Foto: Pozorište Bora StankovićU Moskvu u Moskvu – vapi jedna od Čehovljevih junakinja u predstavi „Tri sestre“ nakon požara koji se odvija pred njihovim očima i gasi nadu života u dalekoj guberniji.
Glumci iz Vranja će u oktobru, ako bude para, put dalekog Lipecka u Rusiji da se još jednom provere i to na izvorištu na kojem je Anton Pavlovič postao i teatarski „el klasiko“. Predstava u režiji i adaptaciji glumca i reditelja iz Skoplja Trajčeta Đorđioskog urađena je prošle godine u trećoj sezoni od kada su ovdašnji glumci ostali bez scene i pratećih objekata, sa nagorelim kostimima i čađavim ostacima scenografije.
Ovaj teatar je primer kako jedna pozorišna metafora može da deluje ubojito, sarkastično do perverzije, kad je reč odnosu prema kulturi, konkretno prema jednom profesionalnom pozorišnom ansamblu kakav je onaj u, od Beograda dalekom, Vranju. Zgrada pozorišta „Bora Stanković“ izgorela je jula 2012, a proces obnove liči na savršeni komad „političkog teatra“ u kome defiluju kulturni poslenici iz matične sredine, gradski političari, predsednici upravnih odbora, ali i jedan i drugi ministar kulture, poslanici… Eksministar kulture Ivan Tasovac, koji nikada nije posetio (a bio je pozivan) glumce koji su ostali bez svoga doma kao da je nadmašio i samog Samuela Beketa i njegovog Godoa. Bivši gradonačelnik i lokalna vlast, ta „ožalošćena porodica“ dozvolili su sebi i takav propust da sada fizičari Instituta iz Vinče, u pauzi između dva čina tragikomične predstave, imaju svoju ulogu u otklanjaju posledica od korišćenja opasne materije „oplatol“ koja je korišćena u izgradnji. Čak je i Majklu Davenportu kao šefu Evropske komisije u Srbiji, među skelama i malterom na gradilištu zgrade pozorišta, najavio finansijsku podršku za projektnu dokumentaciju završnih radova.
Ima ovde svega i svačega za ilustrovanje: elemenata Nikolićevog „Čuda neviđenog“, Kovačevićevog „Profesionalca“, do neuspelog „Rubljova“ Tarkovskog. Ovoj „predstavi“ se ne nazire kraj. Pozorište je u međuvremenu ostalo i bez publike, a ansambl počeo da liči na „hipnotiziranog pacijenta“ sapetog da iskaže svoj potencijal. Za to vreme menjali su i menjaće se upravnici, predsednici Upravnog odbora, gradonačelnici, narodni poslanici…
Kako sada stoje stvari, izgleda da su odgovornost preuzeli reditelji – gosti, koji su se uhvatili možda i terapeutskog posla „buđenja“ iz usnulosti ovog ansambla. I tu se pokazao blesak u mraku dubokog tunela. Najpre je rediteljka Snežana Trišić, po tekstu Olge Dimitrijević, napravila „Narodnu dramu“ koja je bila pravi proizvod „made in pozorišta Bora Stanković“ namenjen publici u prestonici, ali i širom Srbije. Taj prinudni „izvoz“ predstave u sale van Vranja bio je koristan po samopouzdanje ovdašnjih glumaca, ali i za prepoznavanje njihovog stvarnog potencijala.
Pet nagrada na pirotskom 53. Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“ za predstavu „Ruža uvela“ koju je režirao reditelj autentičnog rukopisa Milan Nešković, u 120 godina pozorišnog života u rubnom pozorištu na jugu Srbije, predstavlja najveći domet. Pre Pirota na adresu Vranjanaca stigla je pozivnica za zvaničnu konkurenciju za nagrade na ovogodišnjem Sterijinom pozorju u Novom Sadu, gde će „Ruža“ biti prikazana u nedelju, 28. juna. Može li to biti datum za neku novu istoriju vranjskog, ali i drugih pozorišta širom Srbije koja su daleko od „kulturnih patrijarha“.
Uočljiva je dinamičnost koju među pozorišta u geografskim provincijama Srbije donose reditelji poput Milana Neškovića, koji će imati čak dve predstave u zvaničnoj konkurenciji ovogodišnjeg Sterije sa pozorištima iz Vranja i Sombora. I reditelji Nikita Milivojević, Kokan Mladenović, Gorčin Stojanović … „troše“ glumački potencijal u Šapcu, Zaječaru, Užicu, Somboru, Pirotu. Bila je korisna saradnja glumaca iz Vranja sa Nebojšom Dugalićem, Ljubom Bandovićem, Ivanom Medenicom, Željkom Hubačem, Ivanom Vukovićem, Anjom Bošković … Da li treba uopšte pominjati da se sve događalo prijateljski, uz malo para i mnogo više profesionalnog entuzijazma.
Novca za pozorište nema, jer – primera radi – Vranjanci prema budžetu imaju slovima i brojem, četiri stotine hiljada (400.000) dinara za celokupnu ovogodišnju produkciju. Možda je u Leskovcu, Pirotu, ili Užicu situacija bolja, ali samo u nijansama manjeg ili većeg siromaštva. Nema druge nego osloniti se na antičku postavku po kojoj jedno pozorište čine glumci i publika. Samo tako ova finansijska tragičnost ne mora da bude razarajuće pogubna.
Zato bi valjalo da se čuje i u Vranje, u Leskovac, u Pirot, u Užice, u Zaječar, u Sombor – kao odjek sa pozorišnih scena iz „srpskih gubernija“ daleko od prestonice.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
