Pozorište ništa ne može zaustaviti

U pozorišnim krugovima najčešće se pominje jesen kao neko vreme kad je realno očekivati da bi pozorišta mogla otvoriti vrata i pozvati publiku. Da li će pozorišta početi sa radom odmah po ukidanju vanrednog stanja, kasnije i koliko kasnije, na koji način, samo su neka od pitanja koja čekaju neki približniji odgovor. Pitanje je i hoće li ekonomska kriza koju većina posmatrača ne samo da očekuje, već najavljuje, uticati i kojoj meri na rad pozorišta u bliskoj budućnosti?

I ma koliko situacija izgledala beznadežno, a ona trenutno zaista jeste takva, ipak nije prvi put da pozorišta prekidaju rad. Doći će sigurno vreme kad će glumci izaći na scenu bez obzira što je to teško uopšte zamisliti, na onom praktičnom, dnevnom nivou bez obzira na ukidanje vanrednog stanja kao administrativne zabrane rada. Kako će izgledati kad prvi gledalac bude kupio ulaznicu i slobodno ušao u pozorište bez straha da će se neko zakašljati iza njegovih leđa? Šta je potrebno uraditi da bi se to desilo? Da li samo dezinfikovati zgradu, šta uraditi sa klima-uređajima, uključiti ih ili ne, kako odoleti vrućini, ako nije dozvoljeno rashlađivanje, kako obezbediti normalnu probu i obnoviti predstave koje se ne igraju mesecima? Ipak, to što su pozorišta zatvorena i izgleda nam da gore nije moguće, da ponovimo, ne dešava se prvi put. Pozorište je u svojoj dugoj istoriji mogo puta zatvaralo vrata bilo da je reč o kratkotrajnim prekidima ili da su po sredi bili dugi periodi izolacije koji su ozbiljno uticali na samu bit teatra.

Po mišljenju uglednih sagovornika časopisa Stage, osnovni razlog prekida rada u vremenima velikih epidemija kad su pozorišta i zatvarala vrata za publiku, bio je zaštita zdravlja. I sve je u stvari prilično jednostavno, pozorište će danas početi sa radom kad odlazak u salu bude bezbedan i za posetioce i za izvođače. Jednostavno je tako.

Po mišljenju sagovornice časopisa Stage, profesorke Kler Kohren, sa Univerziteta u Vorčesteru, trenuta situacija u Britaniji je bez presedana i može se porediti samo sa epidemijom kuge u 16. i 17. veku.

Direktor Britanskog muzeja Nil Mekgregor podseća da je kuga imala veliki uticaj na pozorišta širom sveta, pa i u Britaniji. Pored ostalih uticala je na Šekspirov život koji je od samog rođenja obeležila kuga koja je oblikovala njegovu karijeru. Kuga je ubila četvrtinu stanovništva njegovog rodnog Stratforda, a nekoliko godina kansije, u drugom talasu epidemije, svaki peti stanovnik Londona umro je od kuge. To definitivno nije bilo vreme za pozorište i kako kaže Mekgregor, i jedina stvar koju niste mogli da učinite jeste da odete u pozorište i razveselite se. Zbog toga su londonske trupe, pa i Šekspirova pobegle iz Londona u unutrašnjost Britanije, neke i dalje izvan ostrva.

Tokom epidemije kuge pozorišta su bila zatvorena ukupno 78 meseci i nama ostaje da se nadamo i verujemo da ćemo se po tome bitno razlikovati bez obzira na to što ovo vreme porede sa tim dobom.

Sredinom 17. veka, posle građanskog rada u Britaniji puritanci su ponovo pozatvarali pozorišta među njima i Glob teatar. Zanimljivo je da su ovi protivnici pozorišta uveli i kazne za posetioce predstava.

Interesantno je da mnogi kasniji lokalni ratovi, građanski rat u Britaniji, brojni mali sukobi, nisu uticali na rad pozorišta, tačnije ona nisu zatvarana. Čak ni tokom Prvog svetskog rata, kad je jedno vreme postojala zabrana rada zbog opasnosti od bombardovanja iz vazduha, prevagnulo je insistiranje publike da pozorišta budu otvorena kako bi mladići koji su došli s fronta odagnali crne misli.

No virus je bio neumoljiv 1918. Sa pojavom španskog gripa nije izdata naredba o zatvaranju i pozorišta su jedno vreme radila. Međutim, mnogi glumci su se razboleli, ljudi su masovno umirali, španski grip ubio je više od 50 miliona ljudi širom sveta, ali bez obzira na sve to, vlasti i dalje nisu izdavale naredbu o zabrani igranja, tako da su pozorišta nastavljala sa radom čak i nakon smrti svojih slavnih i značajnih glumaca koji su igrali u aktuelnim predstavama. Međutim ubrzo su pozorišta zatvorili gledaoci koji su jednostavno prestali da posećuju predstave plašeći se zaraze. Kako navodi časopis Stage, pozorište Paladium je na primer nastavilo sa radom uprkos svemu, redovno su provetravali salu, čak su vršili ozoniranje gledališta posle svake predstave želeći da nastave sa radom, međutim, publika je shvatila vezu između gripa i odlaska u pozorište i Paladium je ubzo zatvoren zbog nedostatka publike.

Stoga je danas najzanimljivije i najznačajnije da li će publika prihvatiti rizik od zaražavanja i vratiti se u sale na isti način kao pre.

Početkom Drugog svetskg rata, već 1939, zbog opasnosti od noćnih bombardovanja, ponovo je naređeno zatvaranje pozorišta. Mnogi su preko noći ostali bez posla, bila je to kako piše tadašnja štampa užasna situacija u koju su bačeni glumci i glumice pa i estadni umetnici, za koje je britanska javnost imala razumevanja, kao i za hiljade drugih koji su živeli od javnih zabava. Kao i nekoliko puta ranije, publika je opet zahtevala da pozorišta budu otvorena upkos zabrani koju je donela vlast i ona su radila sve vreme rata.

Prateći ove činjenice, možemo uočiti da su u vreme kuge pozorišta bila zatvorena zato što je publika prestala da ih posećuje, na početku Prvog svetskog rata bio je zabranjen njihov rad, a otvorena su na zahtev publike, tokom epidemije španskog gripa rad je prekinut jer je publika prestala da dolazi na predstave, a onda je tokom Drugog svetskog rata, opet na za zahtev publike, pozorište bilo ponovo otvoreno (iako su vlasti zabranile rad zbog bezbednosti publike).

Kao posebno zanimljiva nameće se određena pravilnost po kojoj su pozorišta naizmenično prestajala sa radom u vreme epidemija i da je razlog bila publika, dok su u vreme ratova, iako je vlast zabranjivala njihov rad, pozorišta ubrzo otvarana upravo na zahtev i insistiranje publike.

Danas su pozorišta zatvorena u celom svetu i to se verovatno nije desilo nikad dosad. Ono što se može uočiti na prvi pogled jeste saglasnost svih da je prekid rada opravdano rešenje.

No ono što je sigurno, bez obzira kad je prekinut rad i zbog čega je došlo do obustave igranja predstava, jeste to da pozorište ipak ništa ne može zaustaviti i da predstave nastavljaju život čak i kad prekid rada traje nezamislivih trinaest godina, kao što je to bilo u vreme kuge u 16. veku.