poput „Glembajevih“ ili „Lede“, a nadam se da će upravo Kerempuh izvorno igrati drame Duška Kovačevića. Drago mi je što sam bio gost Užica i što je država Srbija podržala Užički festival. Lepo je da se kod vas i kod nas rađaju neki novi klinci, koji nemaju nikakvih predrasuda i ograda za razliku od nas starih.