Pozorište za narod i žene špijuni pre 80 godina

„Dobro organizovano pozorište za narod najveća je naša kulturna potreba” glasio je jedan od naslova na unutrašnjim stranama dnevnog lista „Vreme”.

Dok su gradskom stanovništvu knjige, bioskopi, pozorišta bili daleko dostupniji, stanarima seoskih sredina su te stvari bile gotovo potpuno nepoznate. Osim pozorišta.

„Sem roždanika, sanovnika i narodnih pesmarica retko koja knjiga da je prodrla u široke narodne mase. Bioskop je u najvećem delu naših sela potpuno nepoznat, dok radio uživa veću popularnost, a pozorišna umetnost nije nepoznata čak ni u najzabačenijim selima.”

Međutim, pozorišta iz seoskih sredina su imala pred sobom postavljene specifične izazove, na koje su, raznoraznim dosetkama i dovijanjima, pokušali da odgovore.

„Ostali diletanti su seoski mladići, retko kad devojke, jer u tom pogledu još uvek vladaju čudna shvatanja u mnogim našim krajevima. Seoska devojka ne bi izašla na pozornicu ni za živu glavu, jer se smatra da je to velika sramota za ženske, a negde se čak smatra da bi joj to bila velika zapreka pri udaji, pošto devojku koja je ‘izigravala’ na zabavi niko više ne bi hteo da uzme.”

Zbog toga, mladići su bili ti koji su tumačili i ženske uloge, što je često u momentima napetosti i tenzije, izazivalo smeh, te bi predstava bila promašena i neshvaćena.

Postojala su i sela u kojima nije bilo problematično da se devojka pojavi na pozorišnim daskama. No, i tu se moglo naići na izazove, nepoželjne ili ponižavajuće uloge, kako se to tada smatralo. Takva uloga bi bila, recimo, uloga sobarice.

„’Smješne uloge’ i ‘smješni komadi’ uopšte uživaju najveću popularnost među seoskom pozorišnom publikom, koja voli da gleda ‘komediju’ i želi da se na zabavi iskreno od srca nasmeje.”

Kritike za „pogrešno shvatanje pozorišne umetnost” nisu mogle biti upućene na račun običnog seljaka, već uslova koji su više bili neuslovi.

„Krivica leži na prvom mestu u tome, što mi nemamo mogućnosti da seljaka vaspitamo i da razvijamo kod njega zdrav pozorišni i umetnički ukus, jer na uskim i od dasaka sklepanim pozornicama dekorisanim ponjavama, pakpapirom ili sa nevešto namalanim kulisama pri slabom osvetljenju, dok se publika u teskobi guši, preznojava, pozorišna umetnost ne može postići svoje puno dejstvo i ne može služiti onoj svrsi kojoj je namenjena.”

Zbog različitih prepreka, ni sam repertoar nije mogao biti raznolik. Dela koja su pisana za gradska pozorišta nisu ni mogla biti prihvaćena u seoskim sredinama, ističe autor. Ipak, seoski narod je voleo i uživao u pozorištu, takvom kakvo je bilo.

Za sam kraj, autor teksta je istakao da postoji realna potreba da se razmišlja o načinima razvijanja seoskog, narodnog pozorišta, bez obzira na sve eventualne peripetije koje bi se našle na tom putu.

„Trezven i promišljen rad u tom pravcu bio bi najlepši dar, koji bi se mogao pružiti našem zaboravljenom seljaku, rad koji bi dobio veću nagradu nego što su sve tatijeme i svi buketi, u kojima često ima najviše lažnog cveća.”

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

Dnevni list „Pravda” pisao je o knjizi koja se pojavila u vojnim krugovima, sa zanimljivom tematikom i imenom – Alkej: „Žena u špijunaži”.

Istorijat špijunaže je dug koliko i čovečanstvo, samo je vremenom poprimalo nove oblike. Od Cezara i Napoleona, pa sve do modernih vremena.

„Ženska osoba još u ranom detinjstvu po prirodnom nagonu i u većini slučajeva besvesno stiče osnove za špijunažu od roditelja. Docnije se, kako pisac ove knjige tvrdi, usavršava tako da u srednjim godinama starosti postoje već majstor.”

Knjiga nudi brojne primere iz svakodnevnog života različitih žena, uvide u njihove živote, njihova porekla u kontekstu društvenih krugova iz kojih potiču, te i razloge zbog kojih su se upuštale u ovakve poslove i rezultate kakve su pokazale.

„One pripadaju raznim nacijama (engleskoj, francuskoj, nemačkoj i drugima). Većinom su za vreme Svetskog rata probale svoje sposobnosti i umešnosti. Neke su još u životu, a većim delom su, kako iz knjige vidimo, platile svojim životom još za vreme rata.”

Žene prikazane u knjizi bile su izuzetno različite u odnosu jedna na drugu, po karakteru, temperamentu, inteligenciji, načinima poimanja dužnosti kojih su se prihvatile.

„Ove špijunke su davale aristokratske porodice, a takođe, ne manje, srednji stalež. Razne su ih prilike i okolnosti terale i predodređivale da budu špijunke.”

Pisac nije želeo da se zadovolji samo pukim nabrajanjem imena i biografija, te nije ni zazirao od donošenja ozbiljnih, teških zaključaka.

„U većini slučajeva žena je bila samo oruđe u rukama muškaraca koji su upotrebljavali sve svoje znanje, umešnost i veštinu da ženu pridobiju, a potom da od nje navuku što više koristi.”

Iako je izneo i stavove o drugim pitanjima u vezi sa špijunskim zanatom, najviše pažnje je svakako pridao dimenziji žene u takvom okruženju.

„Žena se brzo troši i otkriva u radu, bilo zbog osećajnosti ili polnih pobuda, prezasićenosti u životu, malodušnosti, osvete, nesmotrenosti ili najzda zbog želje za slavom.”

Iako bazirana na pojedinačnim slučajevima, autor je knjigom želeo čitaocima da otvori svet ove ratne delatnosti kroz prizmu ženskog doprinosa.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 80 godina, tačnije 1940. godine. Predmet analize su dnevni listovi Vreme i Pravda, koji danas ne postoje. Ideja jeste da se čitaoci vrate u prošlost, da sa vremenske distance vide kako su izgledale vesti, ali i kako su novinari, pa i sami sugrađani, razmišljali u Srbiji u turbulentnom periodu između dva rata i pred sam početak Drugog svetskog rata. Pored političkih vesti, objavljivaćemo i društvene, ekonomske, ali i vesti iz domena zabave i sporta.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“.