Pozorište kao genetski kod

– Ja volim pozorište, ljubav prema njemu usadio mi je deda, tatin stric koji je živeo u Velikoj Plani i bio član tamošnjeg pozorišta koje je jako voleo, znači stvar genetike. Kada sam bio u sedmom razredu Osnovne škole nisam prošao casting za predstavu „Torta sa pet spratova“ Dobrice Erića koju je režirao nastavnik srpskog Radomir Đorđević, bilo mi je jako krivo, ali nisam odustao. Tvrdoglavom upornošću uspeo sam da se nametnem i na kraju dobijem jednu od glavnih uloga, i tako je krenulo.Usledio je rad u pozorišnim predstavama srednje Tehničke škole, potom u KUD Kostolac, u „Microteatru“ Željka Karana gde smo sa predstavom „Opera za tri groša“ Bertolda Brehta selektovani za završni BRAMS u Beogradu, i na kraju „Castellumu“.

Sa prestankom rada Pozorišne sekcije KUD-a Kostolac nastao je deceniju i po period zatišja među kostolačkim pozorišnim stvaraocima, gostovala su razna amaterska i profesionalna pozorišta.

– Iz tog razloga, ja i nekoliko mojih prijatelja istomišljenika pokrenuli smo 2008. godine priču o pozorištu „Castellum“ formiranom 2002. godine, ali koje je nažalost ubrzo prestalo sa radom. Nastao je petogodišnji period mirovanja, nešto kao status qwo. Sazvali smo Skupštinu, definisali nove organe uprave i krenuli sa radom. U protekle tri godine postavljene su četiri predstave – „Virus“ Siniše Kovačevića, „Laki komad“ Nebojše Rončevića, „Anđela“ Stevana Koprivice, predstave u režiji Radomira Đorđevića, i moj rediteljski prvenac „Braćo i sestre“, satirični komad Duška M. Petrovića. Pored ovih, imali smo i jednu predstavu Dečije scene „Kako su nastale ružne reči“ koja se nažalost više ne izvodi jer su glumci i glumice prerasli uzrast, a u pitanju su i finansije. Ako se sve to sabere, mislim da smo u proteklom periodu postigli zavidnu produkciju, kvantitativno, a sudeći prema reagovanju publike, i kvalitetnu. Naglasio bih i to, da je u ovom trogodišnjem periodu zabeležen i rekordan broj gostovanja, prvenstveno zahvaljujući činjenici da u našem okruženju, pa i šire, imamo veliki broj prijatelja. To nam je omogućilo da za male pare odigramo svaku predstavu u proseku petnaest puta, a nastupali smo u Petrovcu, Velikom Gradištu, Velikoj Plani, Smederevskoj Palanci, Kovinu, Bogatiću, Ćićevcu, i naravno, u našem gradu – kaže Despotović.

Kako do sredstava i prostora, problem je koji poduže muči sve one koji se u Kostolcu bave nekom umetničkom delatnošću, pa i amatere entuzijaste pozorišta „Castelum“.

– Mi smo formirani kao grupa građana koja se pre svega oslanja na donatorska sredstva, nemamo ni jedan drugi vid prihoda. Tu pre svega mislim na članarinu koju nam mesečno uplaćuju zaposleni Kostolčani, ljubitelji pozorišne umetnosti. Zahvaljujući tim sredstvima mi uspevamo da godišnje postavim jednu predstavu koja naravno, podrazumeva kostime, scenografiju i sve ostalo što je prati, a pored toga uspeva nam i da organizujemo desetak gostovanja a da im uzvratimo gostoprimstvo. To je i korist za našu publiku čime je i ostvaren cilj pozorišta „Castellum“, a to je razmena kulturnih sadržaja.

U kojoj meri finansijski pomaže Gradska opština Kostolac, pitamo našeg sagovornika.

– Kada im se obratimo, obično je odgovor da budžet još nije definisan na određeni način, i da će se formiranjem Centra za kulturu mnogi problemi u gradu vezani za finansiranje kulturnih događanja rešiti na adekvatan način. Mi želimo da se uključimo u tu priču, za sada mi smo prepušteni sami sebi i kao što rekoh, funkcionišemo zahvaljujući donaciji iz članarine zaposlenih građana. Primera radi, mi smo se povodom poslednje premijere obratili Gradskoj opštini Kostolac da nam pomognu određenom donatorskom sumom jer su takva sredstva usmerena u jednom pravcu i nije potrebno pravdanje utroška, a pored toga i poslali određeni broj karata da budu naši gosti na premijeri. Skupština je donela odluku da nam se dodeli 15.000 dinara od 120.000 koliko košta kompletna predstava, međutim, ta sredstva još uvek nisu „legla“ na naš račun.

Kad politika kreira kulturu

Poput mnogih Kostolčana, ni novi reditelj pozorišta „Castellum“ nije zadovoljan načinom na koji je osmišljena funkcija opštinskog Centra za kulturu.

– Centar za kulturu je jedina Ustanova koju je Gradska opština Kostolac dobila, ali u nastavku slede sport, rekreacija i turizam. Meni se to ne sviđa. To je već viđena varijanta od koje je i Požarevac svojevremeno odustao, ali ko pita nas koji se u ovom gradu bavimo kulturom? Nju su doneli političari, desiće se tu dosta lomova oko raspodele sredstava, biće lobiranja. Mislim da je neophodna transformacija na tri segmenta radi lakšeg funkcionisanja Centra, ali kažem, to ipak ne zavisi od nas jer ovako nemoguće je raditi. Drugo, Centar je formiran a mi još uvek nemamo ništa od ifrastrukturnih elemenata, osim, da ne grešim, možda u njihovim planovima za koje ja ne znam. Mislim na sedište Centra, prostorije za rad i delovanje, pripremu i realizaciju određenih kulturno-zabavnih programa različitih sadržaja, pozorište, slikari, pesnici… Ničeg nema osim Pozorišne sale koja pripada PD TE- KO Kostolac i prostora za dve preostale sekcije KUD-a Kostolac i Gradski hor – kaže na kraju Nenad Despotović, možda jedini reditelj kome je amaterizam duboko usađen u srcu.