Pozorište ne sme da bude produžena ruka partije

Zadatak ozbiljnog pozorišta jeste da kritikuje društvo, ukazuje na njegove mane i probleme, kako bi oni mogli da budu rešeni na političkom nivou – kaže u razgovoru za Danas dramaturškinja Milena Bogavac, povodom problema sa izvođenjem pojedinih predstava u Kruševačkom pozorištu.

Prema njenim rečima, u tom smislu, mesto kulture u društvu odgovara mestu koje u jednom stanu ima kupatilo.

– Zabranite li kritičke predstave, vi ste zapravo zabranili društvu da vrši ličnu higijenu. Takvo društvo viđeno je da umre od bolesti prljavih ruku, ali naprednjacima to, izgleda, nema ko da objasni. Zato je uloga kulturnih radnika u ovom trenutku odlučujuća. Ne bismo smeli da ćutimo, već da se vodimo onom Brehtovom: teatar cenzura može samo da ojača, cenzora da oslabi – naglašava naša sagovornica.

Bogavac je i sama imala problema sa izvođenjem njene predstave „Crvena: Samoubistvo nacije“ po pozorištima širom Srbije, da bi u Narodnom pozorištu u Leskovcu bila čak i zabranjena. Na pitanje da li su pozorišta u Srbiji danas postala produžena ruka partije ili su to možda oduvek i bila, ona odgovara da ne želi da veruje u to.

– Pozorište koje sebi dozvoli da postane produžena ruka partije, više se ne sme zvati pozorištem. U momentu kada partije pokušavaju da ‘okupiraju’ pozorišta, treba da setiti da pozorišta nisu zgrade, već predstave, ideje i ljudi. Institucija teatra starija je od svake vlasti, a onaj ko to ne zna – nestaće s političke scene, pre nego bilo koji amaterski glumac sa pozorišne – objašnjava Bogavac.

Povodom izložbe „Necenzurisane laži“, koja je trenutno izložena u Kruševačkom pozorištu, ona kaže da u tome vidi nameru priređivača da svoju stranačku propagandu zaista pokušaju da predstave kao umetnost.

– Pretpostavljam da ovu izložbu očekuje turneja po svim srpskim gradovima, kao i da će nakon toga bita proglašena najposećenijom izložbom u Srbiji. Moguće je da će nam kao zvanično mišljenje biti plasirana odvala Maje Gojković, koja je ovu besramnu i krajnje licemernu propagandu nazvala ‘konceptualnom umetnošću, na tragu Marine Abramović’. Ne treba zaboraviti da su nas brojni istoričari umetnosti upozoravali kako se ova izložba može porediti samo sa Antimasonskom izložbom, koju su u Beogradu 1941. priredile Nedićeve vlasti. Paralele se prosto nameću! Na njih treba posebnu pažnju obratiti sada, kada se ova izložba nalazi u relevantnoj instituciji kulture kakvo je pozorište u Kruševcu. U tome vidim nameru priređivača da svoju stranačku propagandu zaista pokušaju da predstave kao umetnost. Kada sam videla gde se izložba trenutno nalazi, pomislila sam na kolege koje rade u ovom pozorištu. Mora da se mnogi od njih ovoga veoma stide, pa se postavlja pitanje: zbog čega nisu učinili nešto da se od ove izložbe ograde? – zaključuje Bogavac.