Pozorište je živa stvar i nepredvidivost ga čini čarobnim

Između dve somborske predstave, „Tenora na zajam“ Olje Đorđević i predstave „Ibi the Great“ Andraša Urbana, ostajem u Novom Sadu. Sa životom u Beogradu, partnerom u Novom Sadu (koji doživljavam najviše kao svoj grad), i poslom u Somboru, često moram da kalkulišem gde mi je najsmislenije da provedem vreme između. Jer stvoriti nekakvu vrednost u toku dana zavređuje jedno „ovaj dan se računa“.

Danas ne mislim na „Ibija“, kojeg igram sutra. Bila sam konačno zadovoljna monologom od prošlog puta. Nadam se da ću umeti da ga ponovim. Da li je stvar u sigurnosti, opuštenosti, drskosti, iz nekog razloga je „proradilo“. Ipak, moram da znam da imenujem radnju, kako bih mogla da je ponovim.

Često se setim proba „Tartifa“ gde smo kolega Dušan i ja „prevežbali“ „scenu predstavljanja“ od probe do probe, i da je Igor bio jako nezadovoljan. Vežbajući, svaku rečenicu smo počeli da odigravamo, svakoj replici davali psihološki značaj, pravili nepotrebne dramske pauze. Tako nam se činilo ispravno. „Igrajte kao da je sve to malo nebitno.“ Nisam imala više pitanja, ni njemu, ni sebi.

Subota, 22. januar

Uzimam auto od dečka, odlazim na predstavu, posle predstave se vraćam u Novi Sad. Odskora vozim, vožnja mi je uzbudljiva, a i više ne iznajmljujem stan u Somboru, pa sam počela da odlazim, igram, i odmah se vraćam.

Pošto je to novina u mom životu, razmišljam o tome. Neko je nekad rekao da takvim odnosom prema gradu u kojem se nalazi matično pozorište u kojem igramo pravimo provinciju od tog grada. S druge strane, okolnosti u mom životu su se daleko promenile od 2018. kada sam se tamo zaposlila i, pored toga, „znam“ da predstavu ne igram nimalo manje posvećeno. Štaviše, rekla bih da sam čak i fokusiranija, jer dolazim sa zadatkom, a nisam se „zatekla“ između drugih aktivnosti. Tačno je i jedno i drugo.

Nisam ni prva ni poslednja glumica na točkovima.

Nedelja, 23. januar

Budim se u Novom Sadu i mozak mi se usijava od organizacije. Da li ću poštovati kalendarsku nedelju i ostati još danas na mestu gde sam se tako lepo ugnezdila, iako sam tu već nekoliko dana, ili ću otići u Beograd („kući“) i gledati u Narodnom pozorištu drugi put „Carstvo mraka“. To je početak „Igorovih dana“ i volela bih da budem tamo.

Verujem da imati toliko slobodnog vremena koliko ga ja imam sa strane izgleda veoma privlačno. S druge strane, veoma je izazovno svakoga dana se probuditi i stvoriti nešto. A ponekada je tako teško znati šta želiš. Dokle god je to izazov, a ne pritisak, dobro se osećam.

Ponekada mi nije dovoljno da samo igram predstavu u jednom danu. To je uglavnom oko dva sata mog života (plus priprema, plus putovanje, ako ga ima). Daleko od toga da predstave igram sa neverovatnom lakoćom. Ipak, znam da moje izvođenje ne zavisi od mog predosećanja, jesam li pre predstave gladna, sita, odmorna, umorna, zabrinuta ili ravnodušna.

Uvek stižem u pozorište dva sata pre predstave, to je nešto što je do mene. A čak ni to mi ne garantuje besprekornost, jer je pozorište živa stvar, i ta nepredvidivost ga čini čarobnim.

Ponedeljak, 24. januar

Juče sam ipak došla u Beograd, a jutros gostovala na Novoj S, za to sam saznala posle sinoćne predstave. Konačno sam tu, u pripravnosti kada me neko pozove, „ima razloga zašto sam tu“. Povod su „Igorovi dani“. Zadovoljna sam, ne toliko zbog gostovanja, koliko što su mi se dogodile stvari na koje nisam morala da utičem, a, hajde da kažemo, poslovne su prirode. Pored toga, šaljem „self-tape“ za jedan kasting, pišem tekst za jedan magazin, nakon svega toga, kao svaki pošteni radnik posle radnog vremena, ležim i gledam TV. Čak jedem eurokrem, a ponedeljak je (edgy). Imam televizor posle 10 godina, i ta činjenica mi uliva neko iracionalno osećanje odraslosti. Znam, glupo je.

Posle zaslužene popodnevne dremke, uspevam čak i da odem na trening. To smatram svojom poslovnom obavezom, ali je ne ispunjavam toliko revnosno.

Ceo dan sam sama, naizmenično radim i nagrađujem se. Istinski uživam. Obožavam vreme koje provodim sama.

Utorak, 25. januar

Dan počinje rano, i trajaće dugo. Odlazim sa kolegama iz Beograda za Sombor na dve probe predstave „Semper idem“ Gorčina Stojanovića, koju igram sutra. Između dve probe igram otkupljenu monodramu „Ovo nije državni posao (Monodana)“ za somborske srednjoškolce. Nisam igrala tu predstavu nekoliko meseci. S jedne strane volim da razmišljam o njoj kao o uspehu, i zaista mislim da samostalni master rad odigran 25 puta jeste uspeh, s druge strane deo mene oseća da sam je prerasla. I to je prirodno. Ipak, igrati za srednjoškolce mi je istinski uzbudljivo.

Sećam se radionica o popularnoj kulturi koje je moja sestra organizovala za srednjoškolce, a koje je vodio Dejan Ilić. Slučajno sam prisustvovala nekoliko puta, a u tom trenutku sam bila na studijama glume, pa nisam bila ni srednjoškolac, ni predavač.

Ali sam tad prvi put pomislila da bih volela da se u životu na neki način bavim prosvetom, i verujem da bih to mogla da radim dobro. Pa, ako bih monodramu od sada igrala samo za srednjoškolce, možda bi to mogao da bude put ka tome. Trudila sam se da budem sa njima opuštena, neposredna, kul. „Monodana“ je nepretenciozna, i na zabavan i otvoren način govori o pozorištu, i mislim da uspeva da zainteresuje za njega ljude koji nemaju naviku da dolaze i imaju određene predrasude o pozorištu (neke i s pravom). Verujem, nekima od njih će pozorište biti bliže posle ovoga.

Imponuje mi što nisam videla nijedno svetlo od ekrana na telefonu u publici, i nisam čula šapat.

Sreda, 26. januar

Spavala sam u garderobi u prepunom pozorištu jer danas igramo „Semper idem“, sa dvadeset glumaca u podeli. Igrati tako zahtevnu predstavu, sa toliko glumaca usled ovakvih epidemioloških uslova je pravo čudo.

U Somboru sam živela u različitim okolnostima, u pozorišnim sobama i dva različita stana, ali sam osetila potrebu da se „svedem“ na Beograd i Novi Sad, i u tom smislu mi je život u Somboru postao i mentalni i finansijski teret. Pošto sam odlučila da više ne iznajmljujem stan ovde, ovo mi se čini kao najbolje moguće rešenje.

Sada sagledavam prednosti spavanja u pozorištu: više se ne krećem samo od kuće do pozorišta (i to najčešće u radnoj odeći) i manje se vrtim u krug spremajući stanove. S druge strane, mnogo se više krećem, uvek sam doterana, i dosta sam socijalnija. Pozorište je sada moja kuća, krojačnica, šminkernica, spavaće sobe, garderobe, salon, scena. Ljudi koje tamo srećem su naročita dragocenost.

Stigla sam jutros i kod psihoterapeuta, a posle u šminkernicu, pa na predstavu od šest sati.

Rekla sam da će dan trajati dugo.

Četvrtak, 27. januar

Sedmi dan dnevnika, formalno četvrtak, za mene nedelja. Čak sam napravila i nedeljni ručak. Stigla sam sinoć u Novi Sad u pola dva posle ponoći. Osećam se baš izmoreno, i imam dan i po da se oporavim do radnog vikenda, jer sutra i prekosutra igram „Tartifa“ u Novom Sadu, pa u Beogradu. Radujem se igranju, povod je svečan, a predstavu nismo igrali od zimske pauze.

Danas je maksimum napora koji ću da uložim da izvedem psa. Ne tražim nikakav smisao u ovom danu, „odmor je otpor“, neko je rekao. Danas želim da se odmorim i zabavim nekim ne naročito pametnim sadržajem. Zabava ne mora da bude pametna, i to sam naučila. I ne treba sebe (KHM a ni pozorište KHM) shvatati previše ozbiljno. Ko je srećan u privatnom životu, složiće se sa mnom.

Zadovoljna sam, ali ne grize me savest što to ne osećam u ovom trenutku, jer znam da je u pitanju premor, a ne nezahvalnost. Sve sam mirnija, i zato verujem da je put na kojem sam za mene najbolji moguć.